Kada su ga pitali kako je odabrao Igija Popa i The Stooges kao temu za svoju sledeću knjigu, autor Džef Gold je priznao: “Ona je na neki način odabrala mene.” Kako sam Gold kaže, nikad nije imao želju da piše, ali nekada na najplodonosnije puteve u životu nabasate iz čiste sreće. Iako je Gold radio u muzičkom biznisu poslednjih 20 godina, najzapaženije kao izvršni potpredsednik/generalni direktor Vornera, a kasnije i predsednik A&M Rekordsa, tek se relativno nedavno posvetio objavljivanju knjiga. Njegov prvi izlet te vrste — 101 ključna rok ploča: Zlatno doba vinila od The Beatles do The Sex Pistols — nastala je zahvaljujući njegovom prijatelju Brajanu Reju Turkotu, koji vodi malu izdavačku kuću “Kill Your Idols”. Dok su razgovarali o uspehu Turkotove vlastite knjige Fucked Up + Photocopied (o gerilskoj umetnosti u panku), on je ponudio Goldu da će, ako ikad bude imao ideju za knjigu, on da je objavi. Gold, strastveni muzički kolekcionar koji drži sajt RecordMecca, dao mu je predlog na licu mesta i već 2012. godine iz štampe je izašla knjiga koju sam opisuje kao “vinilnu pornjavu”.
Sastavljanje knjige 101 ključna rok ploča, sada u četvrtom džepnom izdanju, toliko je iscrpelo Golda da se zakleo da će ona biti njegova prva i poslednja. Kako to obično biva, još jednom su intervenisali sudbina i podsticaj drugog prijatelja, kolege muzičkog istoričara Johana Kugelberga. Obojica su opsesivni kolekcionari svih suvenira koji imaju veze sa grupom The Stooges (“verovatno veći od bilo koga”, tvrdi Gold), ali iako oni odavno razmišljaju o sastavljanju definitivne knjige o ovoj legendarnoj grupi, ta ideja im je sve vreme ostala privlačna.
Videos by VICE
“A onda sam se jednog dana probudio sa jasnom slikom o tome kako ćemo to najjednostavnije uraditi: izabraćemo 100 slika iz naše kolekcije — stvari koje ljudi nisu videli a pričaju određenu priču o The Stooges — pokazaćemo ih Igiju, zapisati šta on ima da kaže o njima i samo upariti slike sa Igijevim uspomenama”, objasnio je Gold. Igi je odmah pristao i konačni proizvod je zapravo mnogo više od gomile nostalgičnih slika sa skromnim potpisima.
“Nekih sat vremena kasnije, pomislio sam: ‘Opa, lik na licu mesta radi usmenu istoriju The Stooges. Ovo nisu samo njegove reakcije na slike koje smo mu doneli’”, rekao je Gold.
Kao neko ko se muči da zapamti šta je radio prošlog utorka, često sam bila šokirana stepenom detalja u Igijevim pričama. Gold se oduševljeno složio: “Poznajem čoveka, a njegovo pamćenje me je fasciniralo. Tu čak ni ne uzimamo u obzir da je jedan duži vremenski period bio mega korisnik opojnih supstanci. Igi ima ubedljivo najbolje pamćenje od svih ljudi koje sam upoznao… i sve se savršeno uklopilo u istraživanje koje sam obavio pre i posle toga.”
Nedavno objavljena u izdanju “Third Man Books” Džeka Vajta, TOTALNI HAOS: Priča o The Stooges je ilustrovana knjiga od 350 strana teška skoro dva kilograma — ispod možete videti ekskluzivne odlomke iz nje — sa sve Igijevim iscrpnim sećanjima, plus razmišljanjima o bendu ljudi kao što su Džoni Mar, Džoš Homi, Dejv Grol, Džoan Džet, Džek Vajt i drugi.
“Zaista mi je drago što sam je uradio zato što, iako se radilo o velikoj količini posla, zaista se osećam kao da smo sastavili konačan dokument o The Stooges. Napisano je mnogo knjiga u kojima se intervjuišu razni učesnici priče — braća Ešton i Džejms Vilijamson, na primer — ali Igi nije o tome mnogo pričao naširoko i jednom čim smo to uradili, pomislio sam, bez želje da zvučim neskromno, da je ovo na neki način važan istorijski dokument. Drago mi je da smo dobili priču iz prve ruke.”
Razgovarala sam sa Goldom o tome kako je izabrao koje slike će pokazati Igiju, o demantovanju popularnih mitova o The Stooges i tome šta danas predstavlja nasleđe Igija i The Stooges. Ispod imate odlomke i fotografije iz knjige.
VICE: Vaša arhiva je ogromna. Kako ste je suzili na suvenire koje ste na kraju uvrstili?
Džef Gold: Johan i ja smo skenirali sve što smo imali. Posle smo prošli kroz to i pokušali da odaberemo stvari koje se uklapaju u važne delove istorije The Stooges i ono što ljudi još nisu videli. Svi znaju da je bend potpisao ugovor za 5.000 dolara, ali tu imate stranicu sa potpisom i prvu stranu ugovora, a imali smo neverovatnu sreću da preko Bena Blekvela iz izdavačke kuće “Third Man” i Roberta Metjua koji je bio naš foto konsultant pronađemo ne samo sliku njih četvorice sa jednog od njihovih najranijih koncerata kada je Igijevo lice bilo ofarbano u belo a koju niko do sada nije video — već je isti lik koji je to slikao imao sliku sa verovatno istog koncerta na kojem Skot Ešton lupa u metalno bure. To je, dakle, veliki deo mita o The Stooges i to je jedina slika toga koja postoji danas.
Kad ste pitali Igija da li je čitao poeziju pre nego što je krenuo da je piše, rekao vam je da nije, dodavši: “Kao i gomila drugih govnara, bio sam uzbuđen što imam priliku da izađem pred svet i otvorim usta.” U skladu sa tim, jeste li pročitali mnogo intervjua sa svima njima kako biste se pripremili za svoj intervju?
Pročitao sam sve što sam mogao da nađem. Ima mnogo stvari koje su ljudi napisali u knjigama a koje se naprosto samo iznova prepisuju i nisu istina, a mene je zanimalo šta će on na sve to reći. Znate, ljudi govore: “Kako je Elektra mogla da im da otkaz? Nisu bili svesni kako neverovatan bend imaju. Kako su samo bili glupi.” A Igijevo viđenje je: “Znali smo da će nam dati otkaz. Potpuno smo se ispraznili i nismo imali nikakve pesme. Nije bilo šanse da nam ne daju otkaz i trebalo je da nam ga daju.” To ni na koji način nije rasprostranjeno mišljenje u bilo čemu što je do sada objavljeno o The Stooges.
Šta je vaša najomiljenija stvar koju ste saznali iz svega ovoga a da niste znali pre?
Bilo mi je fascinantno kad sam otkrio da je Igi očekivao da će dobiti otkaz i da je razumeo da izdavačka kuća nije imala drugog izbora. Takođe, Džek Holcman, koji je bio na čelu Elektre i koga lično poznajem, zapravo ga je nazvao i uručio mu poklon za rastanak, foto-aparat marke nikon. Znate, za 20 godina koliko sam proveo u muzičkom poslu, nikad još nisam čuo da je neko dao poklon za rastanak muzičaru kojem je dao otkaz ili čak da je održao poslednji sastanak sa njim i to je bila sjajna stvar jer je to pružilo sjajnu priliku Igiju… On je prodao foto-aparat i uspeo da putuje od tog novca. To je bilo fascinantno.
Jedan drugi veliki mit je da se, nakon što su snimili prvi album, Elektri on nije dopao, nije im se dopalo kako ga je Džon Kejl izmiksao, pa su im ga oduzeli i krenuli da prčkaju po njemu ne bi li napravili album kojim će biti zadovoljni. A zapravo Igi nije znao šta radi, uporno je preslušavao te pesme i mislio: “Uh, ne znam. Možda treba da popušim još jedan džoint da bi mi se dopalo.” A Džek Holcman ga je nazvao, pustio mu album i upitao ga: “Jesi li ti zadovoljan ovim?” Igi mu je na to rekao: “Nisam.” I Džek Holcman ga je vodio kroz doterivanje albuma i, prema Igijevom viđenju, dramatično ga popravio uz Igijev oduševljen pristanak, a to ponovo nije onako kao što se o tome pisalo.
Imate li u svom vlasništvu neki omiljeni suvenir vezan za Igija ili The Stooges?
Acetat koji se pojavio na eBay-u dok je nastajala knjiga o The Iguanas, Igijevom prvom bendu. I bio je to njihov demo acetat, a ja sam ga kupio za veliku sumu novca jer su verovatno snimili samo jedan. Igi ga nema i znam da ga Don Svikerat, jedan od momaka iz benda, takođe nema. Neko iz benda ga je prodao nekom ko ga je prodao nekom trećem, a taj ga je prodao meni. Mogu da uzmem tu ploču u ruke i kažem: “Ovo je bukvalno prvi put da je neko snimio Igija na ploču i ona je moja.”
Kako je vaša saradnja sa Igijem, pogotovo tokom vaših dana u A&M Rekordsu, uticala na sadržaj ove knjige?
Nikad ne znate kako će osoba koju znate sa scene da se ponaša kad uđe na vrata na poslovni sastanak. A mene je oduševilo koliko je on zapravo bio ljubazan, inteligentan tip i koliko je doprineo reklamiranju svojih ploča, koliko je kreativan i koliko spreman da uvaži tuđe mišljenje. Ali sam bio potpuno nepripremljen za to koliko mu je dobro pamćenje i koliko je bio zainteresovan za čitav ovaj projekat.
Evo šta ja mislim, a to je samo jedna od spekulacija. Ron Ešton je umro pet ili šest godina ranije. Skot Ešton je umro između perioda kada je Igi pristao to da radi i kada smo ga intervjuisali — svega nekoliko meseci pre nego što smo ga intervjuisali — i mislim da je u tom periodu mnogo razmišljao o The Stooges i mislim da je bio potpuno u fazonu reminescencija. A poznavao me je, dakle, nisam bio neki nepoznati lik koji možda neće uraditi priču kako treba. Nekoliko dana pre nego što sam došao, poslao sam mu sve ove slike i one su ga oduvale. Većinu nikad nije ni video. Bili smo pravi ljudi za taj posao, koji su se tu našli u pravom trenutku.
Vi ste očigledno bili obožavalac pre nego što ste ga upoznali, ali meni se ponekad desi da — i možda je u pitanju to što sam veliki narcis i u svemu vidim samo sebe — kada upoznam bend i sarađujem sa njima ili razvijem sa njima neki odnos, ponekad posle toga osetim veću ljubav prema njima kao slušalac. Postane ličnije, pretpostavljam. Da li se to i vama desilo?
U ovom slučaju, da. U mnogim drugim slučajevima, ne. Zato što sam radio za Vorner i A&M, radio sam sa nekim muzičarima koji su mi se dopadali i sa mnogima koje sam poštovao ali mi se nisu dopadali, i sa nekima koje nisam ni poštovao a nisu mi se ni dopadali. Ali moj posao je bio da radim najbolje što mogu sa svima njima i u nekim slučajevima saradnja sa ljudima kojima sam se stvarno divio bila je velika nagrada, a u nekim slučajevima i ne toliko. Ali ovo je bio slučaj kada je, znate već, sve ispalo mnogo bolje nego što sam smeo da se nadam.
Kako ste odabrali muzičare za eseje?
Radio sam sa Džoan Džet u Vorneru i oduvek sam smatrao da je istinski inteligentna osoba, a želeo sam da uvrstim i žensku perspektivu. Znao sam da je radila sa Igijem i da ga ceni, tako da je bilo logično da joj se obratim. A onda sam uradio jednu od najglupljih stvari u životu. Napravio sam fantastičan intervju sa njom, tokom kog se rasplakala pričajući mi koliko joj Igi znači. Mislim, bilo je prosto neverovatno, sve sam to snimio u QuickTime-u i na kraju intervjua prekinuo vezu i rekao sebi: “Majko mila, pa ne može bolje od ovoga”, pritisnuo sejv, a moj kompjuter se zamrznuo. Proveo sam oko dva sata na telefonu sa tehničkom podrškom i nije bilo spasa. Morao sam da nazovem njenog menadžera, sa kojim sam bio udobro, i kažem mu: “Osećam se kao najveći kreten na svetu, ali izgubio sam intervju.” On je razgovarao sa Džoan i Džoan je rekla: “Uradiću to ponovo, nema problema”, a ja sam bio u fazonu: “Oh, moj Bože.” Bio sam prestravljen. To nije priča o tome kako sam je odabrao, samo zanimljiva digresija.
Džoš Homi je bio lak, jer kad sam pričao sa njim, upravo sam gledao turneju za Post Pop Depression i on je bio Igijev najskoriji saradnik. Dejva Grola smatram zaista pametnim, zanimljivim likom koji ima šta da kaže i kad sam mu se obratio, odmah je pristao.
Njegova priča me je oduvala. [U ispovesti Dejva Grola, on se priseća vremena kad je u danima pre Nirvane bio na turneji kao bubnjar za svoj bend Scream u Torontu negde 1990. godine. Bend je trebalo da nastupi oko 11 uveče, ali njihova tonska proba bila je zakazana u istom prostoru oko podneva. I dok su radili tonsku probu, saznali su da Igi drži promociju svoje nove ploče Brick By Brick pre njihovog nastupa. Grol i njegov basista su na kraju bili angažovani da sviraju sa Igijem na njegovoj promociji.]
Ne možeš da veruješ koliko je mene oduvala. Znaš, proveo sam verovatno dva sata pripremajući se za taj intervju i nisam to nigde video… navodno postoji samo u verziji od 30 sekundi ili najviše jednog minuta koju on prepričava na Jutjubu pred neki nastup. Dakle, kad je rekao: “Znate li za mene i Igija?”, a potom mi to ispričao, bio sam šokiran. Neverovatna, fantastična priča, strašno mi je drago što sam razgovarao sa njim.
Džonija Mara sam poznavao od ranije i on je dao intervju za moju knjigu 101 ključna rok ploča. U toj knjizi sam tražio od ljudi da pričaju o vinilnim pločama koje im mnogo znače u životu, a on je odabrao Raw Power. Apsolutno je želeo da pričao o Raw Power i ja sam znao da je opsednut tim albumom. Zato sam ga zamolio da učestvuje a on je odmah pristao i bio je od velike pomoći. Tako da se sve nekako svelo na intuiciju i mislim da sam imao mnogo sreće. Ali ta priča Dejva Grola je prosto toliko sjajna da je fantastično. A kad pomislite da je Džoš Homi kupio Raw Power kad je imao 11 godina. Neverovatno.
Pitali ste na kraju Igija šta misli da je nasleđe The Stooges. Kakav ste utisak vi stekli?
Mislim da su oni izmislili pank. Mislim, snimili su tri ludački dobra albuma koje neprestano slušam, i ne samo zato što sam radio na ovoj knjizi. Štaviše, zbog njih sam i radio na ovoj knjizi, zato što toliko volim te ploče. I mislim da su njihovi nastupi bili apsolutno neprikosnoveni, njihove ploče su neprikosnovene. Mislim da su muzika i izvedbe uživo bili neprikosnoveni i neverovatno uticajni. A moja prva knjiga bila je o 101 ploči koje su postigle isto to, bile su inovativne i uticajne. Mislim da su The Stooges jedan od najinovativnijih i najuticajnijih bendova na svetu.
A sada na ličnijem planu, pitali ste Džoša Homija šta njihovo nasleđe znači njemu i šta njemu lično znači Igi. Isto pitanje sada ja postavljam vama.
Znate, održali smo promociju prošlog utorka u “Third Manu” u Detroitu, i te večeri je tamo premijerno prikazan dokumentarac o The Stooges Gimme Danger. Potom je održana moja promocija, i ja sam sedeo na sceni sa Igijem i intervjuisao ga, i samo ponavljao, na smenu, “Ovo ide sjajno” i “Ne mogu da verujem da poznajem ovog lika.” Sedeo sam na toj sceni zato što sam napisao knjigu i savršeno sam bio svestan da se sve to dešava, ali sam i dalje ostao takav obožavalac da je na nekom nivou za mene to bilo jedno sasvim disasocijativno iskustvo. Ako mene pitate, njihova muzika je i dalje toliko vitalna da je Džim Džarmuš — po mom mišljenju jedan od najboljih režisera svih vremena — snimio dokumentarac o The Stooges, i očigledno je to uradio iz ljubavi, ne zato što je to bila nekakva šema za brzo bogaćenje. Imate Igija sa 69 godina koji je, bez svake sumnje, imao najveću godinu u karijeri do sada, sa albumom koji je završio na najvišem mestu top lista u njegovoj karijeri, sa najvećom turnejom u karijeri, filmom o The Stooges, knjigom o The Stooges, izložbom u Bruklinskom muzeju na kojoj je poznati umetnik tražio od 20 drugih umetnika da urade slike golog Igija i druge stvari. Mislim, prosto je neverovatno prisustvovati svemu tome. I da lik dobija priznanje za životno delo koje tako temeljno zaslužuje dok još može da uživa u njemu. To je prosto fantastično.
Knjiga Totalni haos: Priča o The Stooges izašla je 17. novembra.
Dok je sniman album Fun House, rukovodilac Elektre Deni Filds navukao je Igija na kokain i narednog dana Igi je provalio u Fildsovu motelsku sobu da ukrade njegove zalihe.
“Evo šta se desilo. Probao sam kokain prvi put na tom putovanju. Deni Filds mi je dao da probam malo u hotelu i bio sam jedan od onih likova, inače loše reagujem na droge, koji stalno ponavljaju: ‘Ne osećam ništa! Blablablablabla.’ I brbljao sam trista na sat, ali ne, ništa nisam osećao i tri dana kasnije — vrlo sam agilna osoba ili sam makar bio u to vreme — ušao sam kroz kupatilski prozor njegovog apartmana, poharao mu sobu i ukrao mu koku, a on je posle bio strašno ljut na mene. ‘Čoveče, ukrao si mi koku! Zašto si to uradio?’
Igi se naduvao sa Čabijem Čekerom, tokom Čabijevog povratničke psihodelične faze
“Čabi Čeker je u to vreme pokušavao da osveži svoju karijeru kao psihodeličar, tako da je krenuo da me proganja i nisam mogao da ga izbegnem. Ljudi su počeli da govore: ‘Čabi želi da se nađe s tobom, Čabi želi da priča s tobom.’ I zatekli smo se u nekom hotelu, a Čabi je želeo da se popne do moje sobe, i tako ti on dođe, nosi dvodelno neboplavo sportsko odelo od somota sa velikim medaljonom na zlatnom lancu, ima veoma urednu afro frizuru i želi da puši travu sa mnom i da pričamo. Bio je jako ljubazan i strašno mi se dopao.”
Igi je ofarbao kosu u srebrno sprejom iz dragstora koji su koristile prostitutke
“Kosa mi je urađena nečim što se zvalo Nestle Streaks ‘n Tips, što je bila instant farba za kosu u spreju i mogli ste da je kupite u dragstorima. I koristile su ga, ako se ne varam, uglavnom prostitutke. Ja sam odabrao srebrni. Nasprejišete ga, odmah vam da veći volumen nego što ste imali i kosa postane svetlosrebrna. Ali vam farba curi po vratu, ako je dodirnete, ostane vam na prstima, a danima ne može da se skine, tako da kad god bih spavao posle nje, bio bih danima prekriven tom bojom. Počeo sam da je koristim jer sam se previše drogirao u to vreme, nisam redovno jeo, prebacivao bih se sa makrobiotičke ishrane sa mnogo duvanja na heroin i tone sladoleda. Tako da sam se pitao šta zapravo želim da radim, pa bih uzimao malu bočicu Džonsonovog ulja za bebe, premazivao ga preko čitavog tela i lica i posuo se školjicama. Zatim bih se nasprejisao srebrnom farbom i to mi je bio imidž! Lisa Robinson to pominje u jednoj od svojih knjiga, a iz daljine je izgledalo prilično dobro i bilo je jeftino.”
Igi je gledao film kad je Dejvid Bouvi prvi put izrazio želju da ga upozna i zamalo nije pristao, jer nije čuo za Bouvija, iako je Bouvi nedugo pre toga naveo Igija kao svog omiljenog pevača u Melodi Mejkeru.
“Da, moguće je da je Lisa prvo zvala Denija i da je Deni sišao, a ja sam rekao: ‘Oh, doći ću ja kasnije’ ili šta god već, i moguće je da me je posle i sam zvao. Ali Deni me je definitivno zvao najmanje dvaput. Prvi put sam mu rekao: ‘Vidi, gledam ovaj film i tako je iskren! Čovek se trudi da se skine! Ne želim da siđem!’ A potom je ponovo zvao i rekao: ‘Slušaj, od ovoga bi mogao da imaš koristi. Ovi ljudi bi mogli da ti pomognu.’ Dao mi je prijateljski mali podsticaj, tako da sam ga na kraju ipak poslušao i sišao.”
