Nisam horderka, majke mi. Ili bar nisam klasična. Pre bi se moglo reći da sam “sekundarka”, jer su meni sve te stvari koje sakupljam nasušno potrebne. Međutim, kada je neki alkoholičar priznao da je zavisnik?
Đubre sakupljam jer od polomljenih retrovizora, delova uređaja, starih papilotni, zarđalih spljoštenih konzervi, (debljih) aluminijskih folija od davno pojedenih gotovih jela, delova lutaka, točkova, keramičkih osigurača, iskrzanih suvenira, ribljih sasušenih mehurova, auspuha, odžaka (pa čak i zgaženih žaba)… ja pravim nazovi skulpture. Udahnjujem im novi život, podjednako trošan i fragilan kao prethodni.
Videos by VICE
Krpice su mi nužne za preradu odevnih predmeta, konfekcija mi je dosadna. Ali, materijale prikupljam od šesnaeste godine, što me ipak svrstava u hordere (stručnjaci kažu da se poremećaj javlja negde oko punoletstva, a veoma retko kasnije, što i nije baš najtačnije). Tad sam se nosila idejom da ću biti ozbiljnija šnajderka, te sam navlačila rezerve štofova, žerseja, batista, šifona i drugih sorti tekstila. Zbog toga sam prodala sam svo zlato mrtve majke. Zalihu materijala slagala sam po boji u ormanu, tu ih čuvala dok se ne umoljavče ili ne ubuđaju.
Tek kasnije sam počela da rovarim po kontejnerima, neprestano se čudeći šta ti ludi ljudi sve ne bacaju. U određeni komadima smeća videla sam (i vidim) lepotu – sve te dodire, prelaženje iz ruke u ruku do idealnog stanja živopisne pohabanosti. Rečju: đubretom sam omađijana. Nikad se nisam vratila sa puta bez suvenira te vrste. Kad bih se selila, prvo bih se postarala za to moje „blago“, a kupovnih stvari sam se odricala bez problema.
U tom sakupljanju i skladištenju ipak ima izvesnog reda, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Vodim računa da sve razvrstam po kutijama, plastičnim burićima, različitim posudama… Ali, kad se zanesem, sve i pobrkam. Tada nastupi trenutak kad više ne mogu da se snađem u haosu, pa jednom u dve godine napravim veliko spremanje.
To spremanje obično traje dva do tri dana, a rezultat najčešće nije slavan: bacim par kesa, a ostalo samo pregrupišem. Iscrpljena od premetanja iz šupljeg u prazno, kad završim posao više pojma nemam gde se šta nalazi. U hrpama se odlično snalazim, sve do trenutka potpunog zagušenja, kad moram nešto da preduzmem, radikalno.
Stoga mi treba neko surov, neumoljiv, autoritativan, da mi pomogne u odvajanju zbilja potrebnog od čuvanog bez ikakvog smisla. Treba mi neko da me privoli na potonju reviziju koja olakšava da zapamtim novi raspored. Treba mi vodič kroz lavirinte sakupljačkog bezumlja.
Kud ćeš boljeg parnjaka od Nade Grujić, opsesivno-kompulzivne „higijeničarke“. Ona fugne između pločica riba četkicom za zube, svaki joj je predmet u kući na „svom“ mestu, pa podloga pobeli i začamotinja. Gosti skidaju obuću na vratima, ne samo protivu prljanja tepiha, već, čini mi se, i da bi s pijetetom hodali na prstima u tom njenom hramu čistoće. Kako i ona za sebe misli da ponekad preteruje, našle smo se bez asistencije produkcije THL kanala, specijalizovanog za spajanje dve vrste frikova.
Zakažemo tandem – terapiju, Nada mi odmah daje savet da nabavim dovoljno ambalaže za korisno, i kesa za izlišno. Kaže mi i da odredim „crne tačke“ u tom „galimatijasu“ predmeta, stopljenih od sistematičnog taloženja.
Terasa je to svakako, jer je prvi punkt za dostavu. Zatim podrum, iz kog se prelivaju koještarije. Kontigenti smeća su mi na tim punktovima manje vidljivi od prenakrcanih polica (nemam ni 30 cm kvadratnih slobodnog zida), ali ni tamo ne možeš da trpaš do u beskraj. „Crna tačka“ je i moj „pisaći“ sto, ujedno i prostor za seckanje, mešenje, crtanje „motanje“, i tačka do koje dođem pri svakoj generalki, i više nemam snage ni detalj da pomerim. Toliko se istrošim na dileme – zadržati ili odbaciti. Nadi je čišćenje do pod konac – uživanje, ali je to ipak usamljenički ventil. Pa smo se unapred radovale sesiji, blagotvornoj za stanje oba duha.
Međutim, meni klapna padne još dan ranije.
Krećem na ta brda koječega k’o sivonja, rešena da primenim vanrednu taktiku: sve što mi se ponovo ne zalepi za oko, i ne mogu ni da naslutim moguću funkciju, frljnuću odmah u đubre, pa sam se ostrvila na lanjsku turšiju.
– Sačuvaj je do sutra, hoću da vidim da li mi se uklapa u rad – već na prvom koraku Senka opstruiše ovaj komplikovani proces po emocije. Ona je studentkinja vajarstva sa sklonošću ka konceptu koji uvek traži praktičnu estetsku proveru, pa je razumem. Ali mi posle, shodno nakaradnoj naravi, još doda u stilu „pazi šta bacaš, sutra ćeš to da kupuješ“. Već po svojoj reakciji na njeno trabunjanje, shvatim da se u mome biću nešto značajno dogodilo. Da se bez drame, unutrašnjih suza i slične kuknjave, bez suštinskog opiranja, odvajam od svoje zalihe.
Posle nepunog časa, uprtim dva naramka đubreta, i pravac do kontejnera. Odatle u mene zuri pogled „k’o na ulju“, prilagodljiv prilikama od pamtiveka. To kolega sekundarac motri šta izbacujem. Vidim da je i sam struktuiran: kolica su mu u boksovima za PVC, deblju plastiku, „mariniju“ (aluminijum), gvožđuriju (10 dindži po kilogramu), za papir i karton, i jedan, najveći za „razno“. Za divno čudo, nigde ne vise kese sa bajatim hlebom. Svu tu džumlu prti na pogon bicikla istog porekla kao sve ostalo.
– Ovo ti je sve sranje – iskusno mu kažem, premda mu ponudim i da se sam u moju tvrdnju uveri. Sleže ramenima zavirujući u sadržaj, očito saglasan. Obećam mu da ću sve „iole upotrebljivo“ da mu sačuvam. Ne, ne treba da razmenimo telefone, sigurno će ga izabrano sutra sačekati. Kasnije shvatam da mi je taj lik poslat sa neba, jer kamara zvana „možda i zatreba“, dobija naslednika, direktnog korisnika, što mi ublažava bol u duši. On je i glasnik jevanđelja, poslat da potvrdi da ima pomaka nabolje u mojoj bolesti (jer, priznajem, ponašanje mi se sa tim graniči). U svoje vreme, kad je u prethodnoj kući bilo dovoljno mesta, otimala sam se sa sekundarcima, sva u (kvazi)umetničkoj pomami protiv njihovog egzistencijalnog poriva.
Vremenom sam naučila pravila: tvoje je ako prvi dođeš, a ako zadocniš, sačekaš da pokupiš šta za njim pretekne.
Nekad je sreća na mojoj strani, a nekad se i oko plena dogovorimo, posebno ako nam se ne potrefe potrebe i ukusi. Tako me i ovaj čovok obodri samim svojim postojanjem, pa nastavljam sa vanserijskim elanom. Vadi, peri, brkaj, odstranjuj, pretači s gomile na gomilu. Za tri sata, džumbus je još veći, po nekom neupućenom gledištu, nesposobnom da shvati koliki duševni napor ulažem. Pomalo i ošljarim u odnosu na zacrtano, posebno kad su neke uspomene u pitanju (deo lampe mog bivšeg druga Alekse, neki samosklepan predmet što me podseća na ex-drugu Katarinu…). Može mi se, Nada još nije stigla da me zbog takvih postupaka ispljuje.
Prvo veče rađa novu sliku terase. Četvrtinu života sam pretresla, a već izgleda kao da su se zalihe prepolovile. Sutradan, rano ujutru, počinjem ponovo. Međutim, umesto očekivanog rasterećenja, ja ustajem nervozna. Ujedam (partnera, naravno). Mori me što ne vidim kraja poslu i što imam volje samo da se svađam. Na jakom suncu, ja sortiram, polu-luda od umora.
Dolazi Nada, spremna da da svaki vid podrške. „Prosto je zadivljena“ šta sam sama postigla, al’ oseća moju aktuelnu muku, te preuzima inicijativu. Injekcija energije odmah pomaže: i dalje neumoljivo kasapim gomilu. Dobro, još uvek sam besna, pa maltretiram partnera da selekciju izvršno sprovodi. Lakše njemu od 100 kila da tovar prevuče do smetlišta. A i služi kao vrsta kontrolora, da se u poslednjem momentu ne predomislim i ne povučem odluku. Tako besna odstranjujem i ono što sam juče sačuvala. Zbogom seni Alekse i Katarine, sada bez zadrške. Misli ipak ne postaju čistije, svog bi dragana ubila. I on mene mrzi, samo tiše. Nada je tampon zona, i najbolje funkcioniše. I kod nje nema „kao mačka repom“ kad je čišćenje u pitanju, što je kod mene dominantni pristup. Van domašaja su joj naše četkice za zube, koje bi odmah proglasila za đubre i primenila ih kao alatke. Ovako se snalazi raspoloživim, uobičajenim sredstvima.
– Zdravo, gospođa- javlja se crnpurasto lice iza ograde. Kolega je došao po prvu isporuku. Ništa me ne žiga niti stvara dvojbu, predajem mu bez duševnih tegoba finu roze svilenu bluzicu, ogrtač od krzna, već prerađen, markiranu haljinu u tupavom braon-oker tonu… sve što bih do malopre smatrala nenadoknadivim.
– Ovećavam – obećava da će posle doći po još, znojav od pedaliranja. Meni je znoj prilepio svu nahvatanu prljavštinu po hrpama otpada, ali se sve bolje osećam.
Par dimova duvke dodatno me iznivelišu, plus Nada je dobrano zasukala rukave. Skida paučinu koju bih ja sigurno preskočila. Masne naslage lepljivih niti netragom nestaju, kao i nova etapa raščišćenog, kada dolazi do preokreta.
Oko otpada kod kontejnera uveliko se odvija borba, pa se kamara po principu naučne fantastike teleportuje u drugu dimenziju, čija se sledeća faza nazire na buvljacima. Jedan motorizovani sekundarac, naoko „običan“, obleće oko hrpe predviđene za mog poslovnog partnera, kako onog kolegu uveliko posmatram. Podrazumeva se da sam časna i da ovom novom neću ustupiti namenjeno prvom. Ni kućišta od kompjutera, ni dečju hodalicu, ni polomljeni ventilator, ni klecavi ram za kolica-krmaču, ni potentne komade drveta.
Sve navedeno kad se sabere, plus mnogo nepobrojanog, nazovi-podrum je prazan. Za hrpama krša ostao je samo otužan vonj mačje mokraće. Tenzija je sasvim splasla tek kad onaj crnpurasti resto preuzima. Krug je konačno zatvoren. Nada i ja se kerebečimo u zadovoljnom „selfiju“. Moj životni drug je uveliko otišao, konsterniran tandem-histerijom.
Jutro posle „Dana D“ za moju baštinu. Izađem da se podivim rezultatima, ili da skrenem pažnju sa ostaka posledica horderidsanja, poguranih po budžacima u stanu. Terasu, iako čistu, pometem i sednem da načisto uživam. Ne hvatam se recikliranja, više i nemam čega.
Onda krenem nekud, i put me provede pored kontejnera. Bacim radoznao pogled u njegova razglavljena usta, pa shvatim: nema leka mojoj bolesti. Jednom horderka, uvek horderka, ma u koje se (umetničko) ruho oblačila. Svom se genu teško odoleva, a vaspitanju posebno. Moja baba je čuvala i oglodane ostatke sapuna, što manifestuje moj pomak u porodičnoj evoluciji. Da imam dece, možda bi me se odrekla.
