Držao sam okićenu jelku duže od Beograda

Nakon nešto više od četiri meseca, novogodišnja rasveta je konačno sklonjena sa beogradskih ulica. Kako grad svetli od četvrtog novembra, potez raskićivanja je kod Beograđana trigerovao komentare poput “Bilo je krajnje vreme!” ili “Ma, nisu ni morali da skidaju!” ili “Pa, treba i kinesku Novu godinu da proslavimo!” i slično nekreativno gušenje postpraznične atmosfere.

Naravno, društvenim mrežama su krenule da kruže i teorije zavere kako novogodišnja jelka ne bi ni bila sklonjena da nije ovog preuranjenog dolaska proleća. Ali, ostavimo sa strane trećeokaše, antidedamraz lobiste i sve one koji nisu navikli da dočekuju Novu godinu u Singapuru, pa da pored jelke prolaze u bermudama. Jelka na Slaviji je juče sklonjena i tako je verovatno raskićen poslednji objekat u državi i prazničnoj dekoraciji je rečeno jedno tiho “Zbogom, vidimo se na sledećem javnom tenderu zbog kog nas, nadamo se, niko neće drkati”.

Ali da li je? Jer znam jednog tipa koji je pobedio gradske vlasti u kategoriji božićnog pospremanja – sebe.

Ne mogu da se setim kada sam tačno okitio jelku, jer ta manifestacija nije propraćena u medijima, već samo u zatvorenom krugu jednočlanog domaćinstva, ali mislim da je to bilo otprilike početkom računanja zimskog vremena. Dakle, držim je okićenu dovoljno dugo, što me čini kompetentnim prazničnim dekoraterom enterijera, ali, za razliku od gradske vlasti, nisam imao nikakav pritisak da istu uklonim, bez obzira na kalendar i vremenske prilike.

Realno gledano, nakon Srpske nove godine, nije imalo nikakvog smisla držati plastičnog četinara u stanu. Odmah sutradan me je poprilično mrzelo da raskitim jelku, a imam to nepisano pravilo da, ukoliko nešto ne uradim odmah, u najvećem broju slučajeva neću nikada uraditi.

Tako je jelka ostala. Međutim, na njeno zadržavanje u stanu nije uticala samo moja lenjost. Mnogo bolji izgovor imao sam iz vrha vlasti koja mi je dala odobrenje da i dalje čuvam novogodišnje ukrase. Ako oni ne osećaju potrebu da raskite čitav grad, zašto bih se ja maltretirao oko jedne jelke?

Isprva se radilo o takmičenju, ko će više da izdrži. Naravno, niko iz kabineta gradonačelnika nije bio obavešten o izazovu u koji su se upustili sa mnom. Da su znali za takmičenje i da je u opticaju bila nekakva opklada, možda bi se više potrudili. Ma, razvalili bi me.

Svejedno, pobednik je očigledan.

Ali sada kada sam konačno pobedio, nekako je čitava radost izazova prosto iščezla. Nisam mislio da ću skakati od sreće zato što jelka u stanu na Novom Beogradu stoji duže od one na Slaviji, ali mislio sam da ću unutrašnju pobedničku euforiju zadržati malo duže. Ne. Osećam se nekako prazno, kao fizičar koji čitavog života pokušava da objasni teoriju struna, konačno dođe do otkrića, osvoji Nobelovu nagradu i shvati da ne zna šta da radi sa ostatkom života, jer šta može nadmašiti Nobela na polju teorije struna?

Tako je i sa mnom. Dobio sam nepostojeći pehar u kategoriji “Čovek sa najduže okićenim stanom na nacionalnom nivou”. Možda zvuči super na mom Linkedin profilu, ali sam zapravo samo zaglavio sa jelkom u martu.

I još uvek ne mogu da je se otarasim. Prosto ne mogu da nateram sebe da uradim to. Ukoliko je moguće doživeti stokholmski sindrom u odnosu sa plastičnim ukrasnim cvećem, onda se upravo to dešava ovde.

Verujem da negde duboko postoje razlozi zbog kojih sredinom marta na petnaest stepeni još uvek držim novogodišnju jelku. Zato sam izvukao neke od njih, kako bih, pre svega samom sebi, opravdao postupke za ovakvo uređenje doma.

Nije lako nadmudriti državni aparat. Neko bi rekao da je maltene nemoguće dobiti sudski spor protiv države, izvući bilo kakvu korist i izaći iz svega kao pobednik. Ali eto, meni je uspelo. Naravno, neke stvari u životu se ne posmatraju kroz prizmu materijalnog dobitka i sumnjam da ću postati legenda poput beogradskog fantoma, ali eto, barem imam interesantnu, iako nimalo poučnu, priču za buduća pokolenja.

Ukoliko sklonim one kič ukrase, dobijam prelepog četinara koji čitavoj prostoriji daje prirodniji izgled. Veštačko cveće se ionako koristi po ordinacijama i tržnim centrima, ne vidim zašto jedan primerak ne bi krasio moju dnevnu sobu.

Ne zahteva navodnjavanje, kao ni izvor sunčeve svetlosti. Dok ne izmisle veštačko cveće koje vrši fotosintezu, ovo ostaje najsavremeniji model koji se može naći na tržištu po pristupačnoj ceni. Takođe, ostavlja iglice u znatno manjoj meri od prave jelke, bila ona sa busenom ili bez.

Doći će jednom i poludeće što jelka još stoji tu. Prvo ću dobiti lekcije o lenjosti i neodgovornosti koje se pored jelke odnose i na cipelarnik, neotpakovanu peglu i nepojedenu hranu, a onda će je sama raskititi, jer ne može da dopusti da toliko dugo stoji. Uostalom, ona ju je i okitila zajedno sa malim bratom kada je poslednji put bila ovde.

Osim ako se ne uvredi zbog ovoga i pokuša da me nauči važnoj životnoj lekciji.

Valjda. Ako kalendar nije digitalan, ja to ne mogu da znam.

P.S. Ako neko želi okićenu plastičnu jelku koju bi iz jednog komada izneo iz stana i usisao za sobom, neka mi slobodno piše.