Kako mi je sedenje uništilo život

Savremeno doba je zajebano po naša tela. Sranja u plastici nam smanjuju plodnost, sranja u hrani nas čine debelima, sranja na internetu nas čine debilima. Ali najperfidnija prevara života ispunjenog blagodetima kao što su krov nad glavom, prevozna sredstva i masovne komunikacije jeste to što nam omogućava da budemo lenji. Sve je organizovano tako da ne mrdnemo, gledamo gde ćemo da sednemo, ili još bolje da legnemo, sve teži ka tome, jer to se smatra za bolje. Dok ovo pišem, sedim zavaljen u kancelarijsku fotelju, jer još uvek ne mogu da se nadam standing desku u redakciji, a da stojim i pišem na simsu od prozora stvarno ne mogu, iako bi trebalo u stvari da stojim dok ovo pišem, jer mi evo u ovom trenutku bol sasvim lagano pulsira uz krsta, kao blaga vibracija telefona na sajlentu.

I to je u stvari do jaja stanje stvari - jer pre nekoliko meseci, pa još nekoliko meseci pre toga, bol je bio neprestano zavijanje alarma komšijskog golfa u tri ujutro, samo što je tri ujutro celu noć i celi dan. I da li sam pomenuo da je bol bio i u guzovima i u nozi i u mislima i u snovima? I još gori mi, u krstima.

Moje muke sa leđima su počele malo pre mog 39. rođendana, što možda ne deluje čudno prosečnom čitaocu Vajsa koji prema analitici ima između 18 i 28 godina, jer jebiga sa 40 si već mator i treba da razmišljaš o tome zašto nisi uplaćivao privatno penziono do sada ili napravio troje dece da bi bar jedno bilo tu da te izdržava u dubokoj starosti posle pedesete.

Ali, kada je sranje počelo, bio sam skroz zdrav i prav, taman krenuo na novu šljaku, tako da sam bol isprva opušteno i lako ignorisao, i dok sam se vozio na posao i dok sam tamo sedeo u fotelji ili blejao na kauču, jer takav je posao.

Da parafraziram Trockog, to šta ja nisam bio zainteresovan za bol ne znači da bol nije bio zainteresovan za mene. Tako da je sav moj bol lagano krenuo da se širi po desnoj nozi iz lista, taman da sam pomislio da sam nešto istegao ili da mi je najzad krenula ta pušačka noga kojom me je tetka plašila pokazujući mi fotke iz medicinske enciklopedije kao četvorogodišnjaku.

Ipak, sećajući se tih fotki, o bože koliko ih se samo živo sećam, znao sam da to ne ide baš tako, i počeo brzo da sumnjam na nešto više kičmeno po uzroku. Ali, čari posla su bile takve da sam bio preokupiran, imao svašta zanimljivo da radim, plus mi je do jaja bilo glupo da zbog toga uzimam neko bolovanje ili nešto jer tek sam počeo a i mogao sam u sebi da čujem osuđujuće glasove kolega, prijatelja i prolaznika na ulici: „Moš misliti, bole ga leđa, pa mog dedu su 40 godina bolela leđa a on samo umoči šalče u rakiju i utrlja med i nastavi da okopava drenjine ili šta već.“ A jebiga, rad od kuće nije bio opcija.

Negde u toj frci je bol lagano i minuo. Dobro, ne baš minuo, nego se uspuzao iz noge u krsta, gde se sklupčao kao škorpija i utonuo u san, al onaj kecav, spidaški. S vremena na vreme me podsećajući da tu nešto nije kako treba, tačno tamo oko bubrega, malo iznad trtice, i to skoro uvek čim sedim duže od pet minuta.

A onda… Onda mi se sreća osmehnula, što bi rekao Milojko Pantić i dobio sam još bolji posao u kome sam želeo apsolutno da pokidam - nešto što sam hteo da radim od kada sam klinac. Jedina kvaka je bila to što sam morao da putujem stalno, što kolima, što avionom. Što je značilo još sedenja, po par sati u cugu, samo da stignem na posao, a onda još regularno sedenje na poslu. Što je značilo da je škorpiji u krstima postalo malo smorno pa je uzela sve jače da se meškolji i tverkuje. I bol je krenuo da se širi, opet, jače nego ikada. Nazad u guzove. Pa opet u nogu. Pa malo u drugu. Ovaj put sve do stopala.

Nesrećnici među vam već dobro znaju o čemu pričam, jer sve ovo su klasični simptomi diskus hernije, jedne od najčešćih bolesti današnjice. Ja lično u neposrednoj blizini imam troje ljudi sličnih godina kao ja, dakle tu oko sto dvadeset, koji imaju isti problem, samo sa različitim pršljenovima.

Suština diskus hernije je u tome da disk između kičmenih pršljenova propada s vremenom, a mišići okolo slabe (jer ono, stalno sediš), i onda uglavnom na neki cim koji u tom trenutku ni ne primetiš disk izleti malo iz vinkla, čime nerv koji prolazi sredinom kičme bude ogoljen, da se o njega drljaju, uznemiravaju i mobinguju ga kosti pršljena. A ti svaki taj mikronski dodir osećaš kao zabadanje noža direkt u kičmu ili u blažoj varijanti kao uvrtanje malo tupljeg noža po unutrašnjosti organizma.

Naravno, pošto sam klasičan muški debil, dok nisam postao skoro nepokretan u smislu da od bola nisam mogao da sedim, savijam nogu, ispravljam leđa, nit išta između, nisam sebe naterao da odem na jedini siguran način dijagnostifikovanja diskus hernije, a to je magnetna rezonanca. Dobro, možda ima nešto malo i u tome što se za magnetnu rezonancu u državnoj režiji čeka ko na olimpijske igre, ili što je alternativa da suneš minimum glavicu nekoj privatnoj klinici, što sam na kraju i uradio.

I snimak je pokazao ono što sam, u dubini duše i dupeta, odavno znao: peti lumbalni disk je provirio napolje između pršljenova, da malo vidi sveta i mahne mu, da skrene malo pažnju na sebe. Uglavnom tako što će izazivati neprekidan bol.

Kako je do toga došlo? Pa, ima mnogo faktora, može se pričati o raznim uzrocima, a mogao sam i da za ovaj tekst pozovem nekog od nekoliko specijalizovanih doktora za fizikalnu terapiju koji su me lečili magnetima, laserima i ajahuaskom. Ipak, nema potreba da smaram te dobre ljude koji zarađuju na tuđoj čemernoj patnji - a iskreno, ne želim da ih vidim ikada više u životu, ne zato što ih ne volim ili zato što gajim gorčinu neku jer sam im ostavio nekoliko prosečnih plata, nego zato što se nadam da neću morati nikad više u životu da ih vidim i ne želim da ih prizivam.

U suštini, nije da su nam potrebni doktori da bismo znali onu najvažniju i bolno (hehe) očiglednu stvar: najčešći uzrok diskus hernije je to što jebeno stalno sedimo: sedimo kada jedemo, sedimo kada radimo, sedimo i kada putujemo, čak i u gradskom prevozu gledamo da sednemo. A kada ne sedimo, onda ležimo. Što je tek marginalno bolje, jer nema pritiska na kičmu. Ali je jednako loše, tj. još lošije, jer doprinosi glavnom uzroku – slabim mišićima torzoa, koji su zaduženi da drže kičmu na okupu i ne dozvole radoznalim diskovima da tek tako izlaze napolje i useravaju nam se u život.

I to mislim bukvalno useravaju, jer znam za ljude koji zbog diskus hernije ne mogu da kontrolišu kada im se kenja. Znam neke kojima je stopalo neupotrebljivo. Neke koji ne mogu da okrenu vrat, ili podignu ruku. Sve je stvar lutrije – koji prišljen ti iskoči, i koji nerv krene da ti svira kao struna najmanje violine na svetu.

Meni je došlo dotle da zbog bolova nisam mogao da radim ništa, pa tako ni da putujem, pa nisam mogao da idem na šljaku normalno iako su ljudi bili krajnje predusretljivi po pitanju rada od kuće, al jbg kada te boli kao konj ne možeš baš ni da mentalno budeš u top formi, pa sam pio lekove koji su mi pomogli ali u kurcu, jer bol je bio takav da ni 2400mg brufena mešanog sa diklofenakom i malo bendžosa pred kraj dana nisu mogli ni da ga malko utule. Ili možda jesu, ali je i takav utuljen bio toliki da ga ne bih poželeo ni Marku Đuriću. Dobro, možda njemu bih malo.

Zar treba reći da sam na novom poslu bio mlohav kurac i da kao takav nisam baš ostavio dobar utisak kada je to bilo najpotrebnije, na samom početku? I da sam onda prvi leteo čim se ukazala potreba da se malo smanje troškovi? Pošto jesam. Mislim, firma je propala malo kasnije, i bilo je tu još sto drugih problema, ali jebiga, moj invaliditet nikako tu nije pomogao.

Naravno, ni na strani zabave nije bilo bolje, jer mi se zabava svodila na ležanje i pokušaj da igram igrice. Seksualni život? Lolčina sine, nisam ga imao skoro godinu dana zbog ovog sranja, a i sada je sve to klimavo jer moram da pazim šta radim, a to nekako ume da ubije spontanost strasti koju i dalje vidimo kao neophodnu za seks, uprkos decenijskom reprogramiranju od strane porno industrije.

Bar se nisam navukao na lekove, mada jesam tokom sveg tog vremena vario kao Rasta na spidu, jer to mi je makar nekako olakšavalo bol, pošto razakana glava bar može da misli o glupostima a ne o tome kako je telo boli. I onda izvoli otresaj se i te navike kada se situacija malo popravila, pored svih loših koje imam i ovako, tipa praćenje vesti i jedenje eurokrema kašikom direkt iz kante.

Ima tu još par sitnica koje su ostavile trajne posledice. Kao to što sada više ne smem da podignem svoje dete u naručje niti da je nosim na krkače, što, ma koliko to bilo kliše, zaista ume da boli više od jebene diskus hernije, samo zavisi od trenutka i količine izgovorenih „ali tataaaa“. Ili to da moram da kao debil zovem ortake da mi snesu kofere s trećeg sprata kada idem na letovanje s ženom. Plus imam onaj dedinski jastučić za pod krsta što se stavi na stolicu, što je makar ponižavajuće na jedan relativno simpatičan način na koji je simpatičan deda koji pogrešno stavi zubalo.

Stvari su se sredile, s vremenom i četiri meseca intenzivne (što znači skupe) terapije. I naravno, tako što radim vežbe, svako jutro i veče. Dobro, ne radim baš svako, jer sam debil. Ali na moju veliku sreću, tu je i dalje moja ugnežđena škorpijica koja me bocne čim iskuliram nekoliko nedelja, pa se onda dozovem pameti i uzmem da ih radim, i tako u krug.

Šta pomaže? Nemoj sedeti, ako boga znaš. Hodaj gde stigneš i koliko možeš. Plivaj, ako imaš gde, plivaj, plivaj kao da se snima Bal na vodi a ti si Ester Vilijams, ako možeš da uopšte ispratiš ovu moju prikladno gerijatrijsku referencu. Ukratko, održavaj te osnovne mišiće snažnim, preokreni to sranje, jer oni su jedino što te deli od moje sudbine: da izgubiš posao iz snova, zaboraviš kako izgleda seks, postaneš slina koja ne može da ispuni osnovnu mušku funkciju da potegne i donese, i logično, završiš kao novinar Vajsa.