Pred početak svetskog prvenstva u fudbalu 1994. oči sveta bile su uprte u Kolumbiju. Kolumbijci su odlično otvorili kvalifikacije – pet utakmica bez poraza i samo dva primljena gola bili su njihov početni kapital, a plasman je overen neverovatnom pobedom od čak 5-0 nad Argentinom u sred Buenos Airesa. Kod kuće, luda proslava verno je prikazala stanje u državi – šenlučenje po ulicama rezultovalo je tucetom žrtava i više stotina povređenih. Kolumbija je u to vreme bila sve sem bezbednog mesta za život, budući da je na ulicama bukteo svojevrsni građanski rat između narko kartela.
Iako je šef parade Pablo Eskobar par meseci nakon argentinskog trijumfa nastradao u sada već legendarnom obračunu sa policijom, zemlja je i dalje krvarila zahvaljujući međusobnim okršajima između kartela iz Kalija i Medeljina.
Videos by VICE
Nije, stoga, teško shvatiti kakav je pritisak bio na plećima kolumbijskih reprezentativaca kada su se u kasno proleće 1994. zaputili put severa. Navijači su puno očekivali od njih, a puno najvatrenijih simpatizera bili su kartelski “službenici”. Pokojni Eskobar je takođe bio veliki ljubitelj fudbala, kao i njegov veliki mecena. Pablo je bio veliki navijač Atletiko Nasionala i navodno ih je finansijski pomagao, a u prošlosti je sagradio mnoštvo fudbalskih terena širom zemlje. U svakom slučaju, pritisak na Asprilju, Valderamu i drugare bio je zaista specifičan, jer su oni morali da ispune očekivanja ne samo običnog naroda, već i tvrdokornih kriminalaca koji su se nadali najboljem.
Koliko je teško to bilo breme pokazalo se u danima nakon prvog meča na turniru. Kolumbija je na “Rouz Bol” stadionu u Pasadeni izgubila sa 3-1 od odlične Rumunije predvođene George Hadžijem, pruživši partiju koja nije ni malo podsećala na simultanku iz Buenos Airesa koju smo spomenuli gore. Počele su da kruže priče kako su se šefovi kartela umešali u selekciju, a selektor Fransisko Maturana i vezista Gabriel Haime Gomez primili su čak i telefonske pretnje smrću u svojem hotelu. Poruka narko-mafije je bila sasvim jasna – naredna utakmica protiv SAD se mora dobiti. Jer, poraz bi značio sigurno ispadanje sa turnira, a ujedno sa time igrači bi morali da se suoče sa besom nekih od najstrašnijih ljudi u celoj Južnoj Americi.
Ako to nije bilo dovoljno, pred sam početak utakmice neko je proširio trač da su se u celu zbrku umešali i kockarski sindikati povezani sa američkom mafijom, te da je ogromna količina novca bila u igri na različite ishode meča. Tako su se Kolumbijci našli doslovno između dve vatre, tj. između dva različita pritiska, oba kriminogene prirode. Taj pritisak je bio previše za ove momke, i oni su sudbonosnu utakmicu izgubili sa 2-1. Njihova igra bila je toliko neinspirisana da je američki defanzivac Fernando Klaviho optužio Tina Asprilju kako se uopšte ne trudi, ali to nije onaj detalj po kojem će svi pamtiti ovaj meč. Potez koji je mnogima ostao u sećanju je autogol Andresa Eskobara, koji je krajem prvog poluvremena nespretno intervenisao kod jednog centaršuta i umesto u polje, loptu poslao u svoju mrežu.
Kolumbija je nakon poraza od Amerikanaca pobedila Švajcarsku sa 2-0, što nije moglo da ih pomeri sa dna grupe. Tako je ekipa kojoj je čak i slavni Pele prognozirao visoke domete morala da se vrati kući potpuno osramoćena. Asprilja je prokomentarisao kako krah Kolumbije ne znači “kraj sveta” – navijači su ovu izjavu dočekali na nož, mada, gledano sa ove distance, možda je budući as Njukasla zapravo mislio kako je ispadanje bio svojevrsni blagoslov za njegove saigrače, budući da su pritisci i pretnje bili neizdrživi. Nažalost, loše partije “la trikolora” nisu bile olako zaboravljene.
Nakon što je Kolumbija odigrala svoje, Andres Eskobar imao je ponudu da ostane u Americi i sačeka da se stvari malo slegnu. Ta ponuda bila je odbijena, jer je fudbaler, koji se privatno još nije izmirio sa svojim gafom, smatrao da će ga njegov Medeljin prihvatiti uprkos svemu. Svega pet dana posle utakmice sa Švajcarcima, Eskobar je izašao sa nekoliko prijatelja u “El Indio” klub u Medeljinu. Tamo su ga neki momci navodno prozivali zbog autogola, i on je besan napustio lokal i krenuo ka svojim kolima. Dok je hodao ka autu, šest metaka ga je pogodilo u leđa i vrat. Iskrvario je na parkingu.
Štampa i mediji su momentalno povezali Eskobarovo ubistvo sa autogolom protiv Amerikanaca. I dan danas je nepoznato zašto je Andres napustio “El Indio” i da li je svađa uopšte bila zbog fudbala, ali nije nemoguće da je sudbonosni poraz bio okidač za prepirku. Ovaj suludi čin nasilja brzo je stigao na naslovne strane svetskih novina, postavši tako jedna od glavnih priča vezana za svetsko prvenstvo koje je još uvek bilo u toku.
Novinar “Independenta” Fil Dejvison napisao je kako je jedan od ubica navodno posle ispaljenih metaka rekao “hvala na autogolu”, dok je “Los Anđeles Tajms” preneo morbidni trač kako su zločinci nakon svakog hica vikali “gol!”.
Iako je počinilac – izvesni Umberto Kastro Munjoz – ubrzo uhapšen i osuđen, mnogi su ubistvo povezali sa njegovim gazdama, braćom Galjon. Huan Santijago i Pedro David Galjon bili su krupni “narkosi” i veliki kockari, i postoje teorije da je Eskobar likvidiran u odmazdi za veliki gubitak koji je nehotično prouzrokovao. U godinama koje su usledile, ponuđeno je još nekoliko mogućih motiva. Henri Mens iz specijalizovanog fudbalskog časopisa “442” smatra da je Eskobar stradao zbog žene, dok drugi teoretišu da motiva uopšte i nije moralo da bude, uzevši u obzir da su tada ubistva u Medeljinu bila gotovo dnevna pojava. Kako god, kolumbijska javnost bila je apsolutno šokirana Eskobarovim ubistvom. Medeljinski dnevni list “El Kolombijano” surovo se obrušio na počinioce, a fudbalerovu sahranu posetilo je stotine hiljada ljudi, pretvorivši je tako u svojevrsni mirni protest.
Andres i Pablo Eskobar nisu bili u srodstvu, ali mnogi smatraju da bi, da je Pablo za vreme svetskog prvenstva bio živ, i Andres danas bio među nama. Braća Galjon su znali da bi ih Pablo žive sahranio ukoliko bi nešto pokušali sa jednim od najboljih igrača Atletiko Nasionala. Izvesno je doduše samo jedno – da je Kolumbija nekako prošla grupe u Americi, Andres Eskobar ne bi nikad stigao da poseti “El Indio” te kobne noći, i do nemilih događaja verovatno ne bi ni došlo.
PROČITAJTE JOŠ:
