Masan bas stvarno podsvesno tera ljude da jače đuskaju i naučnici se pitaju zašto

Svi smo to osetili, onaj trenutak na koncertu ili klubu kada te obuzme želja za plesom i telo počne da se kreće samo od sebe. Prema novoj studiji objavljenoj u časopisu Current Biology, veoma niskofrekventni (VLF) zvučnici koji pumpaju duboki bas čine da ljudi zaplešu jače, mada naučnici koji stoje iza studije ne znaju zašto.

Studija pod nazivom „Neprimetni zvuk veoma niske frekvencije povećava plesanje na koncertu uživo“, osmišljena je da odgovori na jednostavno pitanje: da li niskofrekventni zvuk, odnosno onaj duboki bas koji možete da osetite u svojim kostima, tera ljude da više plešu? Da bi proučili ovaj fenomen, naučnici su angažovali duo elektronske plesne muzike Orphk da održe koncert u LIVELabu, koncertnom i laboratorijskom prostoru na Univerzitetu McMaster u Ontariju, Kanada.

Ljudima koji su prisustvovali koncertu rečeno je o njegovim parametrima i za glave su im zakačenoe trakae koje beleže pokret. Naučnici su instalirali VLF (veoma niskofrekventne) zvučnike u LIVELab i uključivali ih i isključivali svakih 2,5 minuta tokom 55-minutnog koncerta. „Naši podaci pokazuju da su se učesnici u publici kretali više, u proseku za 11,8%, dok su VLF-ovi bili uključeni u odnosu na to kad nisu bili“, navodi se u studiji.

Nakon koncerta, naučnici su intervjuisali učesnike o njihovom iskustvu. „Podaci iz upitnika nakon koncerta pokazali su da su učesnici tokom koncerta osećali telesne senzacije povezane sa bas frekvencijama i da su one bile prijatne i doprinele porivu za kretanjem (svi p < 0,001). Međutim, telesne senzacije nisu percipirane kao jače nego na sličnim koncertima“, navodi se u studiji. Nije izgledalo da plesači zaista mogu da otkriju prisustvo VLF zvučnika, čak i ako su plesali više kada su bili uključeni.

U odvojenom eksperimentu, naučnici su doveli ljude u laboratoriju da slušaju koncertni zvuk preko dva različita seta zvučnika. Jedan je imao VLF, a drugi nije. Otprilike polovina slušalaca mogla je reći koji su zvučnici VLF, što nije ništa bolje od nasumičnog pogađanja. Čini se da ljudi ne mogu da prepoznaju dubok bas kada ga čuju, ali da on i dalje pokreće njihovo telo.

Naučnici ne znaju zašto su se ljudi više kretali tokom VLF delova koncerta, samo da jesu. „Pokret se povećao kada su VLF-ovi bili prisutni, a pošto su VLF-ovi bili ispod ili blizu slušnog praga (a naknadni eksperiment je sugerisao da se ne mogu detektovati), verujemo da ovo predstavlja nesvesni efekat na ponašanje, verovatno putem vestibularne i/ili taktilne obrade.”

Vestibularni sistem je deo uha koji ljudima daje osećaj ravnoteže i svesti o svom telu. To je složeni sistem kanala u unutrašnjem uhu kroz koji se zvuk kreće. „Vibrotaktilni i vestibularni sistemi obrađuju zvuk niske frekvencije, imaju bliske veze sa motoričkim sistemom i mogu uticati na procenu gruva, spontano kretanje i percepciju ritma“, navodi se u studiji. „Jedna teorija sugeriše da vestibularni sistem posebno ima fundamentalnu ulogu u ljudskoj percepciji niskih frekvencija, muzičkog ritma i poriva da se pređe na muziku, delom zbog vestibularno-autonomnih efekata.

Sve ovo sugeriše da dubok bas u muzici može da se osvesti čak i ako ga svesno ne čujete. To takođe može značiti da se VLF-ovi mogu koristiti za prisiljavanje ljudi da izađu na podijum. "Ovi rezultati pokazuju da VLF ože povećati intenzitet kompleksnog društvenog ponašanja, kao što je ples, i to bez svesti učesnika."