Unutrašnjost nemačkih bordela u fotografijama

Kako uopšte uđeš u bordel sa kamerom? Bordel baš nije mesto gde ljudi žele da budu uslikani - makar ne ukoliko su tu u svojstvu mušterije. Katarina Bose ipak nije bila sprečena ovom činjenicom da to ipak učini. Fotografisala je sving klubove, dominatriks studije i pin-ap devojke u Americi devedesetih.

Ova fotografkinja, koja je takođe i profesorka na Univerzitetu primenjenih nauka u Bilefeldu, uspela je da iz prve ruke ovekoveči san svih umetnika. Fokus njenog rada je takođe često i samopouzdanje kod žena. Njena serija fotografija Bordello Architecture je jarko obojena, ali sa druge strane beznadežna priča o kič mestima širom Nemačke, gde samo jedna stvar koja počinje na plafonu dodiruje pod: socijalno kritička samoironija.

Razgovarali smo sa njom o ovom projektu i pitali je ne samo kako je ušla u bordel sa kamerom, već i kako biciklisti iz Rinelanda mogu posetiti poznatu ulicu, ali i zbog čega kampanje davanja popusta u velnes bordelima penzionerima treba da postanu prihvaćenije u društvu.

VICE: Katarina, ispričaj mi o tome kako izgledala tvoja prva poseta bordelu.

Katarina Bose: Moj prvi put u bordelu zabravo i nije bio pravi bordel, u punom smislu te reči. I to zbog toga što, kada govorimo o bordelima, mislimo na one koji su zabranjeni u SAD-u. Ipak, ja sam bila u onome što ovde zovemo “tematskim sobama“ za odrasle - što su sobe koje su dekorisane kako bi ljudi mogli da dožive svoje erotske fantazije, kao što je mali Diznilend za odrasle. Fotografisala sam ih u Los Anđelesu, Njujorku i San Francisku. Ovi bordeli koje vidite na fotografijama pak nisu ti prvi koje sam posetila.

U SAD sam napravila seriju fotografija koja se bavi javnim prostorom koji je namenjen za određenu klijentelu i predstavlja socijalne težnje svojim dizajnom. Serija u kojoj su nemački bordeli nastala je pre nekoliko godina, za vreme kada su zakoni menjani. Ovi zakoni su postepeno prostituciju izveli iz ilegale. Naravno, nadala sam se da ću dokumentovati kako legalizovanje ovog posla doprinosi boljoj situaciji u kojoj su žene u njoj. Ipak, želja da tako nešto vidim i zabeležim nije mi se ispunila.

Šta ti je bila prvobitna namera: Da prosvetliš? Isprovociraš? Da prikažeš određenu estetiku?

Želela sam da mapiram mesta gde ljudi mogu da rade bezbedno i nezavisno u okviru ove industrije. Ipak, to se nije desilo. To ovim fotografijama daje potpuno drugačije značenje od onog koje sam imala na umu kada sam fotografisala ova mesta. U pitanju su mesta gde su ljudi eksploatisani. Ipak, tada sam i dalje mislila da ima nade.

Znači, želela si da prikažeš da prostitucija ima šanse da postane legalna?

Da. Ipak je odjednom bilo moguće da investitori izgrade velike zgrade i da ulože mnogo novca u murale i atrijume sa bazenima u jarkim bojama sa prelepim pogledom. Mislila sam da je to uzbudljivo, jer je pokazivalo kako ova industrija postaje deo tržišta u Nemačkoj. Naravno, takođe sam bila zainteresovana za dizajn, a posebno za dizajn enterijera: tamne sobe, prigušena svetla u dugačkim hodnicima i žene naslikane na zidovima, koje gledaju zavodljivo. Svidelo mi se ovo obećanje koje daju sobe, u trenutku kad uđeš u njih. Ipak, naravno, često su samo jako kič, gotovo kao da si na kruzeru.

I znači, samo si zvala bordele i pitala, “Zdravo, ja sam Katarina… Mogu li doći kod vas sa kamerom?“

Da, zapravo baš tako[smeje se]. Objasnila sam im šta želim da postignem ovom serijom i zapravo su jako često bili otvoreni za saradnju. Ipak je fokus bio na arhitekturi.

Da li ti je bilo čudno ili si imala nekih poteškoća dok si ih posećivala? Da li si imala kontakta sa radnicima ili klijentima?

Svaki put je bio drugačiji, ali nikada nisam imala poteškoća. Ponekad bih bila tamo dok se čisti, tako da bih se upoznala sa čistačicama. U nekim zgradama sam provodila puno vremena, šetala sam od jednog do drugog bordela, krila se po praznim sobama. Na drugim mestima sam imala potpunu slobodu i mogla da gledam sve na miru.

To zvuči zabavno. A ne možemo ni poreći ironiju koja isijava iz nekih fotografija. Ipak, neke od njih su pomalo tužne. Šta je na tebe ostavilo utisak?

Interesantno je koliko je jaka potreba Nemačke da sve bude regulisano. Na jednoj fotografiji možete videti parking aparate u Ruru, gde možete voziti polako ulicom, i neko će ući u kola, a onda možete da se parkirate u drvenu kutiju, ali, pre svega toga, morate da platite kartu. Onda, ista je fora i sa biciklistima: postoje boksevi za one koji ne mogu da prijušte sebi auto, ali mogu prostitutku - ipak bi bilo nepravedno da samo oni sa kolima mogu da koriste ove usluge. Bicikliste ne treba staviti u lošiji položaj, tako da postoje posebni bokseci i posebni parking aparati za karte za njih.

Da, i oni mogu da budu klijentela… Ipak, neke fotografije baš teško da mogu da se povežu sa pravim osećajem žudnje.

Lično, i dalje me progoni to što je ponašanje klijentele zapravo na granici sa šizofrenim. Broj muškaraca koji će priznati da idu u bordele ne podudara se nikako sa realnim brojem posetilaca: neke od zgrada u kojima sam bila imaju po više od deset spratova - i sve sobe su pune. I dalje se pitam zbog čega toliko muškaraca ide u bordele a u isto vreme gaje osećanja kakva gaje prema ljudima koji tamo rade. Ne ideš u pekaru da kupiš slasno pecivo i onda prezireš pekarku iz dubine duše zbog toga što ti je dala ono što si želeo. Ipak, sa prostitutkama je izgleda slučaj da muškarci zapravo ne razumeju sami sebe. Ne mogu da se nose sa tim što su tu gde jesu. I ne žele da se sećaju toga. U isto vreme, Nemačka je mesto koje je raj na zemlji za turizam zbog prostitucije, i svi mogu pozavideti Nemcu na njegovoj “slobodi“. Ipak, u pitanju je izuzetno kompleksan problem, koji uključuje i brak, ali i čast, kao i ogroman, većinom ilegalan biznis.

Dakle, ova serija je ustvari socio-psihološka parodija koja ismeva patrijarhat i želi da pokaže da nema prave ljubavi u bordelu?

I da i ne. Moja namera bila je većinom da pokažem tipični bordel u predgrađu. To su pravi klubovi u koje dođeš popodne i provedeš ga u sauni u bordelu, ili u kome postoje popusti za penzionere. Ovde svi znaju jedni druge, svi cene jedni druge. U ovakvim krugovima, bordeli nisu mesto sukoba, već mesto gde se svi slažu. Žene su takođe tamo u boljoj situaciji, jer poznaju svoje klijente, koji se onda zbog toga i ponašaju pristojno. Kao bilo koji klub za igranje karata ili sportski klub. Bizarno je, ali je i razumljivo. U pitanju je habituacija i važna posvećenost boljem razumevanju sebe, ali i prihvatanju. U pitanju je potpuno drugačija situacija.

Jesi li bila bezbedna? Na mestima na koje si posetila kamere te mogu dovesti u opasnost.

Dešavale su se situacije kada bi lokal bio prazan, i bila bih lako uočljiva. Ipak, činjanica da tu postoji neka žena koja nije prostitutka očigledno nije bila jasna nekim muškarcima, pa im je poremetila iluziju. Jednom sam ušla u taksi sa svojom torbom za opremu na stanici i dala adresu taksisti, pa je on pomislio da sam prostitutka. Često vozi žene iz tog bordela, pa je pomislio da sam ja sigurno jedna od njih. To mi je bilo pomalo čudno, ali i zabavno.

Je li istina da ti se dešava da ti ukradu fotografije?

Ova serija fotografija kao da živi neki svoj zaseban život. Fotografije nisu namenjene za marketing ovih firmi, ali ih vlasnici često koriste u te svrhe. Čim je jedan članak na Internetu objavljen u kome su se pojavile, a da je u naslovu bilo “bordel,“ ukradene su dok sam trepnula. Promene im boje, ili ih iseku, pa ih spoje u nekakvi “bordel advertajzing,“ koji rade firme širom sveta, i koje nemaju svoje fotografije sa svojih mesta. To mogu da pronađem jedino ako se potrudim da odradim obrnutu pretragu slika, i onda da se pitam šta li bi mogao da znači neki azijski znak pored moje fotografije.

Pratite Katarinu Bose na Instagramu.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE DE.