Kako je zapravo imati majmunske boginje

Za više informacija o majmunskim boginjama, dijagnostikovanju i lečenju, posetite sajt SZO.

Broj slučajeva majmunskih boginja ubrzano raste širom sveta. Od 14. jula potvrđeno je više od 10,000 slučajeva u 59 zemalja koje u prošlosti nisu prijavljivale majmunske boginje, prema Centru za kontrolu bolesti (CDC). Naučnici i dalje raspravljaju o tome da li se majmunske boginje prenose vazduhom, ali zasigurno znamo da se mogu prenositi direktnim kontaktom sa telesnim tečnostima ili lezijama koje su tipične za ovu bolest, uključujući i kontakt sa odećom ili tkaninom koja je dotakla oblast nečijeg tela koja je zarazna. Dok su prve informacije pokazale da su muškarci koji upražnjavaju seks sa drugim muškarcima do sada bili nesrazmerno pogođeni, treba pomenuti da se majmunske boginje mogu preneti bilo kome bilo kakvim bliskim kontaktom i trenutno se ne svrstavaju u seksualno prenosive bolesti, jer može doći do infekcije i kontaktom koji ne uključuje seks.

Iako je širenje majmunskih boginja apsolutno razlog za brigu, dobra vest je da nisu smrtonosne za veliku većinu ljudi koji se zaraze. Svetska zdravstvena organizacija je u junu saopštila da je samo jedna smrt zabeležena od 2,103 slučaja na svetskom nivou koji su prijavljeni u prvoj polovini godine. Simptomi uključuju groznicu, glavobolju, bolove u mišićima i leđima, otečene limfne žlezde, drhtavicu, zamor i, kao što ste verovatno već videli, male lezije koje izgledaju kao bubuljice ili plikovi. Nemaju svi sve simptome, i kao i sa svakom virusnom infekcijom, različiti ljudi reaguju vrlo različito na virus.

Ali podaci i liste simptoma neće zasigurno dati uvid u pravo iskustvo. Kako je rekao neko ko je preživeo majmunske boginje, bolest može biti bolna i izolujuća – da ne pominjemo i psihički naporna. Da bismo vam približili kako izgleda situacija iz prve ruke, VICE je intervjuisao Skota Mekdonalda, 31-godišnjeg plesača na kruzeru iz Londona, koji se oporavlja od majmunskih boginja i kome je da izađe iz karantina dozvoljeno upravo tog dana kada smo razgovarali.

Kada si prvi put čuo za majmunske boginje?

Prvi put sam čuo za majmunske boginje u maju ili junu. I dalje sam radio na brodu. Viđao sam članke o tome, i mislio sam “O, ne još i ovo…” Taman sam počeo da se radujem slobodi za leto – bio sam na brodu šest meseci i stvarno uzbuđen što idem u Sidžes, koji je na oko pola sata od Barselone, na njihov Prajd. To je jedan divni morski grad sa puno gej barova i gej plaža. Mislio sam, “Ako mi ovo pokvari plan, bilo bi stvarno grozno, jer sam se radovao makar ovome”. Radio sam kao pomoćni medicinski tehničar u bolnici na intenzovnoj nezi sa COVID pacijentima, pa sam to shvatio možda malo ozbiljnije nego moji prijatelji koji su samo hteli da kažu, “Ej, a zašto se samo ne zabavimo?” Bio sam svestan toga, ali ne dovoljno da bih promenio planove. Otišao sam i proveo se odlično.

Možeš li da opišeš redosled simptoma?

Bio sam u Sidžesu od 9. do 16. juna. U neko doba sledeće nedelje, oko utorka sam počeo da se osećam pomalo loše. Želeo sam da dremam, a ja obično nikad ne dremam. Osećao sam blagu groznicu. Čitao sam više informacija na internetu i pisalo je o uvećanim limfnim žlezdama u preponama. A onda sam primetio: “O, ima tu nešto zapravo”. Šalio sam se sa prijateljem da sam po prvi put odradio vežbe čučnjeva sa Jutjuba, pa sam možda istegao  mišić u nozi. U tim trenucima samo razmišljate o svemu što nije. Isto je i sa koronom, gde mislite, “Ma ne, to je samo prehlada”, iako znate da bi mogla biti korona. Prosečno vreme da ljudi počnu da primećuju simptome nakon što su bili u dodiru sa majmunskim boginjama je 6 do 16 dana, ali [zdravstveni radnici] su stalno pominjali osip, a ja to nisam imao pa sam mislio “Ne, ne, u redu je”. Išao sam da se vidim sa prijateljem jedan dan, a onda sa drugim sledećeg dana jer sam bio odvojen od svih toliko dugo, što je učinilo da treba da se vidim sa puno ljudi.

Kada si rešio da se testiraš na majmunske boginje?

Primetio sam da imam zasebnu malu kvržicu na anusu i pomislio sam, “Ok, ovo moraju da mi pregledaju u Službi za seksualno zdravlje, zar ne?” jer to može da znači mnogo stvari, a samo što sam bio na velikoj zabavi. Međutim, zdravstvene službe su prilično zauzete tako da nisam uspeo da ih dobijem telefonom sve do srede. Tada su mi rekli da bi me primili za hitan pregled u petak 24. juna, što je bilo za dva dana.

Na pregledu su pogledali sve, uzeli uzorak direktno sa lezije, a onda su rekli da broj slučajeva u Londonu raste, pa im je rečeno da tretiraju sve kao majmunske boginje dok se ne dokaže suprotno, u smislu herpesa, sifilisa i stvari koje inače izgledaju slično. Rekli su mi da se izolujem dok ne budu imali rezultate, a rezultatima nekad treba tri do četiri radna dana da stignu. Na kraju je ipak bilo četiri do pet radnih dana.

Kako su ti napredovali simptomi?

Za to vreme, dobio sam bubuljice na licu, na šaci, na stopalu, i na mestima gde se inače ne bi pojavile, kao što su tabani i gornji deo stopala. Onda sam sam počeo ozbiljnije da se izolujem, i dobio pozitivan rezultat. Nekako sam morao da istrpim, ali do tada, najgore je prošlo. Nisam imao baš jaku groznicu ili umor ili nešto slično.

Za mene, najgori simptom su bile lezije. Prve lezije su mi bile na zadnjici, i one su bile najbolnije. Nisam čak mogao ni da sednem. Bilo je stvarno bolno nekoliko dana. Po ceo dan sam uzimao lekove protiv bolova, a onda bih se probudio u sred noći u bolovima jer je lekovima prošlo dejstvo. Ali onda je to prošlo i sve one koje su se pojavile na drugim mestima nisu uopšte bile bolne. Samo je bilo frustrirajuće i dosadno jer morate da čekate da zarastu i da se pojave kraste, a kraste moraju sa spadnu i nova koža da se formira ispod, pa da procene da niste više zarazni. Prvo su izgledale kao male crvene bubuljice, kao da sam dobio akne, a onda su se promenile i ličile više na one karakteristične lezije koje vidite na slikama, kao oblik krofne sa belim gnojem u sredini i oko pola centimetra u prečniku.

Kada ti je dozvoljeno da izađeš iz karantina i koliko je vremena prošlo do toga?

I dalje imam blage lezije, i rečeno mi je da izbegavam decu ispod 12 godina i trudnice dok potpuno ne zarastu. Ali [zdravstveni radnici] su procenili da mogu da izađem iz izolacije i samo ih pokrijem. Preporuke koje su mi poslali za izlazak iz izolacije su da nisam smeo da imam nove lezije u prethodnih 48 sati, da nisam imao groznicu 72 sata i da bi lezije koje imam trebalo da budu u krastama. Bolni simptomi verovatno traju samo sedam ili osam dana, a meni je do tog trenutka prošlo oko dve nedelje.

Jesi li imao neke simptome koje nisi očekivao?

Iako su fizički simptomi prošli, psihički su ostali, u smislu frustracije oko nečega što izgleda tako bezopasno. To je bukvalno bubuljica, i misliš “Moglo bi da pređe na nekog drugog, a onda će oni morati da prolaze kroz bolove kroz koje sam ja prošao”. Morao sam da pozovem mamu i onda ona nije mogla da ode na unukin rođendan jer majmunske boginje predstavljaju veću opasnost po decu. Psihički uticaj je veći nego što sam očekivao od nečeg poput ovoga. Ovo je nešto što nosi sramotu ili stigmu seksualno prenosive bolesti, ali mora da se objavi prijateljima i porodici, jer ste mogli i njima da je prenesete.

Šta bi poručio drugima, pogotovo LGBTQ zajednici, koji su u opasnosti od majmunskih boginja?

Svi bi trebalo da budu u toku sa informacijama, jer se toliko menjaju. Trebalo bi da znate da bukvalno samo jedna bubuljica na čudnom mestu može da znači majmunske boginje, pa bi svi trebalo da budu super-svesni i da odu da se pregledaju. Ako smo nešto naučili od AIDS-a, s obzirom na to kako je to počelo, i koliko je štete naneseno zbog stigme, najbolja stvar koju možemo da uradimo u čast te prošlosti jeste da budemo odgovorni i da se informišemo o tome na šta da obratimo pažnju.