Priznajem, grad je lep. Na ulici torbe i šarene marame prodaju gazele koje uspešno beže karabinjerima, kako ih opisuju lokalne novine. Senegalci. Vlada metež. Turisti sa svojim mapama. Picerije koje će nahraniti turiste. Prosjaci. Golubovi. Buka. Američke porodice u bermudama. Prodavnice namenjene putnicima gladnim precenjene italijanske mode. Galerije pune kiča, jer za istoriju umetnosti valja čekati u redu, a savremena umetnost je na nekom drugom mestu, ako znate šta tražite. Kao kada u rečniku tražite kulturu, a nađete: čin ili proces negovanja živog materijala, bakterija ili virusa, u pripremljenoj hranljivojmateriji.
Stalni zastoj saobraćaja, sirene hitne pomoći. Trajno stanje nelagode. Firenca. UGucci sam dospela zahvaljujući šefici studentske službe koja je iz nekog, meni nepoznatog, razloga, odlučila da ja budem prva i te godine jedina sa Torinskog politehničkog, bar kada je nakit u pitanju, koja će stažirati u dotičnoj kompaniji. Uobičajeno shvatanje bilo bi sledeće: biće ovo nesumnjiv materijalni dokaz tvog uspeha. Međutim, ostaje činjenica da su male porodične kompanije nepoverljive prema strancima, te da sam imala par, na moju radost, neuspešnih intervjua po selima gde se najčešće nalaze proizvodni pogoni koji rado i redovno uzimaju stažiste.
Videos by VICE
Ne i mene. Ja bih mogla biti prostitutka iz, recimo Rumunije, jer nećemo gubiti dragoceno vreme praveći razliku između Rumunije i zemalja bivše Jugoslavije. Na severu Italije taj je deo Evrope ionako nekakva primordijalna supa kojoj evolucija tek predstoji. Ne i u pomenutoj kompaniji. U njoj su me oslovljavali sa dottoressa, kako se oslovljava visoko obrazovana osoba ženskog pola. U tom slučaju su osobe muškog pola doktori, osim ako su inženjeri. Nikada se nisam navikla na razmetljivost te vrste. Osim toga, nedopustivo je bilo ikoga osloviti sa gospođice, jer je nedopustivo na bilo koji način pominjati ili dovoditi u pitanje nečiji bračni status ili godine. Bravo! Jedan nula za kompaniju.
Svejedno, moje iskustvo stažiranja je u velikoj meri podsećalo na Brazil Terija Gilijama, nakon kog, bilo filma ili staža, postaje nemoguće promišljati stvari na pređašnji način. Dve su sličnosti: osim što je kompanija distopijska tvorevina (Uostalom, koja to nije? Razlika je samo u realnoj, a ne u fiktivnoj kontroli. Razume se, kamere snimaju sve. Internet ima ograničenja što je, između ostalog, pokušaj da se zaposleni spreče u igranju video igara, koje je, koliko se sećam da su mi pripovedali, poprimalo razmere turnirske borbe među kancelarijama), ja sam, nalik glavnom junaku Brazila, brzo srela svog Harija Tatla, neuhvaćenog neprijatelja sistema. Reč je o fotografu sa kojim sam delila nezainteresovanost za modu, a interes za umetnost. Imali smo sličan kredo i, nakon što smo se upoznali, poklonila sam mu svoj bakropis, a dobila njegov kratkometražni film.
Pročitajte i: Upoznajte devojku kojoj su rekli da je „predebela“ za modnu industriju
Kada prepoznaš osobu sličnih svetonazora, svet prestaje biti zastrašujući i, makar za tren, nađeš se na sigurnom mestu. Kao kada sam, uoči neke porodične večere, sa jednim od rođaka podelila najveći na svetu džoint. Zatim sam u restoranu pokušavala da pratim razgovor, potpuno prestrašena, jer do mene sedi ćelavi patuljak i to može da znači samo jedno – izgubila sam razum i bespovratno oštetila mozak. U tom momentu sam na licu rođaka prepoznala jednaku zaprepašćenost i mogla sam da odahnem. U pitanju je bila stvarna mala osoba koja je došla na večeru isto kao i mi. Kasnije ću saznati da je rođakova zabezeknutost rezulat ubeđenosti da je u restoran upravo ušetao patuljasti porn star. Za takav filmski žanr nisam ni znala da postoji.
Moj je novi prijatelj bio neka vrsta otpadnika sistema. Italijan koji nije laskavac, vrsta koja izumire. Protivnik vladavine kontrole, bila ona državna ili korporacijska. Umeo je da peva dobar deo radnog vremena, da se razumemo, iz želje da nas sve izludi. Zabavna osoba. Borac za sve i svašta. Oličenje sukoba usamljenog čoveka sa prosečnima. Ponekad obuzet tupim, tihim besom jer postepeno gubi vid. Na taj bes se naše prijateljstvo nasukalo.
Dotična kompanija mi je otvorila mnoga vrata, ali za njega predstavlja samo izvor prihoda koje valja uložiti u nove umetničke projekte. Iz tog razloga je navedena u mojoj radnoj biografiji. Ne i u njegovoj. Jedan od prvih dobronamernih saveta koje mi je dao jeste da smo mi samo broj čije mišljenje nije važno, niti treba da postoji. Naglas izraziti neslaganje ili neobožavanje označilo bi zvaničan prelazak u jeretike, agitatore koji javno zagovaraju nekakve slabo prihvaćene zamisli, podrivaju sistem. Moje bi ideje bile shvaćene kao strani element, alohtona biljka koja preti da pusti korenje i poremeti ekosistem. Mogla bih, kao glavni junak Brazila, završiti kao neprijatelj države optužen za umešanost u terorističke napade.
Kada živite u centru, a nas dvoje jesmo, svakodnevno trošite sate u putu do posla i, iako ste verovatno u vili pod zaštitom države, računajte na bedno grejanje. Stvarnost nikada nije nalik na filmske razglednice i slične vesele gluposti. Prednost života u starom delu grada su barovi. Ipak, pažljivo, dobar deo je pun u koktele i majice na tregere zaljubljenih znojavih Amerikanaca. Važi večno pravilo, kao uostalom u bilo kom turistički orijentisanom gradu: čuvajte se mesta na koja ne idu lokalci. Nema potrebe reći zašto, uostalom, ne pišem anti-turistički vodič.
Rekao je jednom prilikom: Jesi li primetila da su u gradskom prevozu uvek isključivo imigranti i nas dvoje? Odgovorila sam: Osim nas, vozi se i G. G je nekadašnji karabinjer, otpušten iz službe jer boluje od šizofrenije. Međutim, poseduje nesumnjiv dar za glumu, bilo da su filmovi ili muzički spotovi u pitanju.
Kako se dešava da najbistrije rečenice poteknu iz najzagušljivijeg uma, tako su njegovi stihovi, kojima me je počastio, bili u stilu: Da si ti žena koju volim, prvo bih ti pojeo nogu. Bilo je interesantno, ne i zadovoljstvo upoznati ga. Predmet njegovog obožavanja, na svu sreću, nisam ja.
Ako bismo, uzimajući u obzir nedavna dešavanja na graničnim prelazima sa našom zemljom, morali da jednom rečju definišemo najveći strah prosečne neuke osobe, ta reč bila bi stranac.
Kada si stranac, ljudi su nepoverljivi. Bez obzira na potpisan papir o poverljivosti, ostala je izvesna briga kompanije da bih mogla biti neka vrsta industrijskog špijuna. Jednom je to izgovoreno u šali, međutim, više puta su me zaista nadgledali, ubeđeni da to rade vrlo diskretno i, interesantno, uvek oni sa najnižih pozicija, pretpostavljam zabrinuti za svoj poslić.
Osim toga, kada dolaziš iz zemlje koja nije zapad, neizbežno i jasno ćeš uočiti da su polariteti ovoga sveta glupani i oni koji to nisu. Srbija tako postaje Rumunija, flert postaje sablažnjavanje. Uočićeš inače očiglednu sklonost da se ljubazni ljudi smatraju ne baš bistrima, sklonost odraslih muškaraca, koji još uvek sisaju palac, da nenametljive žene olako pomešaju sa neodlučnima. Navedene sklonosti idu ruku pod ruku sa drskošću usmerenoj ka strancima, tim navodno slobodnim ljudski bićima koja nisu slepa za sopstvene interese, ali, zapravo, nemaju slobodu izbora jednom kada stignu na zapad.
Recimo, devojci iz Indonezije, koja je sa mnom studirala, profesor italijanskog u državnoj večernjoj školi, ponudio je seks ubeđen da je ona siromašna Tajlanđanka. Da bi sve bilo još ružnije, u njegovoj svesti bi pretpostavka o njenom lošem materijalnom stanju bila dovoljno dobar povod, možda čak protumačen kao usluga njoj. Govoreći o pervertima, jedan stariji, uslovno rečeno gospodin, sa juga Italije, koji je zabave radi dolazio u Srbiju nakon bombardovanja da iz znatiželje razgleda ruševine, poželeo je da mi da kompliment rekavši: Eh da, žene iz istočne Evrope su tako blage naravi, voleo bih kada ostarim da dovedem jednu da me neguje . Bez volje da dalje zalazim u tumačenje izgovorenog, samo bih još pomenula da, na svoju egalitarijansku žalost, znam za slučaj Ruskinje koja je raketni naučnik, a u Napulju radi kao negovateljica starijih osoba. Osim toga sam imala priliku da upoznam fakultetski obrazovanog mladića sa Kube čiji je posao sakupljanje papirnatog smeća u već pomenutoj kompaniji.
Kada si stranac, sigurno ćeš se naći i u komičnom scenariju.
Tokom studija sam neko vreme stanovala sa pomalo zastrašujućom Francuskinjom koja je svakoga dana oblačila suknju i uporno nosila pocepane najlonke. Zanimljivo, vrlo je dobro znala za Srbiju. Na dobronamernu konstataciju jedne Italijanke, koja je sa nama bila u grupi, da joj je pukla čarapa, hladno je odgovorila: Anastazija i ja svake večeri upražnjavamo S&M, a kako ona voli da gasi po meni cigarete, nisu mi ostale ni jedne čitave . Još uvek se nasmejem kada se setim grupice Italijana u potpunom šoku, bez osmeha i bez sumnje da bi tako nešto moglo biti istinito.
Više nego jednom mi se desilo da, kada čuju gde stažiram, pitaju zabrinuto šta tražim u Guči kada ne slušam trubače. Nasuprot toga, u kompaniji je tip, inače zadužen za sef, verovao da ja nisam tu slučajno i da mi otac mora biti neki kulturni ataše. Inače, on je jedina osoba koju sam upoznala u Italiji, a koja se izjasnila kao obožavalac Berluskonija. Jedina. Podsetilo me je na 90-te kod nas, Sloba je bio na vlasti i ja uporno nisam mogla da otkrijem ni jednog njegovog pristalicu. Valjda sam odrastala u dobrom društvu.
U kompaniji sam upoznala i jednog starijeg juvelira. Kada se pohvalio da je ranije radio za Flavia Briatorea, na šta sam ja odsutno rekla: Za koga? potpuno je poludeo, te sam pola dana morala da se upoznajem sa likom i delom tog ocvalog bogataša, jer: Ako ja znam ko je Mihajlović, ti moraš naučiti ko je Briatore!
Moj mentor je bio direktor odeljenja zaduženog za nakit, jedan iscrpljen, ali vrlo fer i samouveren čovek. Jedini put kada sam videla senku zabrinutosti na njegovom licu, bio je dan kada je šef ljudskih resursa „neobavezno svratio“ i u našoj kancelariji zatekao prazne stolove, glasnu muziku, mog prijatelja sa nekakvim ogromnim sendvičom u rukama, kojeg je brže-bolje bacio u kantu boreći se da sažvaće zalogaj, i jednog starijeg kolegu kako, ne primećujući da je iko ušao, maše kubanskom zastavom. Zastavom, ne zastavicom.
Isti stariji kolega, dobronamerni komunista u pokušaju, proveo je sa mnom neko vreme u Milanu u učenju tehnologije 3D štampe. Prvog dana mi je bila neobična njegova potreba da brani moju čast. Recepcionerku Ritza je izgrdio što pretpostavlja da uzimamo jednu sobu – Mi smo kolege!, zatim uličnog prodavca cveća koji mu je predložio ružu za mlađu devojku – Mi smo kolege!!! Dobro sam se nasmejala sledećeg jutra kada sam sišla na doručak. Prostoriju, koja je mirisala na kapućino, ispunila su siva odela gomile posivelih poslovnih ljudi. U sivilu nije bilo teško uočiti par žena u sinoćnoj oskudnoj toaleti. Nije tu bilo niti jedne poslovne žene, u smislu dobro plaćenog posla, samo one sa manje sreće, koje upravo završavaju noćnu smenu. Tada sam razumela.
Uvek bih, verovatno ću i sada, kada progovorim o svom doživljaju čuvene firme kao nečemu ne baš zanimljivom, dobila kako se usuđuješ nezahvalnice pogled. Kao kada je falsifikator prodao Geringu Vermera. Geringu su, kada je već bio u zatvoru, otkrili da mu je omiljena slika zapravo lažna. Tog je trena „izgledao kao da je prvi put shvatio da zlo postoji na ovom svetu“. Takav pogled dobijem.
Bez želje da dajem cinične ili mizogine izjave, istina je sledeća: zamarale su me mlade žene koje je bilo nemoguće zapravo upoznati jer se nisu videle iza sve te šminke i sposobnosti da pričaju previše i preglasno, pritom ne kazujući ništa. Žene koje su, kako kaže Ruždi, lišene razbarušene ljudskosti, izuzimajući pomoćnicu direktora, Engleskinju srednjih godina sa kojom sam volela da pobegnem na pauzu, a ona se, verujem, radovala da sa nekim može da podeli cigaretu i koju englesku psovku. Možda je upravo to bizarni razlog iz kog me je zamarao i firentinski dijalekat, tobože vrlo lep i pravilan. Ponekad mi je bilo čak teško da se sporazumem. Sinhronizovane Simpsonove sam, međutim, gledala bez problema te vrste.
Zamarao me je i jedan od menadžera, dovoljno inteligantan da bude svestan svoje nezanimljivosti, što ga je činilo čemernim. Kako je on filistar koji, osim što ima psa, živi skučenim životom gramzive osobe, prezir na prvi pogled je bio neminovan. Da parafraziram Milhausovog oca, koji je u pokušaju da sina opravda pred sudijom rekao: On je prosto slab, kako moralno tako i u gornjem delu tela . Međutim, zločesto sam ga mučila razgovarajući umesto na italijanskom, na engleskom jeziku. Direktoru se to dopadalo, mogao je da se razmeće fino akcentovanim rečima, dok se za to vreme moj ideološki neprijatelj vrpoljio u stolici, ne shvatajući ni reč.
Imala sam (ne)sreću da dobijem poziv na prodajni dan kompanije namenjen zaposlenima. Kupovina uz nerealno velika sniženja nije mogla da spere ljagu ljudskog stampeda čiji sam bila svedok. Lica sa istom halapljivom strašću, nepovratno izmenjena kombinacijom prekomernog sunčanja, dima, dijeta i botoksa, sveprisutna sramna pohota. Kao da posedovati nešto znači, kao da je uopšte moguće posedovati išta osim onoga pohranjenog u želatinoznoj masi iza naših očiju. Bilo bi jedan nula za mene da nisam, uprkos omanjoj dozi stida kakav se oseti kada radite nešto bezobrazno, a znate da niko za vaše postupke neće saznati, ostala i, o da, kupovala. Našla sam i izvesno zadovoljstvo u ovoj vulgarnoj, bednoj akciji. Rezultat nerešen.
Zadovoljstvo sam pronalazila i u muzejima, šetnjama, u malim stvarima, recimo kada mi moj novi prijatelj objašnjava smešnu pokvarenost ovoga sveta uzimajući za primer milanske dokone supruge sa viškom novca koje odlaze na nekakve tečajeve striptiza da bi zadržale svoje muževe koji opet podižu kredite za sportske automobile, iako ne mogu da ih priušte, ali ih rado koriste za varanje tih istih supruga koje onda, ogorčene, otvore galeriju tipa galerije opisane u prvom pasusu.
Svejedno, ubrzo nakon početka staža, celokupno biće mi je bilo obuzeto iscrpljenošću pomešanom sa još gorom dosadom. Od monitora crvene oči i pulsiranje slepoočnica uzrokovano poslepodnevima kojima vlada kancelarijska tišina povremeno prekinuta telefonskim pozivom. Ipak, istrajala sam da bih mogla da odbranim master jer, kao što moj omiljeni komičar Dara O’Briain kaže, vodiš dosadne klince, male seronje, u park da bi umorni rano zaspali, a da bi ti mogao da piješ vino .
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
