Fotografije najužasnijih primera arhitekture 'protiv beskućnika'

Poznati primer kamena obojenog u dugine boje iz San Franciska na prvi pogled mogao se učiniti kao simbol inkluzivnosti. Ipak, iskusnom posmatraču biće jasno, kako na svom Tviter nalogu prenosi SFGate, Koalicija za beskućnike, da se radi o užasnom primeru arhitekture “protiv beskućnika".

Šta je arhitektura “protiv beskućnika”? Bez obzira na da da li ste se do sada susreli sa ovim izrazom ili niste, sigurno ste se susreli sa primerima koje on označava. Zapravo, ako krenete da obraćate pažnju na to, odjednom ćete je videti svuda.

Znate one malene bodlje na krovovima koje bi trebalo da spreče golubove da sede tu i kenjaju po svima? One su neka vrsta preteče, ali koga briga za golubove. Ali šta je sa šiljcima na gelenderima i klupicama koji onemogućavaju skejterima da se voze tuda? Apsolutno namerno je tako. I one nelogično nakrivljene klupe za čekanje autobusa gde ljudi mogu samo malo da se naslone, ali nikako i da sednu ili ne daj Bože da legnu, takođe su primer ovakve arhitekture.

U suštini, neprijateljska ili "odbrambena" arhitektura predstavlja neprestanu kampanju koju, svesno ili ne, vode arhitekte, urbanisti, stanodavci i građevomslo investitori kako bi prisilili ljude da koriste imovinu na tačno određen način. Ponekad krajnji rezultat nije baš tragedija; skejteri će morati da idu negde drugde, a imaju gde. Ali, u svom zloćudnijem obliku, neprijateljska arhitektura služi da onemogući beskućnicima odmor. U tim slučajevima javni ili kvazi javni prostori gradova - što znači da ne nude svima jednak pristup tranzitu, namirnicama i drugim stvarima - postaju konkretan produžetak kolektivne nebrige društva za njihovu sudbinu.

Neprijateljska arhitektura mogu da budu oslonci za ruke na sredini klupe, male ograde ispred izloga prodavnica, bodlje ili cementirane izbočine na trotoaru koje deluju nasumično, sve dok ne primetite da je mesto na kome se nalaze zaštićeno od sunca i kiše. Postoje čak i audio verzije koje jezivo podsećaju na ovu neprijateljsku arhitekturu: u Ouklandu se sa jednog kioska neprekidno čuje orkestarska muzika sa zvučnika. Ako ništa drugo, takvo mesto nije baš pogodno za one koji žele da odspavaju.

Kao odgovor na pitanje o strategiji održavanja javnih prostora, portparol Odseka za transport Kalifornije (DOT)—koji je poznat po tome što je postavio kamenje na mesta gde su ljudi imali postavljene šatore —rekao je da oni “koriste ogradu i prirodne elemente kako bi se sprečili i obeshrabrili… ilegalni kamperi.” Vredi primetiti da mnogi ljudi koji spavaju na otvorenom u SAD to čine ilegalno, iako je u poznatom slučaju Martina protiv grada Bojsa iz 2018 presuđeno da beskućnike za to ne treba kazniti, osim u gradovima gde postoje obezbeđena mesta za spavanje u zatvorenom prostoru za njih. Ostaje nerazjašnjeno šta će ova odluka značiti za 550.000 beskućnika koji žive u SAD, kako se procenjuje, kao i sve većoj populaciji u području San Francisko zaliva, koja se značajno povećala tokom prethodne dve godine.

Vratimo se na taj kamen u duginim bojama u San Francisku koji je započeo haos na Tviteru.

Kako je “neprijateljska arhitektura” dospevala u centar pažnje već nekoliko puta od kad postoje društvene mreže - Koalicija je obrisala svoj tvit, uz objavu o tome kako je ovaj restoran oduvek bio “uvaženi član” zajednice i kako je bio “podrška komšijama beskućnicima.”

To možda i jeste tačno, uzevši u obzir to da su se eksplicitno ogradili od namere da se “bore” protiv beskućnika, ukazavši na to da je ovaj kamen deo japanskog vrta. I ovo nije mesto za debatu o tome da li je ili nije neki biznis u pravu, čak iako zaista žele da oteraju beskućnike. Baš kao i sa “arhitekturom protiv beskućnika,” važnije je proceniti efekte nego nameru, bilo da je ona estetika ili nešto drugo. A to ne možete učiniti ukoliko ne umete da je prepoznate.

Evo nekoliko primera. Da li i vama deluju okrutno?