Kako je to kada te obrežu kao matorog

Zahvaljujući mojim roditeljima – hipicima, nisam obrezan kao mali, iako sam odrastao na srednjem zapadu Amerike, gde je obrezivanje maltene obavezno. Pošto je to u mom kraju bilo pomalo neuobičajeno, moje partnerke u seksu su me često pitale kako je to biti neobrezan. Naravno, odgovor je bio da ne znam kako je kada je drugačije. Nije bilo moguće upoređivati moju neobrezanu kitu sa sveameričkim, uredno potkresanim penisom, jer moj nikada nije bio takav. Moja kita je moja kita, uvek je bila neobrezana, i takva će i ostati.

Pošto se ovaj postupak gotovo uvek izvodi u detinjstvu, nema upoređivanja kako je bilo pre, a kako posle njega. Nikada neću znati kako je to i kada imaš, i kada nemaš kožicu. Iako većina neobrezanih ne želi to da menja, nema razloga zašto ne bi odlučili da izmene penise kao odrasli, i samo ti muškarci mogu da uporede kakva je razlika u osećaju kada si obrezan i kada nisi.

Postoje tri razloga za obrezivanje posle detinjstva: iz kozmetičkih razloga, iz medicinskih razloga, i zbog religijske inicijacije. Jedan urolog iz Los Anđelesa sa kojim sam razgovarao, a koji izvede 50 do 75 obrezivanja odraslih muškarca, takođe je rekao da se postupak izvodi i iz kulturoloških razloga. Filipinci se odlučuju da obrežu sinove sa osam ili deset godina, ističući tradiciju, ali to je prilično retko.

Obrezivanje odraslih je posebno često kod Jevreja koji su odrasli u Sovjetskom Savezu, gde je ovaj postupak bio zabranjen. To je bio slučaj sa Leom, koji je obrezan u trinaestoj godini.

Shvatio je da je zbog bar micve morao da, po njegovim rečima, „odseče kožicu s kite”.

Leo je emigrirao kada je imao četiri godine. Nakon što je jedna jevrejska humanitarna organizacija pomogla Leu i njegovoj porodici da se smeste u SAD, Leo je počeo da ide u nedeljnu versku školu i njegova porodica je ugrabila priliku da se prepusti običajima svoje religije.

„Kada sam imao 11 ili 12 godina, seo sam sa roditeljima da razgovaram”, rekao mi je. „Nikada nisam čuo za obrezivanje, nismo imali internet, ništa. Nisam video ni mnogo kita. Najiskrenije, nije mi se mnogo ni dizao, a počeo sam da masturbiram tek u četrnaestoj.”

„’Želiš li bar micvu’, pitali su me”. Hteo je, ali da bi obavio taj obred, morao je, kako kaže, „da odseče kožicu s kite”. Roditelji su mu rekli da će se, ako to uradi, u znak podrške odreći svinjetine.

„Otišao sam kod lekara”, rekao mi je Leo. „On mi je rekao da će mi dati anesteziju. Imaćeš kopče, osećaćeš se čudno, ali sve će proći u roku od nedelju dana”. Leo je onda operisan. „Ne sećam se da mi se pre toga dizao, tako da me nije bolelo. Kopče su izgledale strašno. Ožiljak nikada nije nestao. Ubrzo potom sam otkrio masturbaciju”. Sve u svemu, to su bila prilično normalna zbivanja.

Masturbiranje je zabavnije kada imaš kožicu, koja služi kao prirodni lubrikant, ali seks je bolji kada si obrezan, jer je glavić više stimulisan.

Rekao mi je da su nakon obrezivanja, dok je on još bio pod anestezijom, njegovi roditelji, sestra i rabin izveli slavljenički ples oko njegovog kreveta, što je saznao tek posle. Ali osim toga, u pitanju je bio prilično standardan medicinski zahvat. I kaže da nije zažalio zbog toga, i da misli da mu je operacija pomoglo da „bude Jevrejin kakav je želeo da bude.”

Kada je to obavljeno i kada mu je penis zarastao, Leo je imao svoju bar micvu. Nikada ni sa kime nije pričao o obrezivanju. Rekao je da ga je bila malo sramota što je tako kasno obrezan, i to je pripisao sopstvenoj „stidljivosti i povučenosti”, ali je rekao i da se oseća bolje kada razgovara o tome. Iako se veoma živo seća procedure, nije imao perspektivu o tome kako kožica utiče na seksualni život.

Neki drugi je itekako imaju. Posle pijanog seksualnog iskustva, dvadesetogodišnji Rajan je pokidao kožicu i doktor mu je predložio obrezivanje. Kada sam razgovarao s njim, rana je još zarastala, jer je operisan četiri nedelje ranije. Iskustvo obrezivanja je opisao kao bolno, ali izdržljivo, a iako tek treba da doživi prvi seks kao obrezan, za sada mu se „ovako mnogo više sviđa nego pre.”

Najgore mu je bilo kada mu se nekoliko dana nakon operacije slučajno digao, zbog čega su se kopče zategle. Ali posle toga, bol koji je osećao opisao je kao sličan onome kada izgoriš na suncu. Pošto će se uskoro potpuno oporaviti, rekao je da jedva čeka da ponovo upotrebi alatku, i raduje se tome što će korisiti svoj novi penis.

„Kada je zarastao, bio je sav u ožiljcima. Zvali smo ga „Frankenkara.”

Nisu sva obrezivanja iz medicinskih razloga posledica izjalovljenih seksualnih nestašluka. Tom, dvadesetdevetogodišnjak iz Kalifornije, na primer, obrezan je pre dve godini, pošto je dugo patio zbog fimoze, stanju u kome kožica ne može u potpunosti da se povuče sa glavića. Zbog toga čak i erekcija može da bude prilično bolna. Stanje se pogoršalo kada je imao oko 25 godina, do te mere da mu je frenulum redovno pucao tokom seksa i masturbiranja. Posle pokušaja sa vežbama istezanja i nanošenjem steroidne kreme, odlučio je da mu je dosta bola, i odvojio je 1,500 dolara za obrezivanje.

Za razliku od Lea, Tom je iskusio seks i masturbaciju i obrezan i neobrezan. Ovako otpisuje razliku u iskustvima:

„Iako je nivo osetljivosti ranije bio viši, imam osećaj da sada dolazi sa više strana. Zadovoljstvo je jednako dobro, možda čak i bolje, jer nemam problema sa osetljivošću frenuluma kao ranije. Masturbiranje je bilo zabavnije sa kožicom, koja služi kao prirodni lubrikant, ali seks je bolji kada si obrezan, jer glavić biva više stimulisan. Sada ponekad koristim lubrikant kada masturbiram, što ranije nisam činio, ali to nije obavezno.”

Naravno, pošto je ranije seks povezivao sa bolom, sada, bez kidanja kožice, sve mu je mnogo draže.

Ne prolazi svako obrezivanje glatko. Iako kožica na neki način može da se povrati tegovima za rastezanje, obrezivanje nije 100 odsto reverzibilno. A neki muškarci koji se obrežu, kasnije se zbog toga gorko kaju.

Alan, tridesetsedmogodišnjak iz Nove Škotske, obrezan je kada je imao devetnaest. Osetio je nelagodnost tokom seksa, jer mu je frenulum bio suviše zategnut. Njegov tadašnji partner, koji je bio obrezan, posavetovao mu je da ode na intervenciju. Nije prošlo dobro.

„Morali su da je iseku skalpelom, i da stave kopče. Bilo je grozno, one starinske kopče su bile posvuda. Bilo je bolno i neprijatno”, rekao mi je. „Kada sam to obavio, uopšte me nije prijala erekcija. Kada bi mi se digao, bolelo me je. Rana se inficirala. Sve to je bila prava noćna mora. Kada je zaraslo, ožiljci su bili posvuda. Zvali smo ga ‘Frankenkara.”

Alan takođe tvrdi da se osetljivost penisa znatno smanjila nakon obrezivanja. „Razlika je kao između dana i noći”, rekao je. Glavić mi je ranije donosio najviše zadovoljstva. Prirodno je bio podmazan. Bilo je zabavno. Posle operacije, morao sam ponovo da naučim kako da postupam sa alatom. Sve je visilo u vazduhu. Bilo je kao da ponovo učim da hodam.”

Alan kaže da je zažalio što je to učinio, i da bi radije podnosio bol. Pokušao je da izvuče kožicu uz pomoć tegova za istezanje, ali „to je zahtevalo mnogo truda, bez preterano vidljivih rezultata.”

Urolog sa kojim sam razgovarao bio je još manje blagonaklon prema obnavljanju kožice. „To je vudu”, rekao je. „Istežu kožu, ali kožica se neće vratiti. U suštini, ti ljudi (koji pokušavaju da povrate kožicu) se bore sa mnogo većim demonima.”

Alanov slučaj svakako nije pravilo. Urolog kaže da su komplikacije nastale usled obrezivanja veoma retke. Takođe je rekao da je obrezivanje odraslih mnogo složeniji postupak nego kod dece. „Traje 30 do 45 minuta, umesto 30 do 45 sekundi”. Iako je izvodio dobrovoljno estetsko obrezivanje, rekao je da savetuje pacijente da to ne čine. „Uvek ih pitam ‘Zašto?’ Ako je do tog trenutka sve bilo u redu, ostavite ga na miru.”

Oko obrezivanja su mišljenja, blago rečeno, podeljena. Na kraju krajeva, to je trajna izmena na telu nekoga ko je obično nemoćan da se saglasi sa postupkom. Ovaj argument najviše ističu glasni protivnici obrezivanja, koji zaključuju da mala deca nisu u mogućnosti da pristanu na obrezivanje.

Protivnici obrezivanja skloni su teškim rečima. Istaknuta aktivistička organizacija „Netaknuta Amerika” obrezivanje opisuje kao „bolan, rizičan, neetički hirurški postupak koji svake godine milione dečaka lišava zdravog, funkcionalnog tkiva”. Zakon protiv sakaćenja muških genitalija, koji su aktivisti protiv obrezivanja predstavili u Kongresu 2014. godine, opisan je kao „zakon protiv sakaćenja muških genitalija u SAD”. Ubeđenja protivnika obrezivanja su toliko snažna da je urolog sa kojim sam razgovarao, a koji se zalaže za obrezivanje dece, tražio da ostane anoniman.

Obrezivanje ima i verne branioce. Ovaj postupak je cenjena kulturna incijacija u mnogim zajednicama; u judaizmu se izvodi već hiljadama godina. Savremeni medicinski stručnjaci takođe se zalažu za opšte obrazivanje sa stanovništva zdravlja populacije. Iako je Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u poslednjem trenutku odustao od toga da preporuči obavezno obrezivanje, u ovoj organizaciji su istakli da obrezivanje drastično smanjuje rizik od veneričnih bolesti muškaraca koji upražnjavaju heteroseksualni seks; rizik od humanog papiloma virusa za 30 odsto, genitalnog herpesa za 30 do 35 odsto, a od HIV-a za 50 do 60 odsto.

U pitanju je svakako prava zbrka od debate. I mišljenja su prilično podeljena: 2007. godine, stopa obrezivanja u Americi, gde ljudi rado idu pod nož, bila je najniža u poslednjih nekoliko decenija; samo 55 odsto dečaka je obrezano. S druge strane, Udruženje pedijatara Amerike je 2012. javno izrazilo zalaganje za ovaj postupak, govoreći da obrezivanje dece ima svoje „prednosti”. Ali su ipak rekli da je konačna odluka da li će dete biti obrezano „na roditeljima.”

Leo, Rajan, Tom i Alan su upoznati sa životom pre i posle obrezivanja. Iskustva im se razlikuju. Ali ono što im je zajedničko, zajedničko je za sve obrezane muškarce: povratka nema.

„Kada bi postojao način da se vratim na staro”, rekao mi je Alan, „naravno da bih to uradio.”

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu