Prvobitno objavljeno na Noisey.
Lijam Galager nije želeo solo karijeru. „Mrzim taj jebeni izraz“, rekao je ranije ove godine, misleći na svoj usamljeni muzički poduhvat, u intervjuu za Radio X. Nije tajna da bi mlađi brat Galager najviše voleo da Oejzis ponovo zasvira, ali to njegovo priznanje ne čini ništa manje osvežavajućim. Obično, kada promovišeš novi projekat, staneš iza njega. Međutim, što se Galagera tiče, od njega ćete čuti samo istinu – ili barem njegovu istinu u datom trenutku.
Videos by VICE
Što na um, to na drum, i bez osvrtanja, je uvek bio modus operandi Lijama G-a. On je večiti serator, mančesterski lajavac veći od života koji – uprkos tome što ima 45 godina – i dalje kidiše na svog starijeg brata, kao da su deca za trpezarijskim stolom. Sve to je veoma dobra zabava, i 24 sata puni alternativne vesti, u kojima je krompir normalna tema. Ali ipak, između kreatinih uvreda i neprekidnog kukanja, nalazi se nešto više – realističnost koja je ove godine štrčala u oštrom, ali ipak iskrenom kontrastu u odnosu na veći deo sveta.
Galager predstavlja istinu, a takođe predstavlja i nadu. Sa ovim drugim se možda ne bi složio, ali čak i površan pogled na Oejzisov opus ukazuje na potragu za boljom budućnošću, potrebom da se život uhvati u trenutku, veru u nešto više kosmičko u odnosu na svakodnevni život. A iako je Noel možda napisao pesme, Lijam im je dao glas – duh, na neki način, što je tačno ono što se vratilo ove godine, sa izdanjem njegovog prvog solo albuma As You Were i, što je još važnije, označilo povratak Lijama Galagera: najboljeg učenika nepokolebljive vere u istinski život.
Album – sa 15 pesama u deluks izdanju, od kojih dve strateški nije potpisao Galager – nije loš. Ali to ne znači ni da je dobar. Umesto toga, As You Were je sigurna, ali ipak blaga kolekcija pesama koje su uglavnom bolje od onih benda Bidi Aj, ali su daleko od Oejzisa. U isti mah su i dobre, i odmah ih zaboraviš. Međutim, ono što je upečatljivo je to kako je As You Were postao sredstvo preko koga Galager može sebe da projektuje i predstavlja. Promovisan zapanjujućih 14 meseci pre objavljivanja, As You Were je omogućio Lijamu da ove godine neprekidno drži govorancije.
Da je tu platformu dobio bilo koji drugi muški muzičar britanskog rok (ili pop) sveta, teško da bi mogao da održi tako stalno zabavno i prosvetljujuće prisustvo. Uzmimo za primer Eda Širena, živu krpu za sudove koji je tvrdio da će 2017 biti „Samo Edova, sve vreme“. Možda je bio sveprisutan, ali to njegovo prisustvo je takođe bilo i impotentno – vezano za malo toga više od statistike prodaje. Galager je u međuvremenu zauzeo esencijalno mesto. Pre svega, svojim nastupom na dobrotvornom koncertu za žrtve bombaškog napada na Mančester u maju, njegova izvedba „Don’t Look Back in Anger“ je ponovo okupila ovaj grad slomljenog srca, u isti mah ohrabrujući činove dobre volje i nenasilja. Ova pesma je u međuvremenu postala nešto što je Noel Galager nazvao „himnom prkosa“.
Teško je kvantifikovati da li je taj nastup pretvorio Galagerovo prisustvo u štampi u nešto upečatljivije, ali barem mu je doneo zasluženo mesto u očima javnosti. Od tada nastupa komično surovo, kao neka vrsta portparola koji komentariše teme dana. Bilo da je „ glas razuma“ povodom Bregzita, ili u nedavnoj kampanji povodom klimatskih promena, Galager je ove godine govorio istine koje su često u političkom smislu bile ispravne – nešto što je Oejzisu uvek nedostajalo, ali što je on postigao samo time što je takav kakav jeste.
Mnogo drugih muzičara je ove godine reagovalo ne trenutnu političku klimu, mnogi sa mnogo više težine nego Lijam Galager. Reći da se on uzdigao iznad svih bi bila hiperbola, i umanjilo bi značaj krucijalnih radova drugih muzičara tokom 2017. Međutim, uprkos tome, on se ove godine istakao kao možda jedini, ili barem najistaknutiji glas među svim britanskim muzičarima njegove starosne grupe koji nije pričao apsolutne besmislice – što je važno, kada uzmemo u obzir koja je njegova osnovna publika. U nekom drugom svetu, njegov povratak je mogao da bude metež (Pozdrav Noelu Galageru na tome što je označio Džeremija Korbina kao komunistu, ili što veruje da mizoginija ne postoji). Srećom, ovogodišnji povratak Lijama Galagera je bio sve osim toga.
Kao i uvek, Lijam je takođe obezbeđivao laku zabavu, pored toga što je bio koherentniji od premijerke, kada je u pitanju Bregzit. Tvit „Nije li dobro biti živ, hajde drkadžije, na mestu voljno, LG x“ ovde, nepresušna fontana intervjua na radiju, televiziji i u štampi tamo. U ovoj mračnoj godini, izveštavanje o Lijamu Galageru je manje deovalo kao neprekidno prezasićenje izveštavanja o Oejzisu, a više kao odušak od bilo kojeg drugog sranja koja su se svakodnevno dešavala u svetu.
Ako slušaš ono što govori – možda do tačke da mu uđeš u tok svesti i kao posledicu toga doživiš osnaženje, ili si time jednostavno zgrožen – Lijamu Galageru ne možeš da porekneš kredibilitet. Možda je akciona lutka svog žanra – smela karikatura, koju ljudi ne mogu da oponašaju, koliko god se trudili – ali nikada nije nedosledan sebi. A na neki način, jednako kao i ono što izlazi iz njegovih usta, njegovo držanje je otelotvorenje vere u nešto bolje. Bez obzira da li mu je muzika iole dobra, duh Lijama Galagera je nešto što nam je tokom 2017. bilo potrebno. Bio je snažno i esencijalno prisustvo: pojavljivao se i nestajao, govorio smislena i besmislena sranja, ostavljajući nas Na mestu voljno.
JOŠ NA VICE.COM:
Beogradski „Boiler room“ u fotografijama
Kad pukne nostalgija: Pesme koje slušaju ljudi koji su otišli iz Srbije
