Poslednja Horizons Psychedelic konferencija održana je u njujorškoj crkvi. Vitraži, stubovi, mermerni anđeli – okruženje je savršeno odgovaralo atmosferi. Sa svih strana sveta, istaknuti naučnici na polju psihodelika okupili su se da bi stanje svesti koju droge izazivaju opisali u kontekstu božanskog.
Većina govornika bila je zaštićena od zakona koji zabranjuju konzumaciju droge jer su to radili u okviru naučnog istraživanja. Eni Lala, savetnica za formiranje međuljudskih odnosa, nije imala tu zaštitu.
Videos by VICE
Lala je čitala o navodnim uspesima psihoterapije uz korišćenje MDMA, i odlučila da sama to isproba. Ova droga, takođe poznata kao ekstazi ili moli, izaziva euforična i empatska osećanja kod korisnika, uz to što obara zidove koji nas dele. Pojedinci pod uticajem MDA često iskuse povećanu potrebu ali i povećanu sposobnost da se sa drugima zbliže. Kad si na MDMA svi su ti onako baš, baš dragi – eto zašto je toliko popularna.
Istraživanja su pokazala da psihoterapija pod uticajem droge može nastaviti da daje rezultate čak i više godina kasnije. „MDMA ljudima otkriva obrazac ponašanja kojim kasnije može da posluži da bi se izborili sa emocijama”, kaže Dr Majkl Mithofer preko telefona. „Sećanje ostaje dugo pošto sama hemikalija izgubi efekat.”
Lala priznaje da joj je ova droga pomogla da razreši svoje lične probleme u odnosima sa drugim ljudima. Eksperimentisala je sa MDMA prvo samostalno, a zatim se potrudila da ovu vrstu porodične terapije primeni na majku, oca, brata, i sestru. „Na ovaj način nam se trajno ureže sećanje na to koliko svi jedni druge volimo”, kaže ona. „Ostane ti u srcu, uvek možeš da se pozoveš na to sećanje.”
Razgovarali smo sa Lalom da bismo saznali šta je naučila iz ovog iskustva sa MDMA.
VICE: Opišite nam za početak čime se bavite kao lajf kouč.
Eni Lala: Ja profesionalno radim sa pojedincima i sa parovima. Parovi obično prolaze kroz dramatične sukobe koji se uporno ponavljaju, ne znaju kako da se nose sa disbalansom moći. To je meni specijalnost. Mislim da negde 90 odsto parova ne uspe da savlada tu prepreku.
Kako je vi rešavate?
Na primer, kad se muž i ja posvađamo, mi bukvalno nacrtamo mapu svog sukoba. Izvadimo laptop, sednemo, i onda: „OK, tebi smeta ovo, a mene nervira ono. Kako nam se ovo i ono odražava na seks, reprodukciju, novac…?” Pokušavamo da ispratimo gde se nalazimo na toj mapi konflikta. Većina se ljudi svađa oko istih stvari na isti način. Prepoznatljivi motivi se ponavljaju, ja ih uočavam i tako pokušavam da pomognem.
Šta radite kad utvrdite uzrok sukoba?
Sa vremenom sam shvatila da je uzrok obično nečija nesigurnost. Ma koliko osoba vikala, vrištala, plakala – kad osetim da se bori za moć nad partnerom, pomislim „Uh, pa tebe nešto plaši.” Tu ja prvo regulišem svoj nervni sistem da bih povratila osećaj sigurnosti. A onda, iz te pozicije, razmislim o tome kako da učinim da se i oni osećaju sigurno.
Ma koliko osoba vikala, vrištala, plakala – kad osetim da se bori za moć nad partnerom, ja pomislim „Uh, pa tebe nešto plaši”.
Da li se disbalans moći u vezi ikad rešava?
Nikad. Najbolje što tu može da se postigne je da obe strane prepoznaju šta im se dešava, i onda to pokušaju da kontrolišu. Ako žele da lome ruke, ne može želja da im se oduzme, ali možeš da ih posavetuješ da tome priđu svesno, da kažu „Sad lomimo ruke sa namerom, ne kompulzivno ili nesvesno, već da bismo ostvarili nešto.” Sprečiš zver u sebi da preuzme kontrolu nad kognitivnim funkcijama i da radi šta god hoće; uskladiš ono što ta zver u stvari pokušava da postigne sa onim što ti svesno misliš da ti moglo da ti koristi sada ili u budućnosti. Kad prepoznaš da se motivi između svesnog i nesvesnog preklapaju, iz tog preseka je najbolje raditi kad se upuštaš u borbu za prevlast sa partnerom.
Na šta tačno mislite kad kažete „zver”?
Mi smo životinje koje, kad se osete ugroženo, pokušavaju da uspostave kontrolu nad svojim okruženjem. Svaka životinja od amebe na ovamo radi po tom principu. Zato se i naše veze sastoje od večnog ponavljanja tih borbi za prevlast koje smo nekad vodili sa prvim osobama za koje smo se vezali: sa roditeljima.
Da li se pod MDMA drugačije nosite sa tim sukobima?
Kako da ne. MDMA je egolitska supstanca, rastače ego, a sukob oko disbalansa moći je uvek borba između dva ega. Znači, što više ta dva ega bila jedno od drugog, to će se više polarizovati tokom sukoba. Ali MDMA omogućuje da se empatski sagleda perspektiva druge strane.
Kako je od koristi njihova perspektiva?
Recimo da želiš da provališ u kuću. To može na silu, ali i može tako što se jednom prvo ušunjaš da ispitaš čega sve ima unutra, mapiraš sve moguće načine za kasniju infiltraciju.
Sve neprimetno.
Potaja je važna. Meni to etički ne smeta zbog pažnje koju posvećujem pitanju. Ako ovaj „provalnik” u stvari pokušava da prodre u zajednički prostor koji sa drugom osobom delim, zašto ga ne podržati. Većina ljudi traži put u prostor koji nije svet i nedodirljiv.
Šta ste još saznali koristeći MDMA?
Kad već pričamo na metafizičkoj ravni, moram da kažem da tu postoji još jedan jako bitan korak koji se javlja u intenzivnim psihodeličnim trenucima. To je korak u kom se čovek oslobađa svog bića da bi ostvario duboku bliskost sa nekim drugim. Ja kao entitet i ti kao entitet prestajemo da postojimo, postajemo mi-biće. Dakle, mislim da je to moguće u nekim dubokim mističnim stanjima, ali većina ljudi ne stiže do toga baš često.
Struktura naše ličnosti je niz defanzivnih mehanizama sagrađen oko neprijatnih iskustava iz detinjstva. Defanzivni smo oko svog ja, a u skladu s tim nam se razvija i karakter.
Kako korišćenjem tih zaključaka jačate međuljudske odnose?
Kad god sam bila sa nekim na MDMA – ranije, ne sa članovima porodice nego u romantičnim vezama – mogla sam da osetim da zid postoji između mene i voljene osobe. Osetila sam koliko je taj zid suvišan, jer ga je sagradio ego koji tu prestaje da postoji. Ne treba mu ta odbrana. Kad ego postane porozan, sve manje zidova gradi oko sebe.
Od čega se to brani?
Struktura naše ličnosti je niz defanzivnih mehanizama sagrađen oko neprijatnih iskustava iz detinjstva. Defanzivni smo oko svog ja, a u skladu s tim nam se razvija i karakter. Na neki način treba biti zahvalan zbog toga. Naša ličnost je kao jedno krhko bonsai drvo, prelepo umetničko delo iako je zakržljalo. Dakle, mislim da nas naša okolina ograničava da bismo zakržljali na tačno određene načine, odrazili određene aspekte božanskog.
Kako uravnotežiti potrebu za odbranama i potrebu za ranjivošću?
Odbrane na koje se oslanjamo često su sagrađene protiv opasnosti koje više ne postoje. Često se koristimo dečijim strategijama u životu odrasle osobe, što je suvišno jer danas kao odrasli raspolažemo većim uticajem, višom inteligencijom, većim sredstvima. Ipak, branimo se instinktivno kao što leptiri lete ka plamenu. Njih tamo vuče potreba koja je nastala dok su im preci evoluirali, da lete ka zvezdama – noću drugih izvora svetlosti tada nije bilo. Nekad im je taj instinkt pomagao da prežive, danas ih ubija. Nekada uspešna životna strategija sa vremenom postane destruktivna.
___________________________________________________________________________________________________
Pogledajte VICE Srbija film Vikend ratnici
___________________________________________________________________________________________________
Za projekat Prikupljam priče o snovima, primetio sam da se širom sveta nailazi na dečije teme. Da li koristite sadržaj snova u radu?
Snovi mogu da budu od velike pomoći. Ja obično pokušam da ispričam šta sam sanjala partneru ili nekom drugom, jer oni uvek uoče ono što ja nisam mogla. San mi na taj način otkriva da nešto propuštam, zato mi se to pitanje i uvuklo među snove. Još jedan trik, nekad pokušavam da se u snu saživim sa svakim likom i svakim predmetom koji se pojavljuje. Ako sanjam o mački koja prođe kroz vrata i padne sa litice, ja tu postanem mačka, postanem vrata, postanem litica. Ako mogu da se saživim sa nekim ili nečim, mogu nešto tu i da naučim.
Kažu da postoji čitav niz emocija, ali ja mislim da se sve svodi na ljubav i strah. Čak ne bih rekla da strah stvarno postoji. Mislim da je sve ljubav, a strah je senka te ljubavi koja se javlja kad na trenutak zaboravimo da je ljubav prirodno stanje stvarnosti.
Recite nam koje ste konkretno probleme rešavali tokom terapije sa porodicom?
Tamo negde davno, kad smo počinjali, bilo ih je dosta. Moja majka bila je u velikoj meri marginalizovana unutar porodice, dok je moj otac bio suptilni tiranin. Tokom MDMA sesija, to je bio značajan deo onoga što sam htela da rasvetlim – način na koji on nehotice stvara tu nepravdu. Kad je on to svesno usvojio, odmah je prepoznao da to nije deo njegovog identiteta. On nikad nije bio tipični indijski patrijarh. Nije dao ćerkama da uče da kuvaju i peru da se ne bismo u braku pretvorile u domaćice. Želeo je da budemo moćne žene.
Kako je onda bio „suptilni tiranin”.
To se manifestovalo tako što bi nekad podigao glas, ili bi samo ućutao i odbio da razgovara. To je radio da bi izbegao razgovor o nekim pitanjima.
Kako ste mu predočili vaš doživljaj tog ponašanja?
Sećam se jedne prilike kad smo svi redom pričali o anegdotama iz prošlosti u kojima je on učinio da se osetimo malim i bespomoćnim. On to čuo, a pod uticajem MDMA ego mu je bio dovoljno porozan da te priče nije doživeo kao kritiku, samo kao odraz sopstvenog ponašanja koje nije bilo u skladu sa njegovim željenim identitetom. Čak smo ga ubedili da tu sebi ispiše neke zavete da bi ih se kasnije setio. Bilo je to kao da šalje poruke sebi u budućnost – poruke o tome kakav bi muž i otac hteo da bude, pa kad ih kasnije pročita moći će da se seti. Njegov rukopis i potpis obavezali su ga da uvaži te preporuke iz prošlosti pod MDMA, da prihvati prosvetljenje. Tokom pet godina koje su usledile, bio je tiranin sve manje i manje.
Zanimljiv je taj dualizam unutar osobe, jedna je na MDMA a druga trezna. Gde je tu tačno razlika?
Pa, trezna osoba se više brani, a osoba na MDMA je bliža stvarnom sebi.
Šta čini baš tu verziju stvarnom?
Manje se plaši. Kažu da postoji čitav niz emocija, ali ja mislim da se sve svodi na ljubav i strah. Čak ne bih rekla da strah stvarno postoji. Mislim da je sve ljubav, a strah je senka te ljubavi koja se javlja kad na trenutak zaboravimo da je ljubav prirodno stanje stvarnosti. Mrak nije fenomen sam po sebi, on je prosto odsustvo svetlosti. Moglo bi se tvrditi da je svaka senka podjednako stvarna kao što su i drvo i sunčeva svetlost, ali postoji suštinska razlika između drveta i senke koju ono baca. Ako moram da biram šta je za mene stvarno, biram da je stvarno ono što me inspiriše. Svesno dodeljujem status stvarnog onome što me inspiriše.
Danas većina mojih prijatelja ni ne može da proceni da li sam na MDMA ili ne.
Da se vratimo na MDMA. Kakav vam je bio prvi trip?
Osetila sam se kao da sam najzad kod kuće. Ceo život do te tačke, pokušavala sam da ostvarim interakciju sa nekim koja bi bila nalik na to iskustvo. Od kad znam za sebe, u svakom odnosu sa ljudima tražila sam optimalnu količinu bliskosti.
I kako je to išlo?
Nekad bih bila previše napadna, nekad bih pitala šta ne treba, ali samo sam želela da otkrijem sva ona osećanja i misli koje se kriju ispod reči. Zar je to pogrešno?
Jeste li otkrivali i samu sebe, ili ste tražili jednosmernu razmenu intime?
Kad sam bila mlađa, sve je bilo jednosmerno. Tek u srednjoj školi sam to shvatila, počela sam da prepoznajem da su oko mene ljudi ranjivi i otvoreni ali me niko od njih ne zna. Shvatila sam da je to zbog mog defanzivnog mehanizma. MDMA mi je pružio intimni prostor u koji smo oboje mogli da uplovimo, da se ogolimo jedno pred drugim. To mi je delovalo neuporedivo bolje od onog što sam ranije pokušavala da bih ostvarila bliskost. Kad god bih uzela MDMA, ostvarila bih interakciju sa drugom osobom kakva pre samo tri minuta nije bila moguća; osetila bih fluidnu povezanost i sklad kakvih inače nije bilo.
Da li ste i bez MDMA mogli da ponovo ostvarite takvu vezu?
Znala sam na osnovu prethodnog istraživanja da ne bi trebalo da ono što osetim povežem konkretno sa drogom. MDMA treba doživeti više kao moderatora. Recimo da sam sad na MDMA, da odlučim da odem do one tamo žene i popričam. Osetila bih se sposobnom i spremnom na tako nešto, ne bi mi bio potreban neki izgovor. Neki ljudi bi rekli „Ma to je zbog droge, droga mi je omogućila da sa njom popričam.” Ali ja sam znala da MDMA nema sposobnost da me natera da uradim nešto što ne želim – samo mi nudi svest o onome što mogu. Beleženjem svog ponašanja pod uticajem droge, s vremenom sam postajala ta osoba i bez nje. Danas većina mojih prijatelja ni ne može da proceni da li sam na MDMA ili ne.
Da li vam je iskustvo sa drogom učinilo normalan život manje zanimljivim?
Standardna realnost više postaje kao fascinantan sudoku, kao neka misterija. Daleko od toga da nije zanimljivo. Volim kad sam na MDMA, a volim i kad nisam. Prva droga koju sam ikad uzela bio je LSD, čiji efekat potraje šest do osam sati. Kao da se provozaš na vrtešci – da li ćeš posle reći „mrzim život bez vrteške”? Nećeš, nego ćeš se zapitati kakve sve još vožnje postoje.
Zašto ste sa porodicom probali baš MDMA umesto na primer LSD ili pečurke?
Izabrala sam MDMA jer je sa njim najmanja mogućnost lošeg tripa ili drugih negativnih posledica. Takođe, bilo je najviše istraživanja o njegovom terapijskom dejstvu.
Da li je bilo teško ubediti članove porodice da probaju MDMA?
Mama je brinula zato što je sve to ilegalno i adiktivno. Ništa ne zna o drogama – kokain, heroin, krek, MDMA, sve je to njoj isto. Morala sam da joj objasnim sve razlike, naučno joj dokažem da ne postoji jedna „droga” nego više različitih, od kojih neke izazivaju zavisnost a neke ne. Uspela sam da joj predočim da je alkohol mnogo opasniji – ona voli da popije – da ima više negativnih fizioloških posledica, da lakše izaziva zavisnost. Brinula je i zbog toga što je MDMA ilegalna supstanca, a tu sam morala da kažem „Protivzakonito je i to sa dobrim razlogom – korišćenje ovoga ne odgovara održanju statusa kvo u svetu.”
Sestra se plašila da ne poludi, mislila je da će joj se desiti nešto fizički štetno. Sa njom sam išla od jednog sajta do drugog, da vidi kako tu funkcioniše biohemija. Uzeli smo 5-HTP, serotoninske prekursore, sve moguće predostrožnosti protiv neurotoksiciteta.
Šta je bila svrha celog ovog projekta?
Želela sam da se sa ljudima iz svog okruženja osetim što je više moguće živom. Mislim, po meni je svaka emocija u stvari važna poruka iz nesvesnog sveta. Svaka emocija koju ne uspemo da osetimo pretvara se u patologiju, u zavisnost, u neurozu. Ja pokušavam da naučim porodicu, prijatelje, ceo svet kako da budu otvoreniji prema osećanjima. Da bih to postigla, moram i sama da radim na tome. Što je više čovek sposoban da oseti, to je više sposoban da se razvija i ostvari kao osoba.
Još na VICE.com
Nove droge u Srbiji: brže, jeftinije i sve dostupnije
Evolucija ekstazija u novom milenijumu
Kako je uzimati drogu sa roditeljim
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
