Malo je čudno intervjuisati Pola Makartnija. Dogovorili ste dan i vreme, uzeli su ti broj telefona, a onda narednih nedelja pričaš ortacima o tome, tvituješ o tome, pričaš o tome u prostorijama za pušenje u pabovima, pričaš mami o tome. Svi znaju ko je Pol Makartni. Svi vole Pola Makartnija.
Ali tek kada dve nedelje kasnije vidiš da te neko zove sa nepoznatog broja, a ti se javiš i sa druge strane veze čuješ glas koji kaže: „Hej, Džo, Pol ovde”, potpuno shvatiš šta se događa – „Jebote, pričam sa Polom Makartnijem”. Razgovaraš sa živim Bitlsom, čovekom koji je osvoio 21 Gremi, likom koji je integralniji deo istorije savremene muzike nego što je to onaj skromni izum, gramofon – on čeka da nešto kažeš, a sva pitanja su ti isparila iz glave i otplutala u nebesa kao mrtve duše.
Videos by VICE
Ako je artikulisati ta pitanja bilo teško, zapisati ih je bilo deset puta teže. Uoči tog poziva, poigravao sam se svakakvim istraživanjima. Prvo su stigla četiri diska Pure McCartney, njegova nova neverovatna kompilacija koja sadrži 67 najboljih pesama koje je on odabrao – u suštini, nacrt za modernu pop muziku. Onda mi je poštom stigla knjiga pod nazivom Pol Makartni: biografija , koju je napisao Filip Norman. Sa svoje zastrašujuće 853 strane, danima je stajala na levoj strani mog stola; bacala je ogromnu senku na sve u radijusu od pet metara, i mučila me u tišini kao gremlin. Zatim se na internetu pojavio neverovatno temeljit intervju na Bi-Bi-Sijevom radiju, gde su Pola sat vremena ispitivali o čitavoj karijeri. I na kraju, kao poslednji ekser u mom kovčegu, objavio je šestodelni dokumentarac u tehnici virtuelne realnosti, prepun priča, prisećanja i anegdota iz svih faza njegovog muzičkog rada. A sve to se dogodilo samo tokom ove godine. S mukom brišem pitanja, neću se baviti svakom sitnicom iz Makartniografije od objavljivanja „Love Me Do” 1962.
Koja je bila svrha još jednog intervjua sa Polom Makartnijem? Šta mogu da ga pitam što ga nisu pitali milion puta? Kako si napisao ovo? Ne. Kako si se upoznao sa Džonom? Ne. Šta misliš o modernoj pop muzici? Ne. Nešto, nešto, nešto, Kanje Vest? Ne. Ne. Ne. Kao što je Adam Gopnik napisao o Polu Makartniju u Njujorkeruu aprilu, „Ono što treba da se zna se zna”. I šta onda? Pol, da li Britanija treba da ostane u EU? Šta naručuješ iz picerije Dominos? Da li ikada krišom gledaš ljude u odrazu u prozoru metroa? Da li duhovi postoje?
Nakon dve nedelje zurenja u zid, moje ekstremno temeljito istraživanje je došlo do svog logičnog kraja – praktično više nema ničega što bih mogao da pitam Pola Makartnija. Zbog toga sam pomislio da mi je jedina nada da sa njim razgovaram upravo o tome: ni o čemu posebnom. Bilo je vreme da saznam da li razgovor sa Polom Makartnijem ni o čemu posebnom može da bude zanimljiv i da li ga uopšte ima svrhe objavljivati.
Pol 1979, slikala Linda Makartni
Noisey: Zdravo, Pol. Da li ti se ikada učini da više nema ničega što već nisi ispričao?
Pol: Da, definitivno. Svaka situacija ima svoju priču. Ja to radim na koncertima. Pričam, i setim se nečega. Pomislim, „Ako je iko od njih i ranije bio na mom koncertu, čuo je sve ovo”. Postoji samo jedna priča o tome kako sam upoznao Džona. Mogu da izmislim još koju, ako želite, ali svi bi znali da to nije istina. Uvek sebi kažem, „Ovo sam ispričao milion puta”.
Postoji li pozitivna strana dokumentovanja svega? Da li ti je nešto u poslednje vreme okinulo neko sećanje na nešto što si potpuno zaboravio? Ili smo te bukvalno sasvim iscedili?
To je zanimljivo, i to se događa. Volim kada se to dogodi. Pre par godina sam objavio knjigu pesama. Trebalo je da imam pesničko veče, pa sam pitao svog prijatelja pesnika Adrijana Mičela šta da radim. On mi je rekao da samo kažem nešto o tome kako je neka pesma nastala. Planirao sam da čitam „Blackbird”. Počeo sam da se prisećam kako sam je napisao. To je bilo šezdesetih, kada je u Americi bio aktuelan pokret za građanska prava – Arkanzas, Litl Rok i Alabama. Setio sam se da sam u početku želeo da ta pesma pruži nadu ljudima koji prolaze kroz te muke. Toga se odavno nisam setio. A sada, kada izvodim tu pesmu, uvek podsetim ljude o čemu je prvobitno govorila.
Neverovatno si popularan preko 50 godina. Javno si se sramotio, imao nervni slom, borio se s zavisnošću, čak si i misteriozno nestajao na deset godina. Kako preživeti nešto tako smrtonosno i nepredvidljivo kao što je slava?
Često sam to sam sebe pitao. Mislim da sve to potiče iz moje porodice u Liverpulu. Oni su veoma prostodušni ljudi. Kad god odem gore, osećam se kao da nisam slavan. Budem samo „Naš Pol”. Svi su u stilu, „Hej, Pol, kako si, čoveče? U redu, sjajno”. Oni me spuste na zemlju. Kada smo se proslavili, uvek sam to imao na umu. Ja sam samo običan čovek iz Liverpula. Da, slava to zavrti, ali dokle god ne zaboraviš ko…
[U ovom trenutku na šeg razgovora se začula neka lupa i krik koji je najverovatnije ispustio Makartni – a onda se veza potpuno prekinula. Naravno, posle deset sekundi sam pomislio, „O ne, šta ako sam upravo čuo Pola Makartnija kako umire”? Nekih dvanaest sekundi sam osećao tugu sveta bez njega. Video sam izveštaje na vestima, omaže, tvitove, dostojanstvena ulična okupljanja u Liverpulu, sadržaj, sav sadržaj, koncerte i nacionalnu žalost. Do petnaeste sekunde sam već prebrodio tugu, i sebično počeo da zamišljam kako me novine intervjuišu o svemu tome: „Razgovarali smo sa čovekom koji razgovarao telefonom s Makartnijem kada je bacio kašiku”. Izdvojen citat: „Nisam mogao da verujem. U jednom trenutku smo normalno razgovarali, a u sledećem, tras”. Onda mi je zazvonio telefon, i na vezi je ponovo bio Pol. ]
Pol: Izvini, telefon mi je ispao iz ruke, i sve baterije su poispadale…. u svakom slučaju, odrastao sam sa dobrom idejom o tome kako da sve ostane normalno. Nisam uvek bio uspešan u tome, ali uglavnom sam se trudio da ostanem sa obe noge na zemlji. Vozim se javnim prevozom, trudim se da ostanem kul.
Jesi li gledao kako slava guta one oko tebe?
Jesam. To se događa. Postoji još jedan način da ostaneš realan, a to je kada vidiš šta slava radi drugima. Kada jednom vidiš sindrom „Znaš li ti ko sam ja” u punom zamahu, znaš da nikada nećeš biti takav. Ako se tako ponašaš, čim izađeš iz prostorije, svi oni na koje si se drao će se smejati i reći „Odjebi”.
Jesi li ikada pomogao drugima koji su se mučili sa slavom?
Tokom godina je bilo nekoliko ljudi kojima sam pokušavao da pomognem tako što sam razgovarao s njima, ali nisam uvek bio uspešan. Neki od njih su isuviše zabrazdili s drogama. Govorio sam im da malo smanje ili da budu pažljiviji. Ali nisam uvek bio uspešan, neki od njih više nisu sa nama.
Da li se na sceni sada osećaš drugačije nego kada si bio tinejdžer?
Drugačije je. Kada si mlađi, nisi siguran šta ljudi misle o tebi. To je osnova za strah od izlaska na binu. Pomisliš, „Neću im se dopasti, i nešto će da krene po zlu”. U ranim danima, umeo sam da budem veoma nervozan. Sećam se da sam u jednom trenutku, u ranim danima Bitlsa, razmišljao o tome da sve to batalim.
Razlika je u tome što sada samo svom promoteru kažem, „Pusti karte za jedan koncert, da vidimo kako će da idu”. On me posle pozove i kaže mi, „Čikago je rasprodat za dva minuta”. To ti diže samopouzdanje. Sada sam uvereniji da ljudi žele da dođu da nas gledaju.
Postoji li neko mesto na svetu na koje te muzika nije odvela, a voleo bi da odeš tamo?
Kina. Nikada nisam bio u Kini. Mnogi su bili. Ja nisam. To bih baš voleo. Možda uskoro. To bi bilo baš kul, zar ne?
Da li ti se muzika ikada smučila?
Uvek sam je voleo. Pre nego što sam te pozvao, prčkao sam nešto po gitari. Uzmem je i malo sviram. Odjednom shvatiš da pišeš pesmu i da to više nije samo sviruckanje. To je uzbudljivo; kao magijom stvoriš nešto što ranije nije postojalo. To je velika navlaka.
Kada osetiš zadovoljstvo? Kada uobličiš pesmu? Ili kada je sviraš pred hiljadama ljudi?
Ima nekoliko trenutaka. Trenutak kada je uobličiš je jedan od njih. Trenutak kada je snimiš je drugi. A sledeći je kada je po prvi put zasviraš pred ljudima. To su ta tri trenutka zadovoljstva.
Pol 1991, slikala Linda Makartni
Šta si naučio tokom svog života na ovoj planeti?
To je teško pitanje. Prvo što mi pada na pamet je: ne potcenjuj nikoga. Da si video moju porodicu u Liverpulu, pomislio bi da je u pitanju samo gomila zatucanih severnjaka. Ali kada ih jednom upoznaš, otkriješ skrivene dubine. Jedan od mojih rođaka – koji je bio stariji od mene – je sastavljao ukrštene reči za Tajms, Gardijan i Telegraf. Njihove ukrštene reči su jedne od najtežih na svetu.
Svakako jesu.
A on je samo neki tip sa severa. Nikada ga ne bi primetio u gomili. Pomislio bi da je niko i ništa. Ali jeste neko i nešto. Zato ja volim da razgovaram sa raznim ljudima. Pitam ih, „Odakle si”, „Šta radiš”. Zvuči kao da sam previše radoznao, ali jednostavno želim da znam. Jer ponekad saznaš neverovatne stvari o ljudima. Svet me je naučio da nikada ne treba da pretpostaviš da je neko ništavan. Možda ga potpuno potcenjuješ.
Šta bi rekao šesnaestogodišnjem Polu Makartniju, kada bi mogao?
Nemoj da se baviš muzičkim biznisom.
Vau.
Ne, šalim se. Šta bih mu rekao? Budi pažljiv, sine. Samo polako. Budi iskren prema sebi i uživaj.
Znači, ništa ne bi promenio?
Svi se mi kajemo zbog nekih stvari u životu. Setim se neke situacije kada nisam bio dovoljno kul, ili nisam bio preterano ljubazan prema nekome. Ali život je takav. Kada odrastaš, nisi uvek osetljiv kada su u pitanju drugi. Ali osim toga, sve bih isto uradio.
Šta te plaši?
To što ne možeš da doskočiš životu, pretpostavljam. Dok sam odrastao, mislio sam da ti život postane sasvim jasan, ako naučiš dovoljno i stekneš pravo obrazovanje. Da znaš šta se dešava. Ali posle otkriješ da se linija cilja stalno pomera. Pravila se menjaju. Svet se menja. Kada se to dogodi, shvatiš da i dalje nemaš pojma. I to te šokira. Pomisliš, „Nemam dovoljno informacija da se nosim s ovim”. To me plaši.
Ja to često radim. Pomislim, „Ako samo pročitam još ovu knjigu… ako samo završim ovaj projekat… ako samo otputujem na tri meseca… upravljaću svojim životom”. Ali to se nikada ne dogodi.
A onda pročitaš tu knjigu, obaviš taj posao, i neko promeni pravila. Sada je to ova knjiga, sada je to ovaj projekat. Nepredvidljivost života. Osim toga, ne ide mi loše. Ne živim u strahu.
Da li ti je internet učinio život boljim ili gorim?
Na neki način mi se sviđa. Postalo je veoma dosadno sve raditi na tradicionalan način, posebno u muzičkoj industriji. Objavljivanje je postalo najgori segment rada na ploči. Napravio si je – iz ljubavi – odsvirao je najbolje što si mogao. A onda odjednom počneš da se osećaš kao da si uradio kontrolni zadatak i sada čekaš da ti ga profesor oceni. Nisam pravio muziku da bi me neko ocenjivao; pravio sam je iz ljubavi.
Ja ne znam da li više uopšte mogu da se setim muzičke industrije pre interneta.
Jedan od najsmešnijih klišea o staroj muzičkoj industriji je bio ‘odlazak u Keln’. Uvek bi te poslali u Keln, i pozvali sve iz Francuske, Italije, Švedske, Švajcarske i Nemačke. Davao bi gomile intervjua i umirao od dosade. Ranije smo pominjali iste odgovore na ista pitanja. Pa, to si morao da radiš po ceo dan. „O čemu govori ova pesma”? I ja odgovorim [govori nemačkim akcentom]. „Hej, o čemu govori ova pesma”? I ja bih ponovio ono što sam rekao. Sećam se da sam govorio, „Nikada se ne vraćam u Keln”. Kelnski sindrom.
Ali da ti odgovorim na inicijalno pitanje, dopada mi se to što je internet sada igru učinio otvorenom. Sve što otvori igru je dobro. Internet to čini. Ali bez obzira na to, nisam siguran da bih samo ‘okačio’ album.
Da li ćeš ikada da koristiš Snepčet?
Da! Naravno! Ali ja se ne razumem u tehnologiju. Jedva da se razumem i u tehnologiju gitara. Neko mi kaže, „Hej, Pol, imam L130“, a ja pojma nemam o čemu priča. Što se mene tiče, možda je u pitanju i voz. To se odnosi i na kompjutere i svet interneta. Gledam stvari na ajpedu i pravim fotografije ajfonom, ali nisam, znaš… gejmer.
Da li misliš da ćeš ikada postati gejmer?
Voleo bih da imam vremena. Ali uvek moram nešto da obavim. Kao ovaj intervju, na primer. Da ti ne dajem intervju, možda bih igrao igrice?
Da li si kada si postao deda naučio nešto što nisi naučio kada si postao otac?
Samo se ponovo setiš svega. Pretpostavljam da je stvar u tome što su unuci drugačiji od dece. Proteklo je dosta vremena. Sada su stalno pred ekranima. Da li bi deca trebalo da budu stalno pred ekranima?
Ima tih novih stvari koje nisu postojale kada su moja deca bila mala. Tako da je to ono što naučiš kada postaneš deda… naučiš da barataš kompjuterom.
U jednoj od epizoda u svom novom virtuelnom dokumentarcu kažeš da si otkrio smisao života jedne večeri u hotelskoj sobi Boba Dilana, i da si to zapisao. Sledećeg dana si našao to parče papira, i na njemu je pisalo samo, „Postoji sedam nivoa”. Prvo pitanje: jesi li bio drogiran, Pol?
U redu, prvi odgovor: Da! Mislim da smo tada prvi put duvali travu. Da! Odgovor: Da! Hajdemo dalje.
Drugi deo: da li se tvoje tumačenje smisla života od tada promenilo?
Nikada se nisam baš setio na šta sam mislio te večeri, ali ono što je uvrnuto je to što sam sretao ljude koji su mi govorili da im je to nešto značilo. Da su počeli da čitaju drevne spise i takve stvari, i izgleda da ima ljudi koji pričaju o tim nivoima. Sve što ja znam da mi je to u tom trenutku delovalo konačno. A pošto mi je to bilo prvo iskustvo s travom, glavna briga mi je bila šta ću reći ljudima kod kuće. Znaš taj osećaj? Kada ti se dogodi nešto sjajno, i jedva čekaš da to ispričaš ortacima? Kao, „Upravo sam bio tamo i tamo”, ili „Upravo sam upoznao tu i tu osobu”, ili „Upravo sam bio u Diznilendu”. Pomislio sam da sam shvatio smisao života, i jedva sam čekao da to ispričam svima kod kuće. Ko zna… možda je tačno da „Postoji sedam nivoa”. Te večeri mi je svakako izgledalo tačno.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
