Ljudi u Srbiji su kraj vanrednog stanja shvatili doslovno kao zeleno svetlo za, idealniji izraz od ovog teško da postoji — puštanje sa lanca. Što sve ukazuje na to da postoji ozbiljna šansa da ćemo se u narednim mesecima vratiti u svoja četiri zida, osim ukoliko se teorije zavere kojima se služimo da opravdamo krajnje slobodno tumačenje popuštanja mera prevencije korona virusa ipak ne ispostave kao tačne.
Vesti prispele iz američkih medija su možda najbolji pokazatelj toga koliko veliki problem može biti izazvan ako se smešan virus, kojim se sad treba zaraziti (ako pitate najblamantnijeg predstavnika struke kod nas) shvati ozbiljno tek kada uzme maha. Iako na domaćem terenu deluje kako se situacija makar trenutno smirila, ima Srba koji se i nisu preterano opustili.
Videos by VICE
Moja sagovornica Danica je jedna od njih. Nalazi se u Njujorku gde trenutno radi kao konobarica i odakle nam šalje pozdrave upozorenja, jer je trenutno više od 320 hiljada zaraženih samo na teritoriji ove savezne države.
“Moja porodica u Srbiji se iskreno prestrašila. Baba i deda su me zapitkivali hoću li se vratiti sa “Dačićevim avionom”, što me je u prvi mah nasmejalo, ali i osvestilo da shvatim kolika sam im briga. Ja imam hronično oboljenje i svakako se potencijalnom zarazom dovodim u veći rizik, pa ih je to dodatno zabrinulo. Posebno kad su videli da je broj zaraženih u Njujorku velik, ali stvar je u tome što samo na teritoriji grada ima 9 miliona stanovnika. Mislim da je sa tolikim brojem ljudi na određenoj teritoriji potpuno očekivano da se situacija ovako razvija. Mama me zove svakodnevno da proveri da li kašljem jer se uplašila za moje zdravlje”, kaže mi Danica.
Zanimalo me je da li je usled haosa ikada pomislila da se vrati u Srbiju. “Apsolutno sam pomislila. Više od godinu i po dana nisam bila u Srbiji i uželela sam se svoje porodice, a ovde sam sa ljudima koji su kao i ja udaljeni od svojih i trudimo se da se držimo zajedno. Mada, češće sam uspevala da se čujem sa svojima. Ranije je bilo brzo i ređe, što zbog različite vremenske zone, što zbog toga što svi radimo i ne stižemo. Posebno sam na Uskrs razmišljala koliko sam se uželela kuće i porodice. Svakako da jesam pomislila da bih se vratila – stalno razmišljam koliko bi bilo lakše da sam kod kuće ako se zaista razbolim. Moram da naglasim da mi nikada nije palo na pamet da se zaista vratim. Samo da bi u određenim momentima bilo lakše da jesam u Srbiji. Mislim da tu ipak ima neke razlike.”
Danica mi je rekla kako u Njujorku nije bilo zvanične zabrane kretanja jer zbog ogromnog broja ljudi na teritoriji grada to nije bila izvodljiva varijanta, ali se određene mere ipak strogo poštuju. Takođe, kaže kako je situaciju u poslednje vreme čak i tamo lakše izdržati.
“Iskreno, sa lepšim vremenom sve je bolje i bolje, makar ima više ljudi napolju i više nemamo osećaj da je zaista toliko strašno jer se bar više krećemo. Bitno je da se kaže da u Njujorku, bez obzira na rastuće brojke obolelih nije postojao kao u Srbiji policijski čas, nije bilo nikakve zabrane kretanja, ali je bilo zaista urgirano da se što više ostaje kod kuće, da niko ne ide nigde ukoliko ne mora, svi poslovi su se sveli na minimum,” kaže mi.
Njujorčani nisu bili mnogo bolji od Beograđana u svom shvatanju ozbiljnosti situacije, kako kaže Danica. “U martu virus mnogi nisu shvatili ozbiljno i ponašali su se kao da ne postoji, to je verovatno i doprinelo ogromnom broju zaraženih. U aprilu je počela opšta panika i svi su se zatvorili u kuće, dok se sada u maju otvaraju parkovi u kojima se ljudi okupljaju i ispijaju kafe za poneti, ali svi nose maske. Rukavice su poželjne, a maske obavezne i svako ih ima. “
Danica je sve vreme od kako je počela frka u Kvinsu, ali ima dosta prijatelja i poznanika sa Balkana koji rade na Menhetnu. “Njih nisam uspela da vidim sve ovo vreme, viđala sam se samo sa onima koji su mi bliže jer nisam želela da koristim metro u kojem je vrlo lako pokupiti zarazu jer je u njemu mnogo ljudi, dosta beskućnika koristi prevoz da u njemu prespava i slično, pa je zaista rizično jer se u prevozu koncentriše sva potencijalna zaraza. Ulice su prazne i nemam osećaj da se zloupotrebljava sloboda kretanja, ljudi jesu svesni da moraju da se čuvaju. Ipak, nisu više u panici i strahu koji je vladao ranije”, objašnjava mi.
Ispostavilo se da su Ameri uspeli da doskoče srpskim metodama bržeboljeg zaposedanja kafića mahom bez poštovanja preporučene socijalne distance — ČAST IZUZECIMA. “Ono što je zanimljivo je da su barovi proradili, možete da uzmete koktel za poneti, zbog čega se prave redovi ljudi sa maskama koji đuskaju uz muziku sa zvučnika ispred bara i čekaju sa prijateljima da nazdrave uz čašicu alkohola. Moram da naglasim da ovo nije kao kod nas kad dede piju ispred dragstora i ne trezne se, nego je dosta normalnija varijanta. Policijski automobili za to vreme kruže oko skupina ljudi i upozoravaju ih da drže preporučeno odstojanje i nose maske.”
U nastavku razgovora, Danica mi je otkrila da se naši ljudi preko bare drže zajedno i u toku pandemije. “Iskreno, ja se samo sa našim Balkancima i družim. Svako različito prolazi kroz ovo, ali suštinski isto. Najviše se plašimo činjenice da je lečenje u Americi užasno skupo. Mislim da je davanje novca na tretman izazvalo veću paniku od samog virusa. Ljudi se ovde boje da slome nogu ili da im se pokvari zub, a kamoli da dobiju korona virus. Lečenje je preskupo, a zdravstveno osiguranje neki ljudi imaju, a neki ljudi ne, zavisno od posla koji obavljaju. Pritom, mi smo ovde strani državljani i to je još jedna prepreka u lečenju ukoliko se razbolimo. Mada, ono naše balkansko – ako se nismo do sad razboleli, nećemo ni od sad, DA KUCNEM U DRVO.”
Pitala sam Danicu koje je mere ona lično najviše poštovala u pokušaju da se zaštiti od korona virusa i da li je bilo situacija kada se svesno izlagala riziku. “Samoizolaciju sam zaista poštovala tokom celog aprila. Viđala sam se samo sa ljudima sa kojima sam morala, a to su moji cimeri. Morala sam da menjam stan u kojem boravim tokom aprila, tako da sam imala malo više cimera računajući i stare i nove. Ali osim njih sam se još samo za Uskrs videla sa ekipom iz Srbije sa kojom se družim, obeležili smo praznik uz ručak i “Južni vetar” (smeh).
Mere u Njujorku su malo striktnije nego što su kod nas. “Masku moram da nosim, posebno u zatvorenom prostoru, u koju god prodavnicu da uđem. Rukavice nisam nosila do danas, kada sam prvi put morala da uđem u metro, ali sam se iznenadila jer njujorški metro, koliko god prljav da je inače, nikada nije bio čistiji. Bar ne od kad ja živim ovde”, priča Danica.
Kroz razgovor smo se dotakle i neizbežne teme, a to je problem sa ograničenim mogućnostima stvaranja prihoda u ovo doba. “Pandemija je najviše uticala na moj posao. Radila sam u kafiću, nisam ostala bez posla, ali jeste obustavljen. Bila sam konobarica, a potreba za konobarima je u doba samoizolacije izostala jer ne može da se izlazi.
“Od nemogućnosti da ode u kafić ili klub niko nije umro, ali ja sam kao Srpkinja dosta srdačna i prisna, pa mi svakako fali i da se provedem i da se viđam sa ljudima. Ipak, postoji jedna pozitivna strana svega. Konačno stižem da odgovorim na mnoge propuštene pozive i neodgovorene poruke, a verujem da to nije samo kod mene slučaj. Mnogi od nas su uspeli ponovo da se povežu. Isto tako, svako od nas je predahnuo i imao vremena da se osvrne na sebe, svoja interesovanja, možda čak nauči ponešto novo, posloži ciljeve na koje će da se fokusira kad pandemija jednom konačno prođe. Meni lično je to mnogo trebalo jer od kako sam došla u Njujork konstantno radim, nisam imala mnogo vremena za odmor” , kaže Danica i dodaje kako je uprkos pandemiji, dosta njenih prijatelja nastavilo da obavlja svoj posao pod uslovima koji su važili pre nje i niko od njih nije oboleo.
“Sopstvenu ličnu higijenu moramo svi u Njujorku dovesti do nekog nivoa koji je meni lično normalan, ali očigledno nije svima. Normalno je da se ruke peru često, isto kao što nije normalno da jedeš u prevozu. Metro je poslednje mesto na kojem bi trebalo da jedeš i nije važno da li je to čips, sendvič ili nešto treće. Prosto, javni prevoz bio on njujorški, beogradski ili ne znam ni ja koji, nije čist i ne može to da bude koliko god ga dezinfikovali.”
“Moramo imati to u glavi. Čak i maske koje se nose nisu garancija da te neko neće zaraziti, iako svakako mogu da smanje šansu. Čestica virusa je mikroorganizam koji će lako proći kroz bilo kakvu tkaninu. Ali hajde, da ne govorim o tome previše, nisam medicinar, ne razumem se u to, ja sam po struci filolog i savršeno shvatam da ne bi trebalo svi da se ponašamo kao da znamo sve o virusu. Ono je samo moje lično mišljenje”, zakjučuje Danica.
“Živeo ti u Americi ili Srbiji, činjenica je da niko od nas mentalno, fizički, ni finansijski nije spreman da ovo potraje još dosta dugo. Mnogo sam srećna što se u Srbiji sve polako vraća u normalu, ali što se tiče Njujorka nadam se da će stvar da se promeni, iako priča ovde nije ni blizu srećnom raspletu”, zaključuje ona.
Za kraj našeg razgovora, moja sagovornica je želela da poruči nešto svima kod kuće. “Imate sreće što ste u Srbiji brzo prošli kroz ovo. Amerika će mnogo duže osetiti sve posledice ovog virusa. Možda ste tokom praznika bili zatvoreni, ali ima gorih stvari od toga, niste baš ispušili zbog ove situacije kao što možda mislite da jeste zbog policijskog časa u trajanju od po nekoliko dana i strogog karantina. Pre će biti da smo ga ispušili mi u Njujorku, ali ni to neću da tvrdim, čekam da sve prođe da bih presudila, kad god prošlo.”
Hvala, Danice!
