Šta sve prolaze tražioci azila u Srbiji: intervju sa Nikolom Kovačevićem, dobitnikom nagrade UNHCR za pomoć izbeglicama

Izbeglička kriza koja je zahvatila Aziju, pa posledično i Evropu, ne prestaje i trajaće još ko zna koliko, to je danas jasno čak i onima koji poriču najočiglednije stvari kao što je postojanje kovid pandemije. Nažalost, kao i u slučaju pandemije, suočeni sa činjenicom da se situacija neće u skorije vreme poboljšati, sve manje guglamo da bi se informisali a sve više oguglavamo na tragedije i muke izbeglica i migranata, ponašajući se uglavnom kao da je i dalje 2012. i da ne postoje stalne reke ljudi koje se u Tvrđavu Evropu slivaju sa Bliskog Istoka, iz Centralne Azije i Afrike, svakoga dana ostavljajući pare krijumčarima, a prečesto i zdravlje ili čak kosti na nesigurnim rutama.

Mnoge izbeglice koje uspeju da stignu do Srbije uglavnom ne žele da ostanu ovde. Ali ne i svi. Neki koji uspeju da uđu na teritoriju naše zemlje žele da dobiju azil u njoj. Pitanje na koje malo ko zna odgovor jeste: šta se događa sa tim ljudima? Na to pitanje, kao i brojna potpitanja vezana za status i sudbinu tražilaca azila u Srbiji potražili smo odgovor kod Nikole Kovačevića, pravnika iz Beograda i dobitnika Nansenove nagrade UNHCR-a za 2021. godinu, za pomoć izbeglicama u Evropi.

VICE: Nikola, kako si počeo da se zanimaš za ljudska prava i da se baviš pomaganjem izbeglicama?

Nikola Kovačević: Dok sam studirao prava zavoleo sam međunarodno pravo, i dobio sam priliku da čitam o drugim zemljama i međunarodnim-pravnim sistemima za zaštitu ljudskih prava koji su "jači" od domaćih tela, pred kojima često svi imamo percepciju da su mesta gde neće neko da ti reši problem, nego da ga produbi.

Vrlo brzo, tokom druge godine studija, sam imao prilike da vidim kako izgleda mesto gde nikoga nije briga za ljudska prava. To je bilo u Okružnom zatvoru u Beogradu. Tamo sam prvi put video ljude koji borave u katastrofalnim uslovima u potpunoj izolaciji, koju su u pritvoru, ne u zatvoru, dakle u istrazi i koji imaju neverovatno težak režim života, koji postoji i dan-danas, iako su materijalni uslovi nešto bolji. I onda sam se čak malo i naljutio i video kako većinu mojih kolega to ne interesuje. U trećoj godini sam uspeo da počnem da se bavim zaštitom ljudskih prava zatvorenika i da obilazim KP ustanove širom Srbije i tako sam kroz zatvor uplovio u svet ljudskih prava.

Hoćeš da kažeš da je to bila i emotivna odluka?

Kada je reč o izbeglicama, prvi kontakt sa njima sam ostvario 2012. godine. U okviru jednog programa na kome sam volontirao bio sam pozvan da obiđem kamp u Bogovađi za tražioce azila, i tamo sam upoznao jednu porodicu iz Irana s kojom sam uraradio svoje pravno savetovanje.

To jedno pravno savetovanje je u meni promenilo sve. Jer malo ljudi se bavilo tada time, a i danas je to slučaj, iako je u pitanju tema koja je toliko važna, a gde su problemi su toliko veliki. Možda zvuči kao kliše, ali u meni je postojao neki prirodan osećaj da želim da se bavim temom izbeglica i osoba lišenih slobode i tako je sve počelo.

Deset godina kasnije sam postao i član Evropskog komiteta protiv torture, i uspeo da u svom radu pokrenem postupke pred različitim telima o o kojima sam čitao u knjizi o Međunarodnom pravu: Evropski Sud za ljudska prava, UN komiteti, Komitet protiv torture... Sada ću imati priliku da obilazim i zatvore po Azerbejdžanu Rusiji i šire, ne samo u Srbiji.

Tokom tih desetak godina sve to što sam čitao na fakultetu sam naučio i da primenim, na primeru ljudi koji ovde traže azil ili ih je Mađarska policija pretukla i vratila ili s našeg aerodroma vraćaju u Burundi. Sve su to situacije koje su jasno regulisane pravilima iz brojnih konvencija

Koje su to konvencije?

Konvencija UN o statusu izbeglica je krovni dokument za izbeglice i tražioce azila, ali zapravo mnogo više koristim Evropsku konvenciju o ljudskim pravima koju je uspostavio Savet Evrope, ne EU; sve države sem Belorusije u Evropi su njeni potpisnici. Glavno telo koje je osnovano kroz SE je Evropski sud, tako da svi građani Evrope sem mučenih Belorusa, kada ih njihova države ne zaštiti, mogu da idu pred taj čuveni Strazbur.

Znači to je tvoj "posao", da pomogneš ljudima da dođu do svojih prava. Kakva prava imaju tražioci azila koji dođu kod nas?

Svi ljudi na svetu imaju pravo na krov nad glavom, da jedu, da piju, da se leče kad su bolesni, deca u osnovnoškolskom uzrastu moraju da idu u osnovnu školu. To je sve zabeleženo još u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. I naravno, svako ima pravo da ga niko ne ubije, da ga niko ne prebije, zatvori i baci ključ, da mu sudi pravično. Izbeglica i tražioci azila imaju i pravo da ih niko ne vrati na teritoriju gde im preti progon.

U svetu danas ima oko 300 miliona migranata, oko 80 i nešto miliona prinudno raseljenih ljudi, oko 25 miliona izbeglica, ljudi koji iz svoje zemlje izašli bežeći od progona. Za veliku većinu njih ne postoje ni ovi minimalni uslovi o kojima danas pričamo.

Tako je u svetu, a kako je u Srbiji?

Kada je reč o Srbiji, koliko god ja stalno pričao o nekim problemima, i lošim uslovima u nekim od kampova, o tretmanu na aerodromu Nikola Tesla, Srbija ima daleko fleksibilniju migracionu politiku od, recimo, Mađarske ili Grčke. Ovde postoje ljudi koji cirkulišu, možda i više nego što bi trebalo, jer teško je napraviti taj balans između pružanja slobode ljudima i kontrolisanja situacije na svojoj teritoriji. Ja volim da pošteno kažem - bolje da je ovako, svaka čast, nego da imamo ono što radi hrvatska policija na granici ili automatsko zatvaranje na Lezbosu i Kosu ili u Mađarskoj. Ali to ne znači da Srbija ne može bolje.

Šta može bolje Srbija po tom pitanju?

Znaš, ta konvencija UN definiše ko je izbeglica i koja su im prava, ali ne definiše na koji način se to primenjuje na domaćoj teritoriji. Da bi ta konvencija živela, mora da postoji u državi dobar zakon o azilu, efikasan postupak azila kroz koji će se videti da li je neko izbeglica ili ne i da li se odredbe konvencije primenjuju na njega i dobre uslove za integraciju-

Da li Srbija ima odgovarajući zakon o azilu?

Ima, on se primenjuje solidno u odnosu na kapacitete, ali Srbija nije zemlja destinacija. Ne ulazi mnogo ljudi u taj postupak, delom i zbog problema u samom postupku, koji recimo predugo traje. Ima i drugih problema.

Prvo, devet meseci ne smeš da radiš od podnetih zahteva za azil. Sediš besposlen u kampu, a prema konvenciji, izbeglice imaju pravo na rad. A kada podneseš zahtev za azil u Nemačkoj, odmah dobijaš radnu dozvolu. Jer nije poenta da izbeglica sedi u kampu zbog bezbednosti i zaštite, ideja konvencije je da se nekom omogući da počne da započne život iz početka. Da počne da uči jezik, pa mu to omogući da pristupi tržištu rada, da radi u legalnoj sferi. Ovde tražioci azila rade u sivoj zoni, pakuju, nose itd.

Drugi razlog je što Srbija još nije uvela izbegličku putnu ispravu. Izbeglica ima pravo na izbeglički pasoš, putnu ispravu. I treća stvar je konačno, taj postupak traje nerazumno dugo, što obeshrabri ljude i oni odu pre okončanja postupka.

Kako to u praksi izgleda? Ko odlučuje o sudbini tražilaca azila na granici li na aerodromskoj pasoškoj kontroli?

U Srbiji, osoba koja želi azil treba da dobije tzv. potvrdu o registraciji, o izraženoj nameri da zatražiš azil. Ta potvrda se može dobiti na svakom graničnom prelazu, ali i unutar teritorije. S tom potvrdom dobiješ raspored u kamp, jedan od 18 koje imamo. Potom treba da podneseš zahtev za azil pred službeniko Kancelarije za azil. Možeš i ti da napišeš razloge za napuštanje zemlje porekla. I onda će da dođe neki pravnik iz nekog NGO ili da te zastupa ili da ti pomogne da to napišeš. Kasnije te isti taj pravnik pripremi za saslušanje, nakon koga se donosi odluka.

Dakle, postupak azila podrazumeva podnošenje zahteva pismeno ili usmeno, saslušanje (usmeno) i prvostepena odluka koju donosi Kancelarija za azil, posebno telo unutar MUP-a, gde sede neuniformisani policajci. Ako te odbiju, ideš da se žališ Komisiji za azil, drugostepeno, telo od eksperata koje formira Vlada (šta god da to značilo) i treća instanca je Upravni sud, pa ako su na te tri instance neuspešan, možeš da ideš na Ustavni sud, i na kraju na Evropski sud za ljudska prava.

Različite vrste graničnih prelaza nose različite vrste rizika. Aerodrom se može smatrati najrizičnijim-A kada "gurnete" nekoga sa aerodroma, uglavnom ga vraćate u zemlju porekla, iz koje dirketno beži, npr. Burundi ili Iran. Druga stvar je što mnoge zemlje postavljaju izuzetno stroge uslove, čak i kada je izbeglica već na njihovoj teritoriji. U Mađarskoj sada zakon kaže da azil može da se traži samo u ambasadi tj. konzulatu ovde u Srbiji u ili u Kijevu. Samo je 12 ljudi tako ušlo u Mađarsku za ove dve godine.

Kako izbeglice kojima je potrebna pomoć dolaze do tebe? Ili do bilo kog pravnika koji nije tu po nekoj službenoj dužnosti?

U praksi, na granici skoro da i nema redovno prisutnih pravnika. Većina pravnika dolaze iz NGO, njih finansira UNHCR, EU ili neki drugi donator i oni obilaze neki od kampova. Postoji i kućni red, kad dolaze pravnici, kad dolaze psiholozi, kada dolaze ljudi da ih uče jezik ili drže radionice za decu. Ti dođeš objasniš im kako ide taj postupak, 90 posto ljudi ti se smeje dok im to pričaš, 5 posto potpiše punomoćje i onda ti sa tim ljudima ulaziš u proceduru azila.

U poslednje vreme puno Burunđana dolazi, jer je Burundi "otpriznao" Kosovo i sada je to haos, kao što je bio sa Irancima 2017. i 18. EU nam ne lupa packe za Burundi, jer Burunđani svi hoće da ostanu, njima je ovde super.

Ali kako dođu do tebe?

Kopaju po internetu. Ili kada daš broj telefona jednom on ga daje dalje i ti postaješ lik kome se svi javljaju. Ima nas još 10 koji se bavimo ovime.

Ipak, često mi zapadnu oni najteži slučajevi. Prva, dramatičnija situacija je bila još novembra 2013, tada je bio jedan gospodin P, politički disident visokog profila iz Irana. Zamalo je bio vraćen u Grčku, a odatle dalje za Istanbul, pa za Teheran. On je bio prva osoba koja se javila iz tranzitne zone aerodroma, jer još nisu po automatizmu uzimali mobilne, te je uspeo da se prikači na wi-fi i da se obrati mojim kolegama i meni. To je prvi čovek za koga znamo da je došao na aerodrom i rekao "Azil," od 2008. od kada imamo zakon o azilu.

Da li onda ulaziš u sukob s "nadležnim organima?"

Naš posao je da pomognemo državnim organima da se primenjuju ovi zakoni koje imamo i koji su sasvim okej. Odgovorno tvrdim da adekvatno postupanje sa tražiocima azila koji dođi na aerodrom "Nikola Tesla" uopšte nije komplikovano. Granična policija je prošla obuke, ja sam lično učestvovao na njima. Njima samo mora da se pusti instrukcija koja će da kaže: "Dajte samo tim ljudima pravnika kada ih zatvorite. I on će da priča sa njima umesto vas, vi ćete imati manje posla". I pravnici samo treba da se nadziru da ne puste ljude koji ne bi trebalo da uđu. Jer i to se radi u borbi za projektne aktivnosti u NGO sektoru. Uveo sam pet ljudi, projektna aktivnost - čekirana.

Deluje kao da je ljudima u Srbiji nije stalo do svega ovoga. Vesti o ovim stvarima nema komentara, a mnogim ljudima je zapravo stvarno stalo. Zbog čega je to tako? Zbog čega dolazi do ove polarizacije?

Prvi razlog za tako nešto je to što ljudi u ovoj zemlji, vođeni svojom mukom i svojim problemima na opštem nivou nemaju više snage i energije da se uhvate u koštac, da se informišu, da zauzmu stav i da se zabrinu oko raznih stvari koje su društveno bitne ali nisu elementarne, egzistencijalne. Zašto bih se ja interesovao za nekog čoveka u Krušiku, kad nemam šta da dam sutra deci da jedu.

S druge strane, oni koji bi mogli biti potencijalno zainteresovani i koji nisu u tako teškoj situaciji dopustili su da u javnom diskursu prevlada narativ grupacija koje su zapravo političari, populisti. Te grupe na zanimaju činjenice i predstavljaju ih na potpuno pogrešan način, čime su uspeli da loše informisane ljude privuku. I sad su ti ljudi oformili negativan stav koji se teško može promeniti ako nema suprotnog mišljenja u istom tom javnom prostoru, kao i ukoliko nema nikakve odgovornosti, krivične, prekršajne, za takvo pogrešno predstavljanje informacija.

Postoji i treća kategorija koja je zainteresovana za sve, i mislim da je ta grupa najviše zvala, pisala mejlove - ova grupa koja je najuža sačinjena je pretežno od ljudi koji nisu nikada dosad čuli za ove teme, a najmanje je nas koji se ovim temama zapravo bavimo.

Koliko često dođe do srećnog kraja procedure?

Što se tiče azila, tu imam dosta sreće. Meni je gotovo svaki klijent koji je imao strpljenja da izdrži do kraja dobio azil, osim jednog, koji je iz političkih razloga deportovan u Tursku 2017. godine. S pravne strane je tu sve bilo u redu, ali politika je nekada izgleda važnija od ljudskih života.

A što se tiče onoga što se dešava na granicama, to je užasavajući posao i to je jedna duga i neravnopravna bitka. Ima desetak pravnika iz ovog regiona - iz Mađarske, Hrvatske, Srbije, Bugarske - koji naspram sebe imaju žičane ograde, milione evra, Frontex, vojsku, policiju, pse, suzavce, dronove, karaule, senzore pokreta, termovizijske kamere i lokalne patrole koji imaju ideju da spreče dolazak izbeglica.

Međutim, s vremena na vreme se desi neki važniji slučaj, koji traje godinama i koji napravi bum i zada jak udarac tim nekim sistemima kao što je mađarski. Možda oni imaju tu mogućnost da stalno tuku i vraćaju ljude, ali s vremena na vreme dođe do jakog kontranapada, kao na primer do nekog slučaja pred Evropskim sudom koji natera Orbana da promeni zakon, promeni tretman prema ljudima na granici, u kome on bude osuđen pred Evropskim sudom pravde.

Ti slučajevi su upravo slučajevi malih ljudi iz Avganistana, Bangladeša, Sirije. I zato su te izbeglice ne samo diskretni heroji, nego su oni danas i pravi čuvari evropskih vrednosti. I to je za mene ono što je najtužnije vezano za evropski kontinent.

I za kraj, moramo da ti postavimo pitanje koje uvek lebdi na svačijim usnama: ko te plaća?

Kancelarija UNHCR u Beogradu. Jeste u prošlosti i Soroš kako se to popularno kaže, iliti Fondacija za otvoreno društvo, nije me sramota da priznam. Radim i kao konsultant i na fakultetu na Pravnom fakultetu Univerziteta Union kao asistent. Član sam Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS- i tu sam doveden da pravim program za azil i migraciju. Trudim se da ostvarujem svoje profesionalne snove, pa sam tako postao član i Komiteta protiv torture Saveta Evrope, to je konsultantsko telo koje nije lukrativno, ali je u pitanju profesionalni izazov - jednom ili dva puta godišnje ću obilaziti zatvore po Evropi kao ekspert.