Deca prinuđena da rade u rudnicima liskuna u Indiji. Snimak ekrana: Made In a Free World
Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE US
„Otisak stopala ropstva” je sajt na kojem postavljaju jednostavno pitanje, „Koliko robova radi za vas?”. Odgovor bi trebalo da bude „nijedan” – na kraju krajeva, niko ko ovo čita nije vlasnik drugog ljudskog bića (nadam se). Ali zbog ogromne mreže lanaca snabdevanja koji čine naše konstantno rastuće globalno tržište, ispostavlja se da je veoma teško odgovoriti na to pitanje.
Videos by VICE
Hajde da malo vežbamo vijuge i razmislimo o nečemu svetlucavom, kao što je na primer boja vaših kola. Uobičajeni način da nešto postane svetlucavo je taj da se materijalu doda mineral pod nazivom liskun, objašnjava Džastin Dilon iz organizacije „Napravljeno u slobodnom svetu”, koja je posvećena promociji transparentnih i humanih lanaca snabdevanja. „Između 50 i 60 procenata liskuna na svetu”, kaže mi Dilon, „dolazi iz jednog regiona u Indiji, gde ga iskopavaju deca, praistorijskim alatom, u pacovskim rupama. Iz njih izlaze potpuno svetlucavih lica”.
Dilon ne kenja – prošle godine je otkriveno da barem 12 multinacionalnih kompanija kupuje liskun koji iskopavaju deca. I ubrzo se ispostavilo da ta deca ne rade u rudnicima samo zato što im je dosadilo da dostavljaju novine. „Bolno je to gledati. Sada mnogo drugačije gledam na svetlucave predmete”, kaže Dilon.
Savremeno ropstvo, objašnjava Dilon je „ekstremno siromaštvo u kome se došlo do dna koje je otpalo”. To znači biti osoba koja je prinuđena da radi u groznim uslovima i nema tu privilegiju da može da prestane. „Svuda gde oko sebe nemaš strukturu koja bi te zaštitila i održavala makar i bazični nivo pravde”, kaže Dilon, „postoje uslovi da padneš u ropstvo”. Prema podacima organizacije „Napravljeno u slobodnom svetu”, preko 29 miliona ljudi bi po ovoj definiciji moglo da se smatra za „robove”.
Srećom, postoje načini da se ljudi bore protiv ovog novog vida ropstva. Kao prvo, mogu da menjaju stav zbog kojeg postaju saučesnici u prinudnom radu u lancima nabavke proizvoda koje koriste. Cilj organizacije „Napravljeno u slobodnom svetu” je podizanje svesti o prinudnom radu u lancima nabavke, ne samo kod potrošača, već i kod velikih korporacija koje imaju moć da promene odluke o kupovini u velikom obimu. Ako dovoljno ogromnih korporacija počne da kupuje od dobavljača koji imaju pravedne uslove rada, možda će se ljudi osećati manje krivim kada kupe nešto, znajući da to rade odgovorno.
VICE: Opiši nam misiju organizacije „Napravljeno u slobodnom svetu”.
Džastin Dilon: Pokušavamo da iskoristimo moć slobodnih tržišta za oslobađanje ljudi. To je naša ljupka fraza (smeh). Činimo to na dva načina: preko našeg brenda, koji je udruženje konzumenata i proizvođača, i koji pomaže ljudima da pametno ispitaju svoje kupovne navike i iskoriste svoju kupovnu moć da vrše uticaj. To se odnosi i na tebe i na mene, i način na koji kupujemo stvari, kao i na velike, multinacionalne kompanije. Mi verujemo da se ropstvo može okončati tako što ćemo uništiti ropstvo kao biznis. Još nismo videli način za to. Shvatili smo da to moramo da radimo zajedno sa potrošačima i vladama, a sada radimo i sa firmama, koristeći njihovu tržišnu moć da ga uzdrmamo.
Kada ste pokrenuli sajt „Otisak stopala ropstva”?
U četvrtak mu je bio četvrti rođendan. Pokrenuli smo ga na 149. godišnjicu Proglasa o emancipaciji, sa očekivanjem da ćemo imazi 150 hiljada posetilaca. Do sada smo imali 24 milona poseta iz svih zemalja. On se zasniva na jednostavnom pitanju, „Da li želiš da znaš koliko robova radi za tebe?”. Postarali smo se za to da pitamo „koliko”, a ne „da li” robovi rade za tebe.
Ono što je zaista zanimljivo kod tog sajta je to što u prvi plan stavlja činjenicu da je moderno ropstvo u tesnoj vezi sa lancima dobavljača koji su se pojavili kao nuspojava globalizacije.
Razumljivo je to što ljudi ne razmišljaju o tome. Mi u Americi imamo tu kolokvijalnu, prastaru ideju da je ropstvo „robovlasništvo”. Mi verujemo da je ropstvo ekstremno siromaštvo u kome se došlo do dna koje je otpalo. Već je teško izvući se i iz siromaštva kao takvog – mnogi ljudi u ropstvu su pojedinci ili grupe koji su veoma ranjivi usled ekonomske ili državne situacije, kao što su migranti bez domovine. Svuda gde oko sebe nemaš strukturu koja bi te zaštitila i održavala makar i bazični nivo pravde, postoje uslovi da padneš u ropstvo.
Ima li kompanija koje svojevoljno saučestvuju u ropskom radu?
Veoma ih pažljivo motrimo, i ne vidimo da kompanije svojevoljno saučestvuju. Pokrenuli smo ovo da bismo svi mi kao potrošači rekli, „Svi mi imamo ulogu u tome”. Ako su potrošači voljni da se uhvate u koštac sa svojim ropskim otiskom stopala, onda se postavlja pitanje, da li su i kompanije spremne to da učine?
Mi pružamo mogućnost ne samo da dobijete odgovor na to pitanje, već i da znate šta s time da radite, i napravili smo organizaciju i brend koji govori kompanijama da bi trebalo da preuzmu zasluge za takvo postupanje na tržištu. Po meni ćemo samo tako promeniti svet. Ne menjamo svet tako što se pretvaramo da smo savršeni. Ali za neku kompaniju je sasvim izvodljivo da štiti ljude u svom lancu nabavke.
Deluje da su u mnogim velikim korporacijama nesvesni toga što se događa u njihovim lancima nabavke. Čak i ako to rade svojevoljno, to više izgleda kao pohlepa, nego kao stvarno zlo.
Mi kao pokret želimo da stvorimo atmosferu u kojoj će postati ekstremno „ne-kul” ignorisati ovu pojavu, kao potrošač ili kao proizvođač. To je potpuno jadno. Naročito kada znamo da imamo načina da počnemo to da rešavamo. To je meni još jadnije. Na mnogo načina, mi smo kao organizacija rešeni da radimo ne samo na rešavanju samog problema, već i na kontekstu koji ga okružuje. Hajde da učinimo da postane nemoguće ne znati za to. Naš cilj za narednih 15 godina je da izgradimo snažnu i slobodnu mrežu potrošača i proizvođača, kojima ćemo povezati naše vrednosti sa našom kupovinom. Zajedno sa našim novcem koji odlazi firmi, a onda proizvođaču i podizvođačima, sa njim treba da idu i naše vrednosti. Pri kupovini je najvažnija obaveštenost.
Mislim da mnogi potrošači i pojedinci razmišljaju na sledeći način: „Pa, taj problem je toliko ogroman, da ja ne mogu tome da se suprotstavim, pa ću saučestvovati u tome i okretati glavu na drugu stranu”.
Mi želimo da se postaramo za to da takav stav doživi kulturološku osudu i da se na njega gleda kao na ekstremno jadan. Mi mislimo da biti savestan znači biti u stanju da kažeš, „Kupiću ono što mogu”. Već smo okupili četrdesetak kompanija koje su male, ali su spremne tome da se posvete. Neki od tih brendova će postati sledeći „Gep” ili sledeći „Hol fuds”. Oni svoje mreže snabdevanja zasnivaju na tim vrednostima. To će postati nova norma. Postoje velike kompanije koje pokušavaju da prilagode ono što već imaju. Okretanje savesti i moralu zavređuje pažnju.
_________________________________________________________________________
Pogledajte VICE dokumentarac o radnim logorima u Severnoj Koreji
_________________________________________________________________________
Koje su to kompanije koje to rade u velikom obimu?
Trenutno radimo sa mnogim velikim kompanijama, ali nije nam dozvoljeno da pričamo o njima. Te kompanije se plaše da govore o tome što rade po tim pitanjima, jer se plaše da će se zbog toga okomiti na njih. Ideja da sve mora da bude savršeno pre nego što to priznate je smešna. To mora da bude ispravljeno. Često izazivamo katarzične reakcije na to pitanje, bez mnogo mašte i inovacija. Kada velike kompanije počnu da istupaju i govore, „Evo šta radimo, evo kako ćemo ispraviti stvar”, mi ćemo biti uz njih i reći da je to što rade dobro. Svaka velika kompanija koja se uortači sa nama, nikada neće moći da stane. Nema polja koja mogu da se štrikliraju. Ne možeš to jednom da proveriš i kažeš, „Mi smo u redu”. Uvek moraju da budu na oprezu.
„Zajedno sa našim novcem koji odlazi firmi, a onda proizvođaču i podizvođačima, sa njim treba da idu i naše vrednosti” – Džastin Dilon
Da li jeftina roba ima najviše ljudske troškove?
Jeftina roba je svakako visoko rizična, ali i luksuzna roba to jeste. Ako je skupa, ne znači da nije sumnjiva. Rekao bih da čak i neka roba za koju tvrde da je „etična” to zapravo nije. „Etično” je prejaka reč.
To je veoma rastegljiv pojam.
Meni nije mrzak. To je korak u dobrom pravcu. Ali moramo da idemo još dalje. Rizik da je naša roba nastala u nepravednim uslovima rada ne postoji samo u krojačnicama u Bangladešu. To se događa i na poljima u Uzbekistanu i plantažama palmi u Maleziji. Tamošnji proizvodi završavaju u našim pastama za zube, našoj odeći i elektronskim uređajima. Nisu li ti ljudi na poljima jednako bitni kao i oni u fabrikama? Možemo da dođemo do njih preko naših mreža i naših kupovina.
Mislim da postoji rizik da pojmovi „etično” i „savesno” postanu marketinški trik.
Misllim da ćemo videti ljude koji će pitati, „Šta te reči znače?”. Mi mislimo da su podaci najvažniji. Ja volim te reči, ali ono što zaista volim je kada smo u stanju da vidimo šta tačno one znače. Nešto nije „savesno” zato što potpada u tu kategoriju, već je „savesno” kada kompanija ima podatke o svom lancu nabavke, i kada prema svojim dobavljačima ima određene zahteve, i kada to možemo da vidimo i pratimo.
Pročitajte: Žene iz celog sveta žrtve trgovine ljudima u Grčkoj
Mogu li ljudi odmah da preduzmu neke neposredne korake da prestanu da kupuju proizvode nesavesnih dobavljača?
Mogu da kupuju prozivode kompanija koji svoju robu već proizvode u slobodnom svetu. Na našem sajtu postoji spisak tih kompanija. Imamo spisak cerealija, čarapa, donjeg veša, visoke mode, naočara za sunce, ranaca, cipela, ogrlica, bicikala. To su stvari koje možda ne kupujemo svaki dan, ali sledeći put kada poželite da kupite cipele ili naočare za sunce, opcije su tu. Način da tih opcija bude sve više je da potrošači kupuju prozivode kompanija koje dele njihove vrednosti. Želimo da pobedimo kapitalizmom. Zaista mislimo da će ta bitka biti dobijena za kasom u prodavnici.
Postoje li proizvodi nastali u nepravednim uslovima koji su te iznenadili?
Svaki koji svetluca. Auto-lakovi, holografske kartice, lak za nokte, kozmetika, šljokice, sve to potiče od minerala koji se zove liskun. Između 50 i 60 procenata liskuna na svetu dolazi iz jednog regiona u Indiji, gde ga iskopavaju deca, praistorijskim alatom, u pacovskim rupama. Iz njih izlaze potpuno svetlucavih lica. Indija tvrdi da su ti rudnici zavoreni pre dvadeset godina. Ali naša filmska ekipa je videla nešto drugo. Živimo u svetu gde deca rade, ali nije isto kada dete radi zato što to želi i može da bira, i kada dete primoraju da radi. Bolno je to gledati. Sada drugačijim očima gledam na sve što svetluca.
Nikada više neću gledati na striptiz klubove na isti način.
U kom smislu?
Striptizete su uvek veoma svetlucave.
(Smeje se) Striptiz klubovi nisu održivi.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
