U subotu se desio incident između Alekasandra Vuksanovića i njegove bivše supruge. Ona ga je prijavila policiji zbog fizičkog napada, on je sve negirao i rekao da je ona njega “gađala šoljicom”. U nedelju je pevač priveden, „delimično je priznao napad”, „tužilaštvo mu jeponudilo sporazumno priznanje dela”, što je on prihvatio i potpisao, uz uslovnu kaznu od deset meseci, sa periodom provere od tri godine, i 18 meseci zabrane prilaska bivšoj supruzi. Onda su se pojavile naslovne strane novina za ponedeljak u kojima je objavljena „njegova strana priče”.
U Srbiji se ne puca po ulicama. Barem ne stalno. Ali ono na što se konstantno dešava su neuspesi društva da reši probleme. I ti problemi se gomilaju. I onda postepeno i polako postanu deo stvarnosti i pretvore se u mehanizam po kome život (ne)funkcioniše. A sve to se gura pod tepih.
Videos by VICE
Ali nekad stvari prosto isplivaju. Kao sa ovim naslovnim stranama sa „ispovešću” Vuksanovića koja je ispunjena pretnjama, psovkama i opisima navodnog intimnog života druge strane, i to u kontekstu pravdanja svojih postupaka. To nije ispovest osumnjičenog koji negira da se ono zbog čega je prijavljen stvarno desilo. Prava „ispovest” se već desila pred tužiocem kada je priznao „da je suprugu šutnuo nogom u butinu i udario rukom u potiljak.”
Tehnički, državni organi su uradili svoj posao. Pravni proces je obavljen, utvrđeno je šta se desilo i izrečena je kazna. Istina je utvrđena. Žrtva je prijavila nasilnika policiji. Policija je privela nasilnika. Nasilnik je predat tužilaštvu koje mu je ponudilo uslove da prizna svoje delo. On je to uradio. Dobio je kaznu… Uslovnu. I u prvim satima služenja te uslovne kazne on je pretio žrtvi da će objaviti navodne intimne detalje njenog života i da će joj „uzeti dete” iako je on taj sa dosijeom i istorijom nasilničkog, tj „kontroverznog” ponašanja, ako se koristimo rečnikom eufemizama rezervisanim za bogate, moćne i opasne građane Srbije.
Pre samo par meseci se desio incident sa fotografom Srpskog telegrafa koji je završio u bolnici, jedne od novina koja je danas stavila nasilnikovu „ispovest” na naslovnu stranu. Pre toga je pretio radnicima Parking servisa. Tokom „Sablje”, osuđen je na 4 meseca zatvora zbog posedovanja pištolja bez dozvole. I pored ove celokupne istorije, sve se završilosa uslovnom kaznom.
Ovo se dešava nepuna dva meseca nakon napada u centrima za socijalni rad, u kojima su ljudi ubijeni i osakaćeni. Potpredsednica vlade je tada zahtevala „da je dosta ubijanja žena“. Utvrđeni su propusti u radu centara.
Predsednik republike je smatrao da su duže zatvorske kazne rešenje za nasilje u porodici.
Ovih dana, u javnoj raspravi je zakon o rodnoj ravnopravnosti. Potpredsednica vlade je u autorskom tekstu napisala da je „Ovo zakon koji osvaja slobodu. Koji menja sutrašnjicu. Ovo je zakon kulture, vaspitanja, moderne i evropske Srbije”.
– Dao sam iskaz policiji, rekao sam šta sam imao i stojim iza toga da Sonju nisam ni pipnuo. Ali zakon je takav kakav jeste. Napravio sam sporazum sa tužilaštvom, a to znači da ću biti uslovno osuđen – objasnio je Vuksanović za “Novosti” kako je on, ustvari, žrtva zakona i da je, eto, tek tako priznao da je fizički napao bivšu suprugu.
U nasilnikovim pretnjama žrtvi koje su se našle na naslovnim stranima, pominju se reči „drolja”, „fuksa”, „kurva”; rečenice „nisam je tukao, samo sam je šutnuo”, „modrice su joj od karanja ko zna s kim”, „nije u pitanju samo jedan ljubavnik, imala ih je više”. Sintagme „neka joj bog oprosti”.
Nijedna redakcija nije prekršila nijedan zakon ovim postupkom. Ali činjenica da je to šta nasilnik ima da kaže o slučaju u kome je već utvrđeno šta se desilo govori nešto. Govori da je njegova izjava o događaju po proceni urednika značajnija od toga da su činjenice utvrđene, da je slučaj rešen i da je nasilnik dobio kaznu. Ta kazna je toliko beznačajna da se za nju nije čak ni našlo mesto na svim tim naslovnim stranama. Po rečima advokata sa kojima smo razgovarali za ovaj tekst, kazna ove dužine je deo standardne prakse.
Dalje, da nasilnik pravda svoje nasilje činjenicom da je punoletna ženska osoba navodno imala dobrovoljni seksualni odnos sa nekim ko nije on, nije nešto što bi mogla da bude kulturna norma „moderne i evropske Srbije”. Problem je i dublji od toga. Sam nasilnik je predstavnik trenutne kulturne norme u Srbiji. On je mejnstrim mejnstrima. A najveći deo njegovog repertoara se bavi isključivo njegovim emocijama, dok su žene u tim pesmama samo predmeti želje i njihova vrednost zavisi od toga koliko se ponašaju u skladu sa tim njegovim emocijama i željama.
Ali s obzirom na uslovnu kaznu, na sve ove naslovne i sve reakcije na mrežama u kojima se o slučaju ili ćuti ili staje na njegovu stranu, s obzirom na konferenciju za štampu koju je Vuksanović najavio u sklopu svoje PR ofanzive, ovo će biti samo još jedan slučaj koji će brzo, vrlo brzo, naći svoje mesto pod tepihom, a intenzivna borbi protiv nasilja u porodici i zakon o rodnoj ravnopravnosti će ostati samo aspirativni tekstovi na papiru. Jer se ne uklapaju u kulturne norme. Sa druge strane, u te norme se očigledno uklapa beba u rijalitiju.
Ništa od svega ovoga nije zdravo. I svi to znaju. Ali i ovo, kao i svaki drugi problem će proći za par dana. Jer je tako lakše. Guranje pod tepih postao je ne samo način sa kojim se nosimo sa problemima, već način na koji živimo. A za par meseci, lepo opet na Lukasov koncert, da se uzme nešto protiv bolova. Duševnih, ne fizičkih nastalih zbog nasilja.
Još na VICE.com:
Žene trpe nasilje jer ga ne prepoznaju, kažu devojke u Beogradu
Toliko nisam imala pojma o zlostavljanju u vezi, da nisam ni znala da mi se to događa
Kako i čime je potpomognuto nasilje nad ženama u Srbiji
