Proveo sam nekoliko meseci u delovima Lisabona koje portugalska vlada pokušava da sakrije

Ovaj članak sadrži uznemirujuće fotografije.

Ovaj članak je takođe prvobitno objavljen na VICE Portugal

Intendente je jedno od najstarijih naselja u Lisabonu. Ova oblast je gusto naseljena, sa puno turista koji lutaju ulicama. Ipak, iza novih građevina i investicija banaka koje su oterale dugogodišnje stanovnike na periferiju grada postoji sasvim drugačija realnost za koju je vlada naizgled odlučna da sakrije.

U toku šezdesetih Intendente je postao poznat zbog svog esktremno liberalnog vajba. Prvo su otvoreni barovi, onda su se pojavili i seksualni radnici, a na kraju i ozbiljne mere usmerene na suzbijanje ilegalnog ponašanja.

Osmog avgusta 1977. godine, novine A Capital izvestile su da su 1313 seksualnih radnika između 16 i 24 godine uhapšeno u Lisabonu samo u periodu između januara i juna iste godine.

Mere su ublažene tokom decenija koje su usledile, a broj seksualnih radnika u tom predelu ponovo je počeo da raste. U toku ranih dvehiljaditih, bilo kako bilo, policija je predložila mere protiv droga u dva najozloglašenija naselja u Lisabonu: Kazal Ventozo and Kuraleira. Ove mere očigledno nisu sprečile stanovnike Lisabona da konzumiraju droge, već su jednostavno samo premestile problem na drugo mesto. Tada se konzumacija droga proširila po Intendenteu, čime je omogućeno cvetanje u srži liberalne zajednice gde su ljudi postali spremni i skloni povlađivanju sebi.

Onda je krajem 2012 lokalno veće odlučilo da investira u ovo naselje. To je značilo više olicije na ulicama, pošto je Lisabon redizajniran za potrebe turista. Cena nekretnina za iznajmljivanje je porasla, a dugogodišnji stanovnici isterani su iz svojih domova i prepušteni samima sebi. Intendente je kupljen, deo po deo, od strane luksuznih lanaca hotela i investicionih banaka. Novi život u Intendenteu nije u potpunosti zamenio stari, već ga je izgurao iz vidnog polja.

U toku poslednjih godinu dana, proveo sam vreme sa mnogim zavisnicima i seksualnim radnicima koji se bore da prežive u ovoj alternativnoj realnosti, a sve kako bih ih bolje upoznao i razumeo put koji vlada prelazi kako bi se pretvarali da oni ne postoje.

Nedugo nakon što smo se upoznali, primetio sam Soraju kako šeta niz popularnu ulicu u Intendenteu. “Jebote, izgleda jako mršavo”, rekao je stranac koji je stajao pored mene. “Izgledala je sjajno kada je došla ovde.” Pitao sam kada je to bilo. “Pre manje od tri meseca.”

Kasnije te večeri, sreo sam se sa Sorajom dok je pušila krek kod stepenica, gde smo se dogovorili da mi dopusti da zablejim i sa njom i njenim prijateljima i da ih fotografišem. Ipak, nekoliko dana kasnije, ona nije bila ni blizu tako gostoljubiva kada sam je sa jednim likom sreo kako hoda niz Largo do Intendente - popularni trg u centru Lisabona koji se ubrzano razvija.

“Mogu li vam se pridružiti?”

“Gde?”

“Gde god da idete.”

“Idemo u sobu.”

“To je OK, voleo bih da pođem sa vama.”

“To se neće desiti. Izvini.”

Nastavili su dalje, a onda su prešli ulicu kako bi se sreli sa čovekom koji je čekao. Njih troje su onda zaustavili taksi i odvezli se niz ulicu.

A onda, na kraju tog jednog posebno frustrirajućeg dana kada nisam uspeo da uhvatim ni jednu jedinu fotku, video sam je ponovo. Bilo je dva ujutru i hodao sam ka kući, a onda sam se susreo sa njom. Delovala je takođe iznervirano - nije imala ni jednog klijenta u toku cele večeri.

Obradovala ju je šansa da proćaska sa mnom, tako da sam joj predložio da se uputimo u jedan od obližnjih motela u kome u Soraja i njeni klijenti dobrodošli, kako bih je fotografisao u okruženju u kome zapravo radi. Kada smo stigli tamo, Soraja je pozvonila na vrata, koja su se onda otključala i zakoračili smo ka stepeništu koje nas je odvelo do mračnog hodnika u kome se nalazila recepcija. Ona mi govori da platim pet evra za sobu. Žena iza pulta pružila je ruku kako bi uzela novac pre nego što nam je pružila ključ. “Imate sat vremena.”

Soraja hoda ispred mene do sobe. “Da li bi ti smetalo da pušim?” pitala me je ona kada smo stigli u sobu - što je i uradila, nakon što je skinula odeću. Krek joj pomaže da ne oseća ništa, objasnila mi je. Ipak, i to takođe zavisi od kvaliteta kokaina. Kada je previše lupljen, kaže ona, haj bude gotov često i pre nego sam klijent.

“Nikada nisam mislila da ću stići dovde”, priznaje mi ona. “Godinama sam prenosila drogu u Španiju, a nikada je nisam probala. Viđala sam žene u stanju u kome sam sada i ja, videla sam svo ruglo koje dolazi sa drogama, i mislila sam da nikada neću upasti u taj krug.”

Soraja je rođena u Portugalu, ali ju je odgajala njena baka u Španiji. Zahvaljujući buntovničkoj fazi i nizu sranje momaka, ona se priključila mreži švercera oružjem i drogama. Kratak period je radila i u Nemačkoj, gde je zakazivala lažna venčanja za istočnoevropske imigrante. Sada se vratila u Portugal, gde ima sina koga podižu rođaci koji žive na periferiji Lisabona.

U svesci koju je Soraja upravo iskoristila kako bi sebi pripremila hit, ona čuva pesme i tekstove koje je napisala na španskom. Ona naglas čita svoju omiljenu pesmu “Viene y va” (Dođi i idi).

Nije prošlo ni sat vremena kada je neko zakucao na vrata. Čujem kako recepcionerka viče da moramo da izađemo jer je vreme isteklo. Soraja nervozno pakuje svoj pajp i nožić. “Molim te, ne otvaraj još”, traži mi ona. “Ne smeju da saznaju da sam pušila ovde.” Kroz zatvorena vrata vičem da naših sat vremena i dalje nije prošlo. Nekoliko momenata kasnije, Soraja je obučena i spremna za pokret. Kada sam otključao vrata kako bismo izašli, recepcionerka je stajala ispred sa još jednom ženom i jednim muškarcem. “Nemojte se više nikada vraćati”, vrišti za nama recepcionerka, dok Soraja odlazi.

Nekoliko dana kasnije, Soraja me je odvela u svoj dom - napuštenu kuću koju deli sa još desetoro ljudi, a koja se nalazi u jednoj od najstrmijih ulica u komšiluku. Kako bi ušli tamo, morate se provući kroz rešetke kapije i onda pomeriti drvenu ploču koja služi kao zamena za ulazna vrata. Kuća je puna ostataka gradilišta koje je stavljeno na čekanje, a tu su kofe i mešalice sa beton.

Soraja kaže da joj je danas pomalo teško. Jedan od ljudi koji tu žive sa njom je zaljubljen u nju, i pitao ju je da mu bude devojka. Ona mu je rekla da nije zainteresovana, pa je on iz besa odlučio da joj pocepa odeću. Svu odeću.

Erinu sedi na stepeniku ispred bara koji je zatvoren. On je fokusiran na pajp koji je napravljen od grla flaše. On koristi vrh olovke kako bi očistio pajp pre nego što ga obavija folijom i buši nekoliko rupa u njoj kako bi uzeo hit kreka.

Nekoliko turista u prolazu gledaju ga nervozno. Oni su se uputili u Largo do Intendente trga, ali ih njihova aplikacija sa mapama nije upozorila na to da najkraći put nije ujedno i najlepši.

Kasnije te noći ponovo sam naleteo na Erinua. On je bio na putu do kraja pod nazivom Muraria, pa me je pitao da mu se pridružim, iako me je upozorio da neću smeti da fotografišem. Ulice su se sužavale sve više dok nismo stigli do malih trgova gde su deca igrala fudbal, a stariji muškarci pili pivo i igrali karte. Na svakom ćošku su bili mladići koji su stražarili kako bi ugledali policiju i signalirali kupcima kada je bezbedno da izađu i obave šta treba.

Erinu uzima novčanicu od 10 evra iz džepa i daje je dileru. Za uzvrat, diler mu daje malenu belu lopticu koju je pre toga držao u ustima. Na putu nazad, prošli smo pored male bakalarnice gde je Erinu platio dvadeset centi za otcepljenu tračicu folije. Ekonomija komšiluka se adaptirala na potrebe svojih stanovnika.

Blejim sa Erinuom i Sorajom u toku ostatka dana, dok on konstantno pripaljuje ostatke bele loptice. Kada je Soraja ustala kako bi krenula, srela se sa likom koji je uzviknuo Erinuovo ime, ali kada je video kameru u mojim rukama, ustremio se ka meni.

“Ko si ti?”

“Ja sam fotograf, radim na ovom projektu…”

“Okreni se leđima ka zidu! Policija!”

On mi maše značkom ispred lica, i onda pozica pojačanje.

“Šta imaš u džepovima?”

“Ključeve od kuće…”

“Vadi sve napolje!”

Pokazujem ovom anderkaver policajcu svoje ključeve, telefon i nekoliko novčića. On mi traži da uključim i isključim telefon kako bih mu dokazao da je pravi. Nakon što sam to uradio, on mi vraća stvari. “Odlazi i da te ne vidim više”, viče on. Objašnjavam mu da mi je dozvoljeno da fotografišem ovde, i da ne radim ništa ilegalno, ali on ne popušta. “Jesi čuo šta sam rekao? Odjebi odavde. Za svoje dobro. Idi slikaj nešto drugo, i da te nisam video ovde više.” Odlazim ponižen i pomalo posramljen što sam Erinua ostavio samog u takvoj situaciji. Sledećeg dana sam potražio Erinua kako bih video da li je okej i probao da razumem šta se desilo. “Sve je u redu”, kaže Erinu. “Ali, ko je on i šta želi?” Pokušavam da saznam i ne uspevam. “Sve je u redu.”

Anabela je imala sve. Odrasla je okružena luksuzom i privilegijama u siromašnoj državi koja se oporavljala od četrdesetosmogodišnjeg diktatorstva. Dok smo pili viski u baru, ona mi je opisala vožnje u kabrioletu njenih roditelja, jedrenje po Medu i elitne žurke visokog društva pune kokaina. Ali onda je usledio razvod, i sve se odjednom raspalo - ona je izgubila svoje fensi prezime i mogućnost da sebi prijušti skupovenosti na koje je do tada navikla.

Uprkos imućnoj prošlosti, jedna stvar bila je jasna dok smo razgovrali: Anabela ume da vodi računa o sebi u ovom novom svetu, i svesna je toga. Ova pedesetogodišnjakinja trenirala je borilačke veštine, kako kaže - i steže mišiće kako bi to i dokazala - a ne plaši se ni da uskoči ukoliko se situacija zakuva.

Nekoliko nedelja kasnije, prisećam se priče kako sam umalo uhapšen, uz dodatak da sam naleteo na istog policajca i druge večeri, kako stoji prekrštenih ruku naspram poređanih zavisnika. Posmatrao sam ga kako se saginje kako bi podigao cigaretu sa poda pre nego što ju je naglo šutnuo, što je zaista uplašilo jednog od džankija. Tada je policajac podigao glavu i ugledao me. “Zar ti nisam rekao da nikada više ne slikaš ovde?”, rekao je on. “Po tvom pogledu vidim jasno da ne pripadaš ovde i da ćeš završiti mrtav. Da te više nisam video ovde.”

Anabela se smeška. “Nisam ti ovo rekla kad smo razgovarali jer nisam znala ko si”, kaže mi ona. “Taj lik radi u komšiluku. Pojavljuje se s vremena na vreme i nestaje kada upadne u nevolju. Živeo je u Kanadi, zbog toga ga zovu “Amerikanac”. Ispričao mi je sve o večeri kada se pravio da je policajac; smejao se jako tome koliko si se uplašio. Takođe je i rekao da će ti uzeti kameru ako te ponovo vidi, ali sumnjam da je to zaista i mislio.”

Anabela pažljivo bira klijente, a najčešće se oslanja na ustaovljenu listu regularnih klijenata koji imaju njen broj, i ponekad je bukiraju za ceo vikend. Jednom prilikom, sesija je trajala duže od deset sati jer je njen klijent uzeo vijagru. Završila se tek kada mu je rekla da mora da se zaustavi. Pre nekoliko dana, Anabela je bila sa oženjenim klijentom koji je snimio njihovo druženje samo kako bi kasnije mogao da ga pokaže ženi.

Ona kaže da za vreme takvih zakazanih vikenda može da zaradi i do 400 evra. Za vreme koje sam proveo ovde, saznao sam da cene koje žene naplaćuju za svoj rad u ovom naselju variraju strahovito. Upoznao sam tinejdžerke koje su nove u kraju, i koje naplaćuju 25 evram dok neke cene spuštaju i do 10 evra, kada počnu da kriziraju. Jednog popodneva dok smo ćaskali, Anabelina koleginica došla je do nas besna i uvređena. Potencijalni klijent je ponudio da joj plati sedam i po evra.

Nekoliko dana kasnije upoznao sam još jednu seksualnu radnicu, koja je bila naslonjena na zid i cirkala šeri. Kada sam joj prišao, nije želela da mi kaže ime i rekla mi je da danas ne traži klijente; bila je tu samo kako bi popila piće i videla neke prijatelje. Nakon što sam je uverio da samo želim da porazgovaramo o životu u Intendenteu, ona je pristala - sve dok ja plaćam sobu.

Ranije je radila dva posla, ali je onda izgubila jedan od njih i bila jako blizu da ostane bez krova nad glavom gde je živela sa svojim sinom. Ona mi priča da piće pomaže da pregura većinu dana, a za razliku od mnogih njenih koleginica, ona nije prešla na krek.

Kasnije sam otišao u drugi motel kako bih fotografisao devetnaestogodišnjakinju koja je morala da napusti svoj dom kako bi preživela, kako ona to naziva, iz “porodičnih razloga”. Dok smo ulazili u motel, jedna starija seksualna radnica je izlazila u isto vreme. “O, znači i ti radiš ovde?”, upitala je ona devojku. “Viđala sam te i ranije, ali nisam bila sigurna. Jako si mlada”, dodala je ona. “Da, počela sam da radim pre nedelju dana”, odgovorila joj je devetnaestogodišnjakinja. Viene y va.

Tiago Figueiredo je fotograf iz Lisabona.