Naš prvi dejt je počeo sa nekoliko koktela. Ja sam pila crveni, a on žuti. Ne sećam se naziva, samo citrusnih aroma u kombinaciji sa gorkim džinom. Drugi put smo pili vino kod njega, a već na trećem dejtu smo zajedno otvorili i završili flašu viskija. Na neki bizaran način, alkohol je od početka bio treći član naše veze, neizostavan deo naše ljubavne rutine.
Redosled se tačno znao: uz obrok ide flaša vina, ponekad i dve. Malvazija je bila zajednički favorit. Hrvatska, kritska, čak i crnogorska. A kada se vratimo u stan prelazimo na viski, najčešće Johnnie Walker white label ili Four roses. Priča je uvek bila da nismo raspad alkosi nego visoko funkcionalni alkoholičari sa prefinjenim ukusom, jer smo pored Džonija često pili Aberlour, Nikku i Laphroaig. Istina, kada piješ kvalitetan alkohol, čak i u beslovesnim količinama, sutradan nemaš mamurluk. Ali odsustvo mamurluka ne znači odsustvo problema. Litre i litre alkoholnih pića koje smo konzumirali na nedeljnom nivou su počele da nas stižu na različite načine.
Videos by VICE
Došli smo do tačke bez povratka. Oboje smo se osećali kako nam piće uništava zdravlje i kvari opšti kvalitet života. U stvarnosti smo se tako osećali mesecima, ali nismo bili spremni da bilo šta uradimo po tom pitanju. Sada je postalo očigledno – morali smo da raskinemo sa trećim članom naše veze. Napravili smo pakt da ne pijemo mesec dana, od prvog septembra do prvog oktobra. Nije bilo suza, ni dranja, niti bilo kakve drame koja prati konvencionalne raskide. Trideset i prvog avgusta smo otvorili poslednju flašu viskija i kucnuli se u tišini. Shvatila sam to nećemo moći da radimo narednih mesec dana i istog trena me je obuzela panika.
Znala sam da će apstinencija njega jače pogoditi, jer je mnogo duže i mnogo više pio. Ali mene je nešto drugo mučilo. Nisam mogla da se ne zapitam kako će raskid sa alkoholom uticati na našu vezu?
Setila sam se prvih mesec dana našeg zabavljanja kada sam ponekad i na silu pila jer sam se brinula da trezna neću imati ništa zanimljivo da mu pričam. Oslanjala sam se na alkohol da vodi našu vezu u pravom smeru. Iz ove perspektive mi je jasno koliko je to glupo, ali takve realizacije obično dođu kada je prekasno za promenu. Više ne gajim tako sulude strahove nakon godinu i po dana veze, ali imam neki glas u glavi koji mi šapuće da ćemo bez pića morati zaista da provodimo vreme zajedno. Jer, u poslednjih godinu i po dana, nismo vezali ni dve noći zajedno bez trećeg člana naše veze. Svaki vikend, svaki značajan datum i romantično putovanje smo obeležili mirisom i aromom alkohola.
Mislili smo da će biti teško i bili smo u pravu. Meni je prvih nedelju dana bilo najgore, njemu je od početka do kraja užasno. Nakon svakog uspešno završenog dana, imala sam potrebu da nam čestitam sa čašom dobrog dvanaestogodišnjeg viskija. Tek kada prestaneš da piješ u Srbiji primetiš koliko je naša kultura i svakodnevni život orijentisan oko alkohola. Kada nam je loše, tešimo se čašom. Uspehe takođe proslavljamo uz piće. Reklame za pivo vrebaju na svakom ćošku, a u restoranima konobari ne mogu da sakriju čuđenje na licu kada uz večeru ne želiš makar jednu čašu belog vina.
“Ne mogu da se setim kada sam ovoliko dugo bio trezan”, rekao mi je dečko dok smo se šetali ka ulici Kralja Petra, peti dan od početka naše pauze. Išli smo na sladoled, jer smo kao i svi normalni ljudi, jednu zavisnost zamenili drugom. Nas dvoje, koji nikada nakon obroka nismo naručili desert, sada smo postali degustatori različitih sladoleda, kolača i energetskih pića. Druge nedelje strejtiranja sam prvi put probala tiramisu. Četvrte nedelje sam doručkovala i večerala sladoled. Moj dečko je počeo da pije Pepsi i da jede čokoladice. Najbolja vest je što se nismo ugojili ni gram. Zapravo se desilo suprotno – smršali smo. Jer čak i dva sladoledna obroka dnevno nemaju istu količinu kalorija kao količina tečnosti koju smo ranije večerali.
Ispostavilo se i da su moje brige bile neosnovane. Ne samo da nam veza u nedostatku alkohola nije poljuljana, nego smo počeli i više vremena da provodimo zajedno. Sigurna sam da je to što smo u ovaj poduhvat ušli zajedno bio i jedini razlog uspeha. Nije da nismo ranije pokušavali solo prestanke. On je pre nekih godinu dana napravio sličan pakt sa drugaricom koja je morala da se skine sa svega zbog zdravstvenog tretmana. Dogovor je bio da ne piju dva meseca. Prekršio ga je treći dan.
Kada sam ga pitala šta bi poručio ljudima koji će čitati moj tekst rekao je samo jednu stvar. Teško je. Ako želite da prestanete kao što smo mi prestali i verujete da će to proći bezbolno, opasno ste se zajebali.
Potpuno je u pravu. Bilo je teško, posebno sa iskušenjima koja vrebaju na svakom koraku. Ali isto tako se isplatilo. Na zdravstvenom planu smo našim telima učinili ogromnu uslugu. Osećamo se podmlađeno i vitalno. Finansijski se svakako isplatilo jer i najskuplji slatkiši ne koštaju kao flaša singl malta koji bismo nekada stukli za veče. A kada smo izbacili piće iz računice zbližili smo se na intimnijem nivou. Nismo samo više vremena provodili zajedno, već smo to vreme koristili na kvalitetniji način. Čak je i seks postao bolji.
Nekoliko dana pred finiš sam mu rekla koliko sam ponosna što smo ovako nešto uradili zajedno i da se jako dugo nisam osećala ovako dobro, na šta je on predložio da produžimo apstinenciju još mesec dana.
Sigurna sam da još jedan mesec bez alkohola neće biti znatno lakši. Ne očekujem da će nestati moj poriv za belim vinom nakon napornog dana. Još manje se nadam da će on prestati da kuka jer mu nedostaje Ardbeg uz šnicle. Isto tako sam sigurna da bolju odluku nismo mogli da donesemo.
