Bogatašima je stvarno neprijatno koliko su bogati

Rejčel Šerman nije sigurna da li su joj se svideli ljudi koje je intervjuisala u pripremi nove knjige o eliti grada Njujorka. Za jednog New School sociologa, to bi bilo neprofesionalno. Ipak je priznala da ima razumevanja za njih, a isto očekuje od onih koji budu pročitali njenu knjigu: „Nelagoda blagodeti: anksioznost i bogatstvo."

Šerman je detaljno razgovarala sa pedesetoro dobrostojećih ljudi – finansijera, naslednika, udatih domaćica – i shvatila da je bogatašima neprijatno što su bogati, ili bar što ih zovu „bogataši". Nije im toliko neprijatno da bi se novca odrekli, ili upisali dete u javnu školu, ali bi hteli da ih društvo tretira kao „normalne", šta god to značilo.

Saosećanje sa bogatima nije u trendu ovih dana. Čak i aktuelni predsednik, poznat po tome što se pravi da ima više para nego što stvarno ima i vikende provodi po kantri klubovima u sopstvenom vlasništvu, redovno kritikuje „elitu" i svoje političke protivnike tokom kampanje opisuje kao sluge Volstrita. U isto vreme, ponašanje bogatih se često ispituje sa moralnog stanovišta: demonstracija luksuza na Instagramu je groteskna, dok je ogromna donacija u dobrotvorne svrhe hvalevredna. Ali Šerman kaže da je osuda bogatih na osnovu stila življenja kontraproduktivna jer nas sprečava da ispitamo sistemske probleme koji doprinose gigantskim razlikama u prihodu.

Pa ipak, kako može neki milioner da misli da deli sistem vrednosti srednje klase, kao što insistiraju mnogi od njenih sagovornika?

VICE: U uvodu kažete nešto kao da ste želeli da osporite stereotip po kom su bogati neprijatni, pohlepni, ambicioni. Šta vas je inspirisalo da to pokušate?
Rejčel Šerman: Smatram da knjiga doprinosi širem javnom diskursu o bogatstvu i nemaštini. To je u neku ruku zaključak do kog dolazim, da insistiranje na klasnim razlikama baca svetlo samo na individualne atribute bogatih – da li su vredni, da li umereno troše, da li se grabe, da li misle da im sve pripada, da li su snobovi, i tako dalje. Odakle nam ideja da ljudski kvaliteti legitimizuju nečije bogatstvo? Da li tako zauzimamo stav po kom neki milijarder, ako je vredan i pristojan, zaslužio sav novac ovog sveta, dok isti takav samo bahat i razmetljiv ne zaslužuje?

Isto važi za kriterijume kojima određujemo legitimitet primalaca socijalne pomoći. Toliko se priča o tome, postoje pokušaji da se pomoć uslovi javnim radom, kritikuju se siromašni koji troše novac na način koji bogati vide kao rasipan. To su dve strane iste medalje. Ja mislim da bi trebalo otvorenije razgovarati o stavu javnosti, šta mislimo da kome pripada i po kom osnovu.

Da li bi trebalo da me teši taj osećaj krivice koji bogati osećaju zbog svog statusa, ili da me iznervira što samo žele da sebi emotivno ugode?
Drago mi je da ste se zapitali, jer je to jedno od pitanja koje želim da postavim ovom knjigom. Hoću da kažem, možda ne treba uopšte donositi sud? Ne mora reakcija na takve ljude uvek da nam bude „Čekaj, jesu li dobri ili loši?" Umesto toga, trebalo bi da se zapitamo kakvi društveni sistemi vode do te vrste enormnog bogaćenja.

Teško mi je bilo, tokom pisanja, da i sama izbegnem tu tendenciju osuđivanja; ne živim ni ja van društva. Naravno da ima praktične implikacije u tome da nisu svi oni isti, da su neki politički prilično liberalni. Mislim da to otvara razgovor o načinu na koji relativno liberalni bogataši raspolažu svojim kapitalom, kojim promenama u društvu bi mogli da doprinesu i na koje načine.

Jedna žena sa kojom ste razgovarali tvrdi da je stid koji oni osećaju zbog svog bogatstva društveno štetan jer su tako manje skloni da daju novac u dobrotvorne svrhe? Da li stvarno verujete u to?
Ta žena priča o svojim klijentima, progresivnim dobrostojećim ljudima koji zaista imaju taj problem. U pitanju su mahom bogati naslednici koji stvarno osećaju nelagodu. Ona kaže da neki od njih to kriju čak i od sebe, pa tako odbijaju da bilo šta promene.

Da li bi transparentnost u javnom diskursu o pitanju bogatstva možda vodila ka poštenijoj raspodeli kapitala?
Ako bismo o tome pričali, mislim da bi se desile neke neočekivane stvari. To je nekako mač sa dve oštrice, jer sa jedne strane jeste dobro da bogati budu svesni toga koliko su privilegovani, a sa druge moglo bi se reći da im ta svest služi kao izgovor. Mogu da kažu „Ljubazna sam prema dadilji jer znam koliko je ona siromašna", ili generalno „Trudim se da budem pristojan prema ljudima u lošem imovinskom stanju" i takve stvari.

Kao da ih emotivni teret i ta krivica oslobađaju odgovornosti materijalnog položaja.
Pa da, znači sa jedne strane se kao trude da budu velikodušni, sa druge sebe pokušavaju da muče osećajem krivice. I to su još uglavnom liberalni, progresivni bogataši. Zadovolje se samim tim što im je prošlo kroz glavu „Da li da upišem decu u privatnu školu?" ili „Da li baš moramo da kupimo još jednu kuću?" Opet kažem, lako je podsmevati im se, ali mislim da postoji i bolji način – „Konflikt koji ta osoba ima je legitiman, a moj podsmeh bi samo legitimizovao nejednakost." Jer nas ostavlja u stanju gde mi mislimo o problemu iz svoje perspektive a oni iz svoje.

Bilo je interesantno ono gde ste pričali o saosećanju za žene čiji se rad u kući ne ceni, kako one ne smatraju da su privilegovane jer su u svom braku osobe nižeg reda. Koliko se ta situacija odražava na opštu pojavu o kojoj govorite, o ljudima koji teško gledaju van svog okruženja i ne razumeju svoju ulogu u širem društvu?
Svima pažnju odvraća taj pokušaj da ne budu „loši bogataši", a posebno u braku u kom se žena udala za bogatog čoveka i sad je domaćica majka. Razlika između polova čini da one ne misle previše o novcu, posebno ako ima sukoba oko novca jer onda osećaju da lično i nemaju kontrolu nad porodičnim budžetom.

Zaista im je bilo teško da otvoreno pričaju na ovu temu sa muževima. Mislim da su mnoge od njih osetile da ih ne cene dovoljno, jer su mahom bile visokoobrazovane, pre braka su imale karijere. Nije da im suprug traži da se zaposle, ali ipak je naglašava da je on taj koji finansira porodicu, dok bogatoj ženi tu ostaje uloga diletanta koji samo troši. I jedno i drugo ih je stvarno mučilo. Mnoge imaju utisak da žive u nemaštini, što znam da zvuči suludo, ali one se tako ipak osećaju na individualnom nivou.

Da li je moguće biti dobra a izuzetno bogata osoba?

Ne mogu na to da odgovorim. Moja namera nije bila da rešavam dilemo da li ima dobrih ljudi u 1% najbogatijih, to valjda zavisi od definicije dobrote. Ali sasvim je razumno da po nekim definicijama i bogati ljudi mogu biti dobri. Moje pitanje je više „Zašto imamo potrebu da definišemo bogate ljude kao zlikovce?"

Još na VICE.com:

Kako da se obogatiš a da ne radiš

Zašto su bogataši opsednuti egzotičnim kućnim ljubimcima

Mnogo para ti utiče na ličnost