Rođen sam u Zaječaru, a to je već godinama gastarbajterski kraj, odakle su ljudi odlazili još u Titovo vreme, a kamoli danas kada se masovno pali. Sećam se, još posle srednje škole, pre desetak godina, moji vršnjaci, ekipa iz kraja, svi su odlazili preko. Uglavnom su to bili Beč, Frankfurt i Pariz.
Meni su ortaci tada isto zvali, ajmo u Beč, tamo je zezanje, tamo je lova, tamo je priča. Ali sam ja nekako uvek imao trip – daj da probam ovde u Srbiji, neću još da palim, može i ovde da se napravi lova i priča.
Videos by VICE
U to vreme sam živeo u Beogradu, bio sam u fazonu da je bolje tu nego u Zaječaru, ali u suštini, s obzirom na to da nisam imao nikakvu gajbu u Beogradu, nije to bilo ništa tolko bolje, čak je bilo i gore.
Trebalo je da krenem da vozim neki kamion internacionalno, međutim od toga nije bilo ništa i ja sam tu baš prsao, pošto sam se zatekao s nekih 200 evra u džepu, a kirija se bliži.
Bio sam u gasu da neću sad da se leram od ljudi. Ali šta ću za pare? I tad vidim taj oglas na fejsu za posao u Slovačkoj: polazak za dva dana, s BG železničke stanice kreće bus, lak je posao, svako može da ga radi, ima plaćen smeštaj, svakih nedelju dana 50 eura akontacija, potrebno 200-300 radnika. Kapiram, Slovačka je dobra priča, tu je blizu Beč. Poći ću, pa ako nešto krene po zlu, javiću se nekom u Beču i probaću nešto tamo, na crno.
Tako sam otišao posle dva dana na stanicu, bukvalno s jednom torbom napunjenom garderobom. Iznenadio sam se jer sam video četiri autobusa, masu ljudi, svi sa koferima. I upadamo u te buseve, krećemo svi za Slovačku, pričam tu s ljudima, neko je već bio pa ide drugi put, znači okej je priča.
Kad smo stigli tamo, smestili su nas u neko selo blizu Galante, u neku kuću koja je maltene vila. Ja kad sam je spolja video, bio sam u fazonu „ne seri da ćemo ovde da živimo“. Međutim šok je usledio tek kad smo ušli unutra.
Vlasnik je neki Slovak koji je rentira tom liku koji nas je vodio i koji je napravio od nje bukvalno kuću Velikog brata, tako je to meni izgledalo. Na donjem spratu muškarci, na gornjem žene. Bilo nas je na spratu šesnaest, gomila kreveta po sobama, sve su sobe spavaće i samo jedna mala kuhinja gde se jede. Bilo nas je po četiri-pet u sobi, a ja sam bio najstariji od muškaraca, imao sam 27 godina. Svi ostali su bili klinci koju su tek završili srednju školu i 95% njih su bili teška južna pruga, neka manja mesta što gravitiraju ka Leskovcu ili Nišu, Bunibrod, Predejane i tako to.
Oni su mi bili pregotivni, njima je to bilo ko ekskurzija. Čim smo stigli, svu lovu su svalili na pivo, napunili frižider, krenulo tu da se cirka i bleji. A već sutradan se ide na šljaku, tako da smo tu prvu noć malo spavali i ujutro je došao kombi da nas pokupi. Imali smo prevoz od kuće do posla i nazad.
Sam posao je bio dosadan. Pakovali smo telefone. Dobiju se posebno telefoni, posebno punjači i onda se sve to pakuje za prodaju. Više je to ženski posao nego muški i iskreno, baš mi je bilo naporno jer to je baš moralo brzo da se pakuje, postojala je norma. Ni ovi klinci nisu bili baš zadovoljni, ali oni su došli u ekipama trojica-četvorica pa im bilo lakše, malo se zezaju i to.
Ali kako se dalje priča odvija, ti provaljuješ da te tu u stvari lažu i mažu svi živi.
Kao prvo, mi smo bili tu totalno nelegalno. Kada popričaš malo sa Slovacima, provališ da je sistem takav da svaki radnik koji je tu došao treba od firme da dobije 150 evra mesečno za smeštaj. A ovaj nas je sve stavio u tu modifikovanu gajbu, trideset ljudi u kući. I za svakog firma plaća 150 evra smeštaj, a taj lik kapiram da rentira tu kuću na pet godina i ona je uvek puna i on je dakle tu dobar strašno.
Inače taj lik koji nas je tu vodio, on je isto došao na neku priču iz Srbije i bio običan radnik, ali je naučio slovački, našao neke Slovake koji drže te agencije i smislio tu foru da on tako dovlači Srbe. I oni su svi na nama bili strašno dobri, opasne pare su uzimali. Ja sam se malo tu kao zbližio s njim, pa sam se dogovorio da budem vozač za ostale radnike, da radim direktno za njega, a ne za fabriku.
To mi je više odgovaralo, ali tu su nastali problemi jer je on tad doveo 150 ljudi koje je ispalio, samo ih je doveo, nije im našao posao. Ludnica. A svašta sam još video dok sam zujao po tim gradovima gde su Srbi.
Viđao sam ljude koji spavaju u nehumanim uslovima. To su neki kolektivni smeštaji, pa vas bude 5-6 u sobici, čak i više. Negde su to napušteni lokali koji su kao preuređeni. Kinta koju zarađuješ je 500-600 evra mesečno i to da radiš kao konj. Totalno nelegalno tamo radiš, nemaš prijavu boravka, nemaš ništa.
Negde dobiješ one ID kartice, gde se čekiraš kad dolaziš u firmu. I onda je jedan batica izvalio kada mu je pukla plastika na legitimaciji i on odlepio onaj papir, da je ispod njegovog imena i slike u stvari ime i slika nekog Slovaka koji je verovatno tu legalno zaposlen, a ovaj naš batica ide umesto njega. Verovatno taj Slovak dobija ful platu, penziono i socijalno, a Srbin ide umesto njega da radi. Suludo.
Inače, neverovatno je koja je to masa ljudi tamo sada, pominju se neke cifre u televiziji i novinama, ali to su ljudi koji su tamo legalno. Broj onih koji su tamo ilegalno je mnogo veći. I tamo Srbi često upadaju u te probleme da ih neko ispali za posao i onda tamo kradu ko ludaci, ne znaju ni kako da se vrate kući. Baš sam svašta video. To što je otišlo tad na te priče za Slovačku, to je baš sirotinja koja nema drugi izlaz. Tamo ima džabe grejanje i struju, još radi i zarađuje. Njima je ta priča ekstra.
Jezivo mi je bilo na primer kada sam upoznao klinku koja ima 18 godina, bila je 9 meseci tamo, 3 meseca legalno, 6 u prekoračenju. Ona mi je rekla kako neće nikad da se vrati u Srbiju, jer njoj je super. Ona je, kako je napunila 18, izvukla pasoš i zapalila njenima od kuće, tamo u Slovačku. Bio sam fasciniran, ej, mala s 18 godina kalkuliše kad je akcija u Lidlu, kad u Kauflendu, radi duple smene i šteka lovu. Mogu da mislim iz kakvog je pakla došla kad joj je to ful priča.
Najviše ti ovo pričam zbog takvih, ako neko prepozna svoju situaciju u Srbiji i misli da je ovo neki izlaz, taj treba da zna da u Slovačkoj može da bude pakao, može da se desi da se ode na lošu priču. Ali ja bih svakome preporučio da ipak ode i da ne trpi te gluposti tu u Srbiji, nek ode makar i u lošu priču, pa će sresti nekoga, upoznaće dosta dobrih ljudi. Tako sam se i ja izvukao za dalje.
Mislim sve je to od čoveka do čoveka, ja sam upoznao brda super ljudi, naših ali i Slovaka, a i naučio sam jezik. Što se jezika tiče, prvo kad odeš ništa ne razumeš ali onda skapiraš da je to slično našem, ja sam počeo da ga govorim posle 6 meseci tamo provedenih. I to mi je otvorilo put za dalje, a evo šta je bilo dalje.
Imao sam jednom neki slobodan dan i bila neka do jaja tehno žurka u Bratislavi i tu upoznam lika iz Bačkog Petrovca, Slovak, isto voli tehno, tu se mi nešto zgotivimo i on mi kaže da postoje mnogo bolje priče, da odem negde gde će mi napraviti legalno papire. On mi je preporučio Pežo.
Radnu vizu sam dobio u slovačkoj policiji za strance. Za to ti treba potvrda da si neosuđivan u Srbiji, overena u sudu apostille pečatom, što sam tad nekako uspeo da smuvam. Prijavio sam se u Pežou da radim kao vozač viljuškara jer sam to naučio u međuvremenu, radeći po tim fabrikama. I dobijem šljaku, bez problema.
Grad gde je fabrika se zove Trnava, a Pežo je izgradio neke stanove u selu pored, ima ih baš dosta i sve je to Pežoovo. Upoznao sam tu lika iz Kruševca, lika iz Doljevca pored Niša, lika iz Lebana i jednog Mađara iz Vojvodine. Sa njima sam dobio stan gde sam bio sam u sobi, a u ove druge dve sobe su bili po dvojica. Imali smo posebno trpezariju i kuhinju, sve je bilo novo. I u svim tim zgradama 90 posto stanara su bili Srbi.
Tu u Pežou je bilo okej, radi se baš naporno i baš je težak posao, ali su osmočasnovne smene, pa postoji menza gde imaš obrok za evro i ide ti radni staž. Vizu dobiješ kroz petnaest dana, na godinu dana. Meni je to bilo dosta bolje, neuporedivo bolje od svega ovoga gde sam ranije bio.
Ali ja tu čujem da je u Volksvagenu u Bratislavi još bolje, tako da sam odradio u Pežou prvi probni ugovor od tri meseca, i ne potpišem onaj ugovor na godinu dana nego s tom vizom odem u Volksvagen. I tu dobijem veću platu, manje se radi, a i smešten sam u Bratislavi. Tačnije, u naselju koje se zove Devinska Nova Ves koje je 10 minuta od fabrike i koje je praktično na austrijskoj stanici. Tu sam ispred gajbe imao železničku stanicu s koje sam za pola sata vozom u centru Beča.
To mi je bilo vrh. Radim 15 dana i imam 15 dana slobodnih u mesecu. Imam oko soma evra, ako mi treba više love, odradim više. Bratislava je kul, ima gde da se izađe, ima lepih stvari da se vidi, a Beč mi je blizu, tamo sam imao drugare i još bolje zezanje.
Sva lova koju sam tamo zaradio, to se potroši, ali ostalo mi je jedno iskustvo. I znam još eto još jedan evropski jezik, to je do jaja. Ali opet, mislim, koliko god da si na lošem glasu, bolje te tretiraju te evropske države nego Srbija.
Ja sam dugo bio ubeđen da ako si snalažljiv možeš lepo i u Srbiji da živiš i dok su meni drugari odlazili ja sam bio u fazonu neću… Međutim sad mi deluje da snalaženje ne ide ako se ne baviš nekim strankama i slično.
O radu za 300 eura neću ni da pričam, to mi je sumanuto. Ali nije samo lova problem, nego i represija, okolina, demonstracije, raspada se sve… Postalo mi je baš trulo da mi s 30 godina pandur traži paket u gaćama, a ovde toga stvarno nema.
Sad sam u Msidi na Malti. Ovde dostavu vozim, to mi je glavni posao, za vizu. Radim i kao obezbeđenje u noćnom klubu, part time, na crno. Na Maltu sam otišao zbog društva, ovde imam mnogo više drugova iz Srbije, toplo je i dosta egzotičnije. Probao sam malo prvo u Beču, ali sam posle mesec dana skapirao da tamo vizu dobiti neću nikad, pa sam otpalio na Maltu.
Kad gledam odavde Srbiju, u fazonu sam – voleo bih da se nekad popravi stanje, da u Srbiji decu čuvam ako mi Bog da. Ulagao sam u neke nekretnine i to, kod kuće, al za sad mi se ne vraća.
Ali polako. Idemo dalje.
