Vest o otmici egipatskog leta MS181 od Aleksandrije do Kaira izazvala je strah u javnosti kada je objavljena u sitne sate, ali ubrzo potom pretvorila se u bizarnu šalu.
Otmičar po imenu Seif Eldin Mustafa je preusmerio let do Kipra gde ga je zadržao nekoliko sati pod pretnjom eksplozivnog pojasa. Tražio je da vidi bivšu ženu, ali ostali zahtevi zvučali su bizarno i nerazumljivo. Kada se najzad predao (pošto je pozirao pred kamerom sa jednim od putnika), ispostavilo se da je pojas bio lažan. Kiparski i egipatski zvaničnici tretiraju Mustafu kao neuravnoteženu osobu, a društvene mreže su ga pretvorile u pošalicu koja je izazvala brojne podele.
Videos by VICE
Iako se ova nedavna epizoda pretvorila u parodiju, malo je traumatičnih iskustava nalik na otmicu aviona kojim putujete. Da bi nam ovo iskustvo predočio, obratili smo se Majklu Tekstonu, jednim od preživelih putnika leta Pan Am 73 otetog 1986. godine.
Pročitajte i : “Britanac se slikao sa otmičarem EgyptAir aviona tokom leta”
Tom prilikom, četiri pripadnika Abu Nidal organizacije, terorističkog ogranka PLO, maskirali su se u radnike obezbeđenja i upali u Boing 747-121 koji je presedao u Karačiju, prestonici Pakistana, na putu od Bombaja do Njujorka. Piloti su uspeli da pobegnu tako da avion nije mogao da poleti, ali otmičari su ipak 12 sati držali na nišanu 361 putnika i 19 članova posade pre nego što su otvorili vatru. Ubili su dvadeset i jednu osobu a ranili njih 120. Ipak, Tekston nije ni znao u kakvoj se opasnosti nalazi kad je video prvog naoružanog teroristu. Nije imao pojma kako će se stvari odvijati. Za VICE govori o svom psihološkom stanju za vreme i posle otmice.
VICE: Kad si shvatio da si u opasnosti?
Majkl Tekston: Još pre nego što sam seo. Stavio sam torbu na sedište, a onda sam video nekog čoveka kako se bori sa stjuardesom… u ruci mu je bio nekakav pištolj. Bio sam zbunjen, prosto sam stajao i gledao ih, a onda su se otvorila spoljna vrata i upao je uniformisani muškarac naoružan velikom puškom. Pomislio sam da je to obezbeđenje, da su došli da savladaju onog sa druge strane, ali onda je neko rekao „Ovo je otmica, ruke uvis!” Nismo znali šta će se desiti. Strašan je taj osećaj neizvesnosti.
Otmice su se i ranije dešavale, da li si imao neku grubu predstavu kako će se stvari razvijati?
– U početku sam sebi govorio „Ljudi ovo obično prežive.” Tada još nisam čuo za otmice u kojima bi svi putnici izginuli. Još smo bili na pisti, u jednoj prijateljski nastrojenoj i relativno organizovanoj zemlji. Mislio sam da će sve ipak biti OK.
Svedočenja kažu da su stjuardese bile pravi heroji. Da li su uspele da održe pribranost i smire putnike?
– Bile su sjajne, vrlo pribrane, nikad im čak ni glas nije zadrhtao. Rekle su „Dame i gospodo, molimo vas da ostanete na svojim mestima da vas ne bi upucali.” Istim tonom kao kad kažu „Dame i gospodo, manja je saobraćajna gužva u pitanju, izvinite zbog odlaganja.” Verujem da smo zato svi mislili da ćemo se izvući.
A sami otmičari? Kako su ti oni delovali, kako su se ponašali?
– U početku su bili prilično nervozni, naravno. Oteli su avion ali nisu znali šta dalje. Sve putnike u zadnja tri odeljka džambo-džeta nadgledala su samo dva otmičara. Ovo se sve desilo mnogo pre 9/11 pa im više nije ni bilo potrebno. Rekao bih da smo svi pretpostavili da ih je više – znam da sam umislio da mi se jedan od njih nalazi iza leđa. Mislim da im danas tako nešto ne bi prošlo, neko bi nešto sigurno pokušao. Ali u to vreme, dosta lako su održali kontrolu.
fotografija: Kraipit Phanvut via Getty
Da li ti je palo na pamet da i sam ustaneš i nešto pokušaš?
– Mislim da nije. Kad si u masi ljudi, imaš osećaj da ćeš proći OK – možda neko drugi nastrada, ali valjda nećeš baš ti. Neće grom u koprive. Ali kad su me izdvojili iz grupe, već je bilo kasno i nisam ništa mogao. Bio sam nenaoružan i užasnut.
– Posle 9/11, često sam se u mislima vraćao na ovu otmicu. Sad mislim da bih verovatno pokušao da ih napadnem, da bi mnogo ljudi tak reagovalo jer bismo očekivali da ćemo u svakom slučaju da izginemo. To svi očekuju posle 9/11. Ali u to vreme, osećao sam se bespomoćno.
Koliko im je trebalo da te izdvoje? Da li si znao zašto to rade? Da li si u tom trenutku počeo da se plašiš da nećeš preživeti?
– Na početku otmice, video sam da pored mene sedi dvoje ljudi koji su ličili na Amerikance, pa sam okrutno pomislio: njih će valjda pre mene. Amerikance više mrze nego Britance. Mislim da su svi tako pokušavali da se uteše, nađemo nekog ko je u još gorem položaju. Prilično gadna ljudska osobina.
– Neka tri sata od početka otmice, vođa je došao među putnike i podigao jednog od nas. Neki Indijac je bio u pitanju, ali desilo se da ima američki pasoš. Ubili su ga i izbacili na pistu da bi pokazali vlastima koliko su ozbiljni. Ali ja to tada nisam shvatio; bio sam okrenut sebi a zvuk pucnja je bio prigušen zidovima aviona.
– Onda su najavili da skupljaju pasoše. Ako pogledaš razumno, ne moraš da im predaš pasoš, samo ga negde sakriješ. Al bio sam toliko pod njihovom kontrolom da sam poslušno dao pasoš stjuardesi koja ih je skupljala; i dalje sam sebi govorio da sigurno ima Amerikanaca, oni će pre nas doći na red. Ona je došla do istog zaključka, pa je sklanjala sve američke pasoše koje bi joj zapadnjaci dali. Kad je odnela kesu punu pasoša otmičarima, jedini američki pasoši pripadali su Indijcima i Pakistancima; otmičare je uspela da ubedi da im oni nisu neprijatelji. A onda su mene prozvali. Nisam mogao da shvatim, zašto baš mene…
Nisu vam rekli šta planiraju, ali pretpostavio si da je motiv politički, da su im meta Amerikanci. Kako to?
– Kad su upali u avion, prvo sam pomislio da su Pakistanci – da je lokalna revolucija u pitanju. Čitao sam u nekom časopisu dok smo čekali kako je tog leta dozvoljeno da se Benazir Buto vrati u zemlju, i da organizuje opoziciju da bi se suprotstavila prilično tiranskoj vlasti. Dakle, pokušao sam da ubedim samo sebe da je to pakistanski problem, da ih neće zanimati stranci.
– Tek mnogo kasnije, kad sam bio u prednjem delu aviona, vođa otmičara se zatekao na sedištu prekoputa mog i rekao mi: „Amerika i Izrael su mi ukrali zemlju.” Tu sam najzad shvatio da su oni neki Palestinci.
Izdvojili su te kao taoca u četvrtom satu, ali otmica je potrajala čak šesnaest. Opiši nam kako si proveo tih dvanaest sati.
– Samo sam klečao tu pred vratima dok je otmičar iznosio svoje zahteve, i nadao sam se da će mu izaći u susret. Pomolio sam se i pomislio na ljude koje više neću videti. Onda sam se setio ljudi sa kojima sam u Pakistanu otišao na planinarenje; nismo se dobro slagali. Odlučio sam da ne želim da odem na onaj svet ni besan ni uplašen. Nisam hteo da se ljutim na otmičare, ni da ih se plašim. Kad sam to prelomio, sve je dalje bilo mnogo manje strašno. Bio sam već prilično siguran da će me pre ili kasnije ubiti. Ali samo to su mogli da urade, nisu mogli da me nateraju da ih zamrzim. Nisu mogli da me promene.
Otmica se završila prilično nasilno. Kako je to izgledalo iz tvoje perspektive?
– Tokom tih dvanaest sati, bilo je možda 5-6 manjih incidenata. Uglavnom sam samo sedeo. U jednom trenutku sam čak zadremao pored vrata, a onda su me vratili u putničku kabinu. Primetio sam da je tu postalo mračno i zagušljivo, valjda se nešto pokvarilo u elektronici. Sedeo sam i mislio „Opet sam u grupi. Ipak ima šanse da se izvučem.” Ali u stvari akcija samo što nije počela. Kako se smračilo, otmičari su počeli da se kreću i zauzimaju mesta po avionu.
– A onda, u mrklom mraku, začuo se jedan pucanj. Sećam se da sam čučnuo. Onda smo čuli rafalnu paljbu negde blizu, iz prednjeg dela aviona. Onda još jedan rafal tamo prema repu; zvučalo je jako udaljeno, kao neka druga zemlja. Prosto su ispraznili šaržere u putnike.
– Sećam se i tišine, što je čudno jer sigurno nije vladala tišina. Ljudi su ležali mrtvi i ranjeni. Ali prestala je ona užasno glasna buka. Sa druge strane aviona video sam otvorena vrata, i prosto sam izašao. Nisu spustili stepenice, ali ne bih se ni po koju cenu vratio unutra. Skliznuo sam sa krila na pistu, što je stvarno dosta visoko. Ali morao sam.
Jesi li pratio priče o otmicama u javnosti posle tog iskustva?
– Jesam. I slične dramatične situacije me posle svega više dotiču.
Kako se sa tim nosiš?
– Ono što smo mi prošli nije ličilo na 9/11. Sve užasne situacije su užasne na svoj način. Mislim o tim nesrećnim ljudima, kako im je sigurno bilo mnogo gore nego meni. Nekad mi se čini da ljudi spolja dožive takvu situaciju još gore nego ljudi koji se u njoj zateknu. Pada ti sve i svašta na pamet, dok ako si u samom avionu, bar imaš predstavu šta se dešava.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
