Beograd dočekao godišnjicu nacističkog bombardovanja u bojama nemačke zastave

Danas je, kao što su nas učili u školama dok su još postojale, dan kada je nacistička Nemačka, umetničko ime Treći Rajh, rešila da zapečati sudbinu kraljevine Jugoslavije i izruči nekoliko tona eksploziva na njen glavni grad, ubivši pritom hiljade ljudi i uništivši infrastrukturu i kulturnu baštinu kao što je Narodna biblioteka.

I eto, baš noć pred ovu, zamenik gradonačelnika ili koja mu je već titula, ukratko Goran Vesić, je na svom fejzbuk profilu objavio sledeći post.

Dakle, ako smo dobro shvatili, Beograd je dan godišnjice bombardovanja u Drugom svetskom ratu dočekao u bojama zastave države koja je bombardovanje obavila. Postavlja se sasvim logično pitanje: zašto jebote baš danas, od svih 364, ove godine u stvari čak 365 drugih dana u godini?

Ne možemo znati šta je bilo u glavama, ako glave imaju, ljudi koji su doneli ovu odluku. Možda su hteli da zadovolje svoje kolonijalne gospodare, a pošto je policijski čas, mislili su da niko neće da primeti. Ali pošto umeju samo PR i propagandu, nisu mogli a da se ne pohvale, što snažno implicira da je glupost bila glavni motivator ovakvog poteza.

Realno, na kraju niko od ovoga nije dobio ništa pozitivno, ni Srbija ni Nemačka ni Beograd ni Beograđani - ok osim možda medija koji imaju da pišu o višeslojnom skandalu sačinjenom u jednakoj meri od glupost, neznanja i opšteg bola u krucu.

Jer ovo je čist skandal i evo, ovaj put stvarno možemo da sa velikom dozom sigurnosti da kažemo „jebote ovo ima samo kod nas“ (ako ima neko neki drugi primer države koja se toliko temeljno pokenjava po sopstvenoj anti-fašističko/nacističkoj prošlosti, neka nam pošalje na mejl, eventualno nam pada na pamet Ukrajina, ali ona stvarno nije bila država u to vreme).

Neko će reći da nije ova Nemačka danas ista kao i Hitlerova Nemačka, ali mi ćemo reći da ipak malo i jeste. Ma koliko „suočavanje sa prošlošću“ bilo snažno gurano posle Drugog svetskog rata i rezultiralo u brojnim eminentnim nacistima iza rešetaka, činjenica koju bi mnogi Nemci voleli da ne pominjemo jeste da daleko, daleko više istaknutih oficira, policajaca, državnih službenika i naravno industrijalaca i drugih bogataša koji su otvoreno podržavali nacizam i nemačke ratne napore nije imalo baš problema da nastave svoje živote i profesionalno delovanje u posleratnoj Nemačkoj.

Iako je raskrstila sa nacističkim idejama, iako ima jasne zakone na osnovu kojih se krivično gone neo-nacisti i iako deca u školama uče o nacizmu kao o zlu, ne može se reći da je ovo sada „skroz druga“ Nemačka. Kontinuitet postoji i ne poriču ga ni sami Nemci – između ostalog jer bi to značilo i da peru ruke od svojih prethodnika iz doba Hitlera, pa tako na neki način ni ne priznaju njihovu krivicu, što je nedopustivo i Nemci to dobro znaju.

Istorijske činjenice ostaju: Nemačka jeste započela Drugi svetski rat, Nemačka je izvršila invaziju na Jugoslaviju, bombardovala Beograd, njeni vojnici i tajna policija su počinili brojne ratne zločine. I sve to moramo da pamtimo i da znamo, iz onog najosnovnijeg razloga – da nam se ne ponovi, svima zajedno, i nama i Nemcima.

I zato se prirodno postavlja pitanje: kako neko ko donese ovako u najmanju ruku bezosećajnu odluku može da očekuje da ga iko shvati ozbiljno, pa čak i ti Nemci kojima se dodvorava?

Jedini ko bi trebalo ovo da ozbiljno shvati jesmo mi sami. Jer ovaj spektakl sa svetlima u bojama nemačke zastave – koji je inače toliko spektakularno jadno urađen da niko ne bi ni provalio šta predstavlja da nam Vesić i njegova ekipa za društvene mreže nisu sami rekli, bravo za PR tim – je pre svega narandžasta uzbuna koja nas upozorava da razmislimo kome to dozvoljavamo da u naše ime ne samo bezočno traći naše resurse na ukrase, fontane, zvona i praporce, nego i da najdirektnije vređa žrtve koje su naši preci podneli i utrljava nam u facu to koliko smo daleko pali sa zasluženog postolja pobednika u Drugom svetskom ratu.