Tekst: Aswad Thomas. Ovaj tekst je objavljen u saradnji sa Marshall Project.
Pre sedam godina pucali su u mene. Dvaput.
Videos by VICE
Moja porodica se 1988. godine preselila u Hajlend Park u Detroitu. Odrastao sam na Ženeva Stritu, jednom od najživljih mesta u kraju, i iz dobrih i iz loših razloga. Tamo su se igrale bezazlene igre šuge na biciklu — ali se i stalno trgovalo drogom i pucalo. Živeo sam u domu sa jednim roditeljem i četvoro moje braće. Ja sam bio najmlađi od njih i gledao sam kako ljudi oko mene postaju žrtve nasilja, završavaju u zatvoru ili oba.
Kad sam imao deset godina, sećam se da sam sedeo na stepeništu pred zgradom sa svojim bratom i nekoliko prijatelja. Čuli smo škripu guma, potom pucnje. Moj najbolji prijatelj Ruben, koji je takođe imao deset godina, pogođen je u grudi, nasumična žrtva pucnjave u prolazu.
Umro je na licu mesta.
Moj otac je pogođen devedesetih, takođe u grudi, tokom svađe sa prijateljem oko novca.
Moj drugi najstariji brat je pogođen u leđa, dok je pokušavao da pobegne od nekog ko mu je pljačkao stan.
Moj bliski rođak je ranih 2000-tih pogođen u leđa tokom pokušaja pljačke i sada je paralizovan od struka naniže. Jedan moj drugi rođak je u nekoliko navrata bio ranjen od metka i noža.
Često se mladi crni ljudi doživljavaju kao opasni. Istina je, međutim, da je najveća verovatnoća da ćemo upravo mi biti povređeni. Želeo sam da moj život bude drugačiji.
U leto 2009. godine diplomirao sam na Elms Koledžu u Masačusetsu sa počasnom titulom iz poslovnog upravljanja i ugovorom za profesionalnog košarkaša u Evropi. Ljudi su govorili da sam čarobnjak na terenu; nadimak mi je bio”Oz.”
Ali sve se to promenilo u noći 24. avgusta 2009. godine. Parkirao sam kola kod jedne prodavnice u Aveniji Olbani u Hartfordu, u državi Konektikat, da bih kupio limunadu. Ali čim sam ušao, primetio sam kako neki lik zuri u mene i telom mi je prostrujao osećaj jeze. Kad sam izašao iz prodavnice, otišao sam do svojih kola i spustio sok na zadnje sedište. Okrenuo sam se da zatvorim vrata i video kako mi užurbano prilaze dvojica ljudi koje nisam poznavao. Jedan od njih je imao dva pištolja, po jedan u obe ruke.
Nekoliko oprečnih misli mi je tada proletelo kroz glavu — da uskočim u kola, okrenem ključ i odvezem se; da im dopustim da mi ukradu kola i sve što imam; ili da uradim sve što mogu da se odbranim. Kako su mi se približavali, počeo sam da im brojim korake. Jedan, dva, tri. Na četvrti, skočio sam na njih.
Posle kratkog koškanja, pokušao sam da se uletim nazad u prodavnicu. Začulo se osam hitaca, a dva su me pogodila u leđa.
Sećam se da sam ostao da ležim na zemlji. Pokušao sam da ustanem, ali nisam osećao noge.
Nisam znao jesu li njih dvojica još tu, te sam pokušao da otpuzim sa parkinga do ulaza u prodavnicu. Podigao sam pogled ka prodavcu i povikao: “Pogođen sam. Treba mi pomoć.”
Kad su stigla kola hitne pomoći, uporno sam ponavljao bolničarima: “Ne želim da umrem.” Ponavljao sam te reči i samom sebi.
Na hitnom prijemu, lekari su mi rekli da su mi kolabirala oba plućna krila, da imam teško unutrašnje krvarenje, privremenu paralizu i iščašeno rame. Prošli su dani pre nego što sam se prvi put probudio, a proveo sam čitave nedelje ležeći u bolnici. Bio sam zbunjen, besan i uplašen — i sve me je bolelo.
Kad su lekari i sestre dolazili da me previju, držao sam se za ogradu kreveta i plakao. Nekoliko godina nisu uspeli da mi izvade metke zato što su bili suviše blizu kičme. Moje telo više nikad neće biti isto.
Pročitajte i: Dejvid Sajmon o greškama baltimorske policije
A imao sam i psihičke rane. Plašio sam se da se vratim u sopstveni kraj. Živeo sam svega nekoliko ulica od mesta gde se sve dogodilo i brinuo sam se, verovatno iracionalno, da će se ti ljudi vratiti da me dokrajče.
Taj moj strah je prerastao u bes i želeo sam da se osvetim.
Zamolio sam jednog člana porodice da mi nabavi oružje. Za svega nekoliko sati došao je u moju kuću i spustio crni pištolj od devet milimetara pored moje kese sa lekovima.
Nikad pre toga nisam držao pištolj u ruci. Sada sam ga nosio svuda sa sobom — u kuće rodbine i na sastanke sa lekarima.
Policajci su dolazili da me posete dva ili tri puta dok sam se oporavljao i sedam meseci nakon što sam ranjen, uhvatili su čoveka koji je to uradio. Detektivi su ga uhapsili u jednoj kući u mom kraju. Imao je 18 ili 19 godina, bio je mlađi od mene u to vreme.
Na dan njegovog suđenja, bio sam spreman da svedočim, da ga identifikujem na sudu i da mu ispričam koliko mi je patnje naneo. Odveli su me u tužiočevu kancelariju, gde sam čuo da je uporno odbijao više različitih sporazumnih priznanja krivice i da ga je čekalo 40 godina zatvora. Moj brat je služio doživotnu kaznu u zatvoru i dobro sam znao koliko razorne dugoročne zatvorske kazne mogu da budu po porodicu.
Tad je nešto kliknulo u meni: nisam želeo da zbog mene još jedno ljudsko biće mora da prolazi kroz sve to.
Radeći sa tužiocem, pristao sam da se sastavi novi sporazum. Moj napadač ga je prihvatio, priznao krivicu i dobio kaznu od šest do deset godina zatvora.
Prvi put posle dugo vremena više nisam osećao bes. I dalje ne znam je li svestan da sam mu ja pomogao da dobije lašku kaznu.
Naš trener košarke u Elmsu imao je jednu uzrečicu. Posle gomile sprintova i trčanja, kad nas je sve bolelo i želeli smo da odustanemo, on bi rekao: Niste onoliko umorni koliko mislite da jeste.
To je najvažnija lekcija koju sam naučio.
Asvad Tomas ima master iz socijalnog rada i trenutno radi sa Udruženjem za bezbednost i pravdu na organizovanju državne mreže žrtava zločina koja zagovara reformu pravnog sistema.
