„Ne igraj se sa životom“ uvek ubedljivije zvuči kada je pretnja i kada pokušavaš nekoga da prizoveš realnosti, opasnosti, pažnji. Otprilike tako sa strane i posmatram ovu godinu koja prolazi, kao igru sa životom, opasnu. Meni lično, 2020. je bila i borba pre svega, sa samom sobom.Za početak, dok je virus harao svetom i Srbijom, dala sam otkaz na poslu. Odrekla sam se stalnog zaposlenja, „sigurice“, plate, onoga na šta sam navikla nakon 20 i nešto godina rada. Mislila sam da je to nemoguće i da nikada odlučiti tako nešto a da nemam drugi posao koji me čeka iza ugla. Ne znam da li su virus i opšta opasnost imali veze s time, ali sam ja najzad naučila da kažem: „Ne“.I tako odjednom, svi možemo nekako da krenemo dalje. Godinama sam pisala, uređivala ali i govorila o pravima žena, o nasilju nad ženama u svakom mogućem smislu. Međutim, onda sam rešila da sve što pričujem i primenim na samoj sebi. Morala sam da izađem iz začaranog kruga mobinga, ponižavanja, trpljenja i ćutnje zbog sigurnosti. Tek sada se osećam sigurno, kada više ne učestvujem u sopstvenoj tišini.Cele godine me ipak nije napustio moj mali lični progonitelj, koji nije odustajao da me naziva raznim imenima na televiziji, u emisijama je širio laži o meni i vređao me. Koliko god da se priroda buni i obraća nam se, odgovara svom silinom, ljudsko zlo je ipak zajebanija kategorija. Mržnja, interesi, pohlepa, poremećenost, zavist i zloba su ove godine mnogo vidljiviji. Možda možemo da se sakrijemo od zemljotresa, preživimo virus, sačekamo vakcinu, ali ostaje nam ljudsko zlo za petama i strah od tog zla je za mene ipak najveći.U svemu tome, poznanice i prijateljice su mi slale knjige poštom. To mi je bilo vanredno značajno. Bez mnogo reči, bez načina da se uživo podržimo, prenosile su mi svoje poruke i na tome sam zahvalna.Krevet mi je postao prirodno stanište. Bilo je dana kada nisam ustajala jer nisam morala, ali i dana kada nisam ni mogla da ustanem. Osećaj bezvrednosti i bespomoćnosti u nekim trenucima je preplavljivao sva druga osećanja, pa sam i sa tim morala da se borim. Tada sam primetila da sam Apsolutna početnica u novom životu i da ovaj master klas moram da započnem bez predrasuda i strahova, samo sa sveskom i olovkom. Virus me nije sastavio, ni rastavio. Mislim da sam ga preležala. Svi moji najbliži su ga imali.Brigu i strah od korone sam osećala u naletima, ne sve vreme. Upadala bih iznenada u paniku, ali smrt oko mene me je vraćala u realnost. Bilo je mnogo smrti, dragim ljudima je virus pokosio roditelje, braću, sestre. Počela sam da se sklanjam i od medija. Više nisam mogla da pronađem nigde bilo kakvu informaciju, naprotiv, samo apokaliptične tekstove i naslove, urlanje, populizam i politička prejebavanja.Teško mi je da slavim bilo šta. Bilo kakvo slavlje mi izaziva nelagodu, ne samo zbog ljudske patnje oko mene, već mi je neprirodno. Mogu da ožalim sa drugima, ali nemam šta da proslavim. Mnogo ljudi oko mene je u crnini. Nekima su roditelji umrli sami u bolnicama, neki od njih su uspeli da u poslednjem trenutku mahnu ocu ili majci na prozoru u bolnici.Sa velikom tugom ću da ispratim 2020. znajući koliko će vremena i snage biti potrebno da se svi oporavimo. Nažalost, ako i kada sve ovo prođe, ljudi će jedni drugima ostati najveći neprijatelji.
Reklame
Reklame