Korona virus ubija ljude. Politika izolacije takođe.

Ako imate mazohističke sklonosti, ovih dana postoji savršen recept da prizovete na sebe gnev epskih razmera i za pet minuta budete proglašeni nečovekom ili čak ubicom. Samo treba da pitate – koliko nas, kao društvo i pojedince, koštaju mere kojima se većina država bori protiv korona-virusa? I koliko možemo to da izdržimo? Kada posledice borbe protiv virusa postaju veće od posledica samog virusa?

Ovde neki nestrpljivi čitalac već besno pravednički udara u tastaturu da priupita autora kakav je to čovek i da li mu je važnije da srče espreso po baštama kafića nego da spreči da virus ubije naše bake i deke?

Sve je to odviše ljudski, tako se osećamo dok nas sve odvaljuje koktel straha i empatije, neizvesnosti i poricanja, međusobnog bodrenja i defetizma. Dok se na smenu sa terasa peva Bella Ciao, a onda, pred praznim rafovima u dućanima, tripuju scene iz filmova sa najezdom zombija u kojima većina ljudi gleda samo svoju guzicu. Doslovno.

Nemački psihijatar i istraživač straha Borvin Bandelov kaže da takav koktel, taj osećaj vanrednosti, obično traje četiri sedmice. U tom vremenu je gotovo nemoguće da društvo na novi rizik primeni merila koja primenjuje na ostale rizike.

„Precenjuje se statistička opasnost da se strada od ovog virusa, kada pomislite da 9.000 ljudi (u Nemačkoj) svake godine strada u nesrećama u svom domaćinstvu. Na to ne mislite kada ujutru sednete da ogulite krompir. Ljudi skijaju i svakog dana se voze auto-putem jer to drže za uračunljiv rizik, za razliku od virusa“, kaže Bandelov.

Ako ovo čitaš, sva je prilika da nisi neki usamljeni gorštak, te da životom u društvu pristaješ na razne rizike. Kad sedneš u automobil, ta vožnja te ne košta samo koliko koštaju benzin, amortizacija, putarina, nego si upravo otkucao karticu pristajući na maleni, ali postojeći rizik da u toj vožnji pogineš ili budeš osakaćen(a).

Može li se onda reći da smo, kao društvo, spremni da brz transport od tačke A do tačke B platimo određenim brojem ljudskih života? Da, može se reći.

Šta je drukčije kod virusa? Esejisti i statističari Nasim Nikolas Taleb i Džozef Norman pišu da je kod virusa, za razliku od primera sa automobilom, pojedinačni rizik mali, ali je rizik po društvo veliki. „U takvim uslovima je sebično, čak psihopatski postupati u skladu sa onim što se naziva racionalnim ponašanjem" tvrde u svom zajedničkom radu. Drugim rečima, socijalno ponašanje je preko noći postalo asocijalno i iza svakog ćoška vrebaju moralne osude za one koji se ne pridržavaju teško shvatljivih, ponekad i protivrečnih uputstava.

Do sutra bismo mogli da se gađamo pedigreima uglednih epidemiologa čije se brojke ne podudaraju, koji su osuđeni da rade sa podacima koje imaju, a nemaju ih mnogo. S obzirom na veliki broj neotkrivenih slučajeva zaraze, stručnjaci sada procenjuju da bi novi virus mogao da bude koban – osobito za stare i hronično bolesne – u 0,3 do 0,7 odsto slučajeva.

U pokušaju da i laicima dokažu koliko je stvar ozbiljna, crtaju grafikon tako prost da i ja znam da ga nažvrljam.

Cilj je da se pokaže kako nam treba sabijanje krivulje (flatten the curve). Da se, dakle, što više ljudi zarazi kako bi stekli imunitet, ali da se to dešava što sporije kako lekari ne bi morali da se bave trijažom poput one u filmu „Ja, robot“ gde se pomaže onima koji imaju solidne šanse, a drugi se puštaju da umru. Prema raznim računicama će to sabijanje trajati između šest meseci i dve godine.

Vratimo se sada našem pitanju. Jedan od mazohista spremnih da istrpi gnev je recimo Jakob Augštajn, poznati nemački levičarski publicista. On se poslužio slikom u kojoj je društvo zgrada, a virus požar u liftu te zgrade:

„Taj grafikon mi je jasan, to svako razume, čak i ja koji sam uvek bio loš u matematici. Ali vidim da se vremenska osa izdužava nadesno i pitam se, a na to nema odgovora: drugari, koliko vi hoćete da sabijete ti krivulju? Dok se cela kuća ne sruši?“

Augštajn kaže da tu nije reč o nekoj fiktivnoj recesiji ili padu vrednosti na berzi – reč je o ljudskim egzistencijama. Berlinski marksistički list Junge velt doneo je naslov: „Rizična grupa – radnici“.

Ko previše bleji na Tviteru ili sluša smatranja sa televizije mogao bi da nasedne na distorziju. Naime, mišljenja koja ćete tamo videti i čuti mahom dolaze od pripadnika home office kaste, onih koji o sebi ne misle kao prekarijatu mada to uglavnom jesu, a ovih dana rade i iz karantina. Oni bi poslednji osetili posledice ekonomskog sloma.

Već danas se u Srbiji desetine hiljada ljudi pita od čega će živeti kad ih krupni kapitalisti pošalju na prinudne odmore ili im podele otkaze, dok sitni preduzetnici, od vlasnika ćevabdžinica do taksista, mogu polako da zatvaraju radnju. Zaposleni na neodređeno vreme su prvi na udaru, bilo da je poslodavac privatni ili "javni", kao što su na svojoj koži već osetili lični pratioci dece sa posebnim potrebama u Beogradu.

Nemačko društvo epidemiologa, premda podržava ideju sabijanja krivulje, upozorava da izolacija nosi rizike po ekonomiju, socijalni život i zdravlje. Naročito se ističu psihičke tegobe, pogubne posledice po depresivne osobe zatvorene u četiri zida, posebno ako su same, posebno ako su stare.

U porodicama u vreme izolacije raste rizik od porodičnog nasilja. Škola ili vrtić, kao mesta gde deca iz disfunkcionalnih porodica makar deo dana imaju utočište, sada ne postoje. Nasilnici i žrtve na malom prostoru, cele dane, a živci su sve tanji. Neka istraživanja iz Kine kažu da je tokom izolacije utrostručen broj slučajeva porodičnog nasilja.

Koliko nedelja, meseci ili godina bez društvenog života može da prođe pre nego što taj život bude trajno mrtav? Hoćemo li kroz devet meseci videti demografsku rupu u broju novorođenih? Jer, teško da je ovo oko nas podsticajno okruženje za pravljenje beba.

To su pitanja bez kraja. Nema digitrona koji može da izračuna rizike od virusa i uporedi ih sa rizicima izolacije, ali se bez dvojbe može očekivati da, kako prva panika popušta, a ljudi u stanovima postanu sve više kao vukovi u kavezima, ova pitanja budu sve češće postavljana. „Raste svest da je i politika koja naizgled nema alternativu povezana sa ogromnim rizicima“, kaže Tomas Štraubhar, ekonomista sa Univerziteta u Hamburgu.

On kaže da će „korona-kriza prerasti u ekonomsku, a zatim u društvenu“. I postavlja još jedno pitanje – zar neće i te dodatne krize na kraju oslabiti zdravstveni sistem?

Džon Joanidis, profesor epidemiologije i statistike na Univerzitetu Stanford, doterao je pitanje do kraja: u najcrnjem scenariju korona-virus bi odneo 40 miliona života, slično kao i Španska groznica, s tim što bi ovde umirali „ljudi sa ograničenim očekivanim životnim vekom“ dok su pre sto godina masovno umirali i mladi.

„Samo bi nam ostala nada da će se život nastaviti, baš kao i 1918. Nasuprot tome, uz lockdown od nekoliko meseci ili godina, život u velikoj meri prestaje, kratkoročne i dugoročne posledice su potpuno nepoznate i mogle bi da ugroze ne milione, nego milijarde života“, piše Joanidis.

U toj jednačini sa previše nepoznatih javljaju se glasovi koji se zalažu za neku vrstu kompromisa između politike izolacije i sticanja imuniteta krda. Kažu da bi valjalo pozatvarati stare i bolesne u kuće dok se mi ostali lepo ne zarazimo i ne postanemo otporni, pa onda njih neće imati ko da zarazi. Usput, sačuvaćemo ekonomiju i, u velikoj meri, društveni život.

Među evropskim zemljama se na tom kursu drži još samo Holandija čijim vlastima kritičari prebacuju da sticanje kolektivnog imuniteta nije dokazano. Kinezi jesu testirali neka četiri majmuna i utvrdili da se ne može dvaput zaraziti korona-virusom, ali su isto tako imali ljude koji su se ipak dvaput zarazili.

Moć iza logike izolacije, koja sada prevladava, sastoji se u sledećem: možda ne znamo dovoljno, možda tapkamo u mraku, možda i preterujemo, ali ako su načelne pretpostavke o ponašanju virusa tačne – onda mora da se dela odmah po svaku cenu.

Kako za magazin The Atlantic piše Jan Bogost: „Ovo radimo u nadi da ćemo kasnije, možda i uskoro, pogledati unazad i ismevati preteranost mera. Poenta preterane reakcije je upravo u preterivanju – reagovati preterano, ali sa razlogom. Ako se sada osećate makar malo budalasto, onda radite nešto kako treba.“

Međutim sve je izvesnije da će društvene, ekonomske, možda i zdravstvene posledice izolacije biti ispostavljene dobrano pre nego što izolacija urodi plodom pa stignemo sve u miru da analiziramo. I pre nego što stigne vakcina. Ljudi koji donose odluke će morati da zapuše nos i na tasove stave zlo koje nosi virus i zlo koje nosi izolacija.

Nikome normalnom nije važnije srkanje espresa u bašti kafića od života baka i deka. Ali niko normalan ne želi ni da kafedžijina deca nemaju šta da jedu, zar ne?