Odnos prosečnog Srbende prema sopstvenom zdravlju je tragična dihotomija paranoje i poricanja. Pod jedan, on voli da urani-zoru prevari, poneseće ćebe, jastuk, brufen od 600 razmućen u frakliću vinjaka i prvi zauzme busiju pred ulazom u dom zdravlja. Kad nakon dva sata pristigne prvi lekar, naš junak se predatorski baci na njega, panično mu pokazujući pokazujući krvavu zanokticu: “A šta ako imam hemofiliju, doktore, a šta ako umrem?” U drugom pojavnom obliku, Srbenda se gega ulicom vukući po zemlji tumor testisa od pedeset kila: “Ovo? Ma ništa, oteklo od previše seksa hehe”. Ruku na srce, ima ovde i brat bratu oko devetnaest ljudi koji se ponašaju civilizovano, brinu o svom zdravlju, preventivno odu na pregled jednom-dvaput godišnje, ne paniče i ne objavljuju testament na radiju Raka Ešinger svaki put kad temperatura zavergla na 37,2.
Ja iskreno poprilično naginjem popriličnoj kurcobolji kada je u pitanju zdravlje, pre svega zato što čitav život imam ludačku sreću da me dvadeset poslednjih godina, osim sporadičnog gripa sve drugo maši. Kako svemu lepom dođe kraj, tako i toj ničim zasluženoj sreći. Tri meseca unazad levo rame me otkida od bola i ne planira samo od sebe da prestane. Bol zna i da se zanese pa malo skokne do lakta i šake praveći od mene popriličnog bangavca koji više ne diže ništa teže od viljuške (mada to ni u regularnim uslovima ne radim).
Videos by VICE
Prežalivši četiri crvene i nešto preko, otišao sam u jedan od poznatijih lanaca privatnih medicinskih ustanova na vanredni tehnički pregled. Petnaest minuta kasnije sa dijagnozom “nije ti ništa, to je vanzglobni reumatizam” i alternativno medicinskim savetima za lečenje koji tipa “oladi pa zagrej” “imaš ove kinezio trake koje tu nešto, ne znam ni ja šta tačno” i “Noletu je pomogao ekstrakt korena đavolje kandže” vratio sam se kući. Boli i dalje. Sutra još gore. Preksutra na dva i po mića brufena i raspoloženjem da grizem sam sebe za mošnice od muke rešim da uradim poslednju stvar koja preostaje čoveku bez nade – da odem u dom zdravlja. Državni.
Pokušaj da se u Srbiji ostvari primarna zdravstvena zaštita je prepun skrivenih smicalica. Samo prekaljeni korisnici znaju sve cake i šifre za varanje pa bez dvadeset međukoraka po if-then petlji mogu da se okoriste o logičku implikaciju koja glasi: građanin sam ove zemlje ⇒ imam pravo da budem lečen. Njena ostvarivost u praksi zahteva amalgam stoicizma, šaolinske robusnosti i balkanskog teranja uskurac.
Odiseja je počela tako što sam morao da se zapljunem u domu zdravlja i otvorim karton. Tu sam odmah naleteo na prvu barikadu; ako ste mislili da možete tek tako da dođete i kažete “evo moja zdravstvena knjižica, molim vas otvorite mi karton, žarko želim da se lečim kod vas”, zajebali ste se baš kao i ja. Za otvoren karton je, paradoksalno, neophodno da već imate negde otvoren karton koji ćete potom prebaciti u željenu ustanovu. Ok, mali detour do Studentske poliklinike, ništa strašno, sve za zdravlje ramena moga. Tamo sam, međutim, dobio samo “ccc pa šta si čekao dosad, mi bacamo arhivu stariju od pet godina.” Realno, koliko sam bio revnosan nisam ni zalužio bolje od saznanja da celokupna istorija mojih primljenih vakcina i dečijih bronhitisa završi u spalionici u Vinči. Kako god, dobio sam zamrčenu potvrdu da se moj zdravstveni karton upokojio u Gospodu i to je sada bio moj ausvajs za otvaranje novog.
Nije dugo potrajalo do sledeće barijere. Zvala se sasvim obično Neoverena Knjižica. Razlozi nepoznati, doprinose za RFZO sam redovno platio. Ipak na sajtu (I to postoji i svako za sebe može da proveri) je pisalo da nisam overen još od nekog novembra. Još čudnije od svega je bilo što sam bez ikakvih intervencija (one viših sila ne računam) sutradan na tom istom sajtu pronašao da sam reoveren do jula.
Nova začkoljica, međutim, iskrsla je iz volšebnog pravila da nakon overe knjižice ne možeš da otvoriš karton i samim tim uradiš bilo šta po pitanju rešavanja zdravstvenih tegoba u narednih 24h. Bukvalno kao da je neko bacio lošu Hearthstone spell kartu. Zamišljao sam šta može da stoji iza takve zabrane i jedino što mi je donekle imalo smisla je da to posledica logistike.
Jednostavno, neko treba da istovari moju overu iz računara koji se nalazi u opštinskom RFZO, utovari je na konjska kola sa slomljenom zadnjom osovinom, taljiga po gradu kroz gužvu i raskopane ulice, istovari i šrafcigerom i gedorom ponovo instalira u računar u domu zdravlja. Zanimljivo je kako racionalizacija može da bude od pomoći u trenucima kada nedostaju reči da izraze unutrašnji osećaj beznađa kada vam neko kaže da morate da sačekate još 24h jer eto, overa mora da se PROKNJIŽI ili šta već.
E da, ima tu i jedan međukorak, za koji više nisam siguran u kom je trenutku nastupio a to je izbor lekara. Krajnje jednostavna procedura ali je zadivljujuće koliko se predznanje od pacijenta očekuje, brate kako da znam kog bih lekara želeo, nije spisak za all-star pa kao “da bre, glas za Jokića”. Metodom “kad ne znaš šta ćeš a konobar čeka, sigurno ćeš da naručiš kokakolu”, ja sam izabrao jedinu doktorku sa neobičnijim prezimenom od mene. Sledeća stvar je bila je zakazivanje pregleda i prvi slobodan termin je bio sa čitavih šest dana. Ok, čuo sam definitivno i za gore, baš tim rečima sam se hrabrio sabijajući dvaesta pedeseti brufen u poslednjih par meseci.
Došao je i taj šesti dan nakon izbora lekara, dan velikog pregleda. Evo rame evo telo… Moja nada je ubrzo još jednom stavljena na tantalovsko-prometejske muke, ali ne zbog bola ili nestašnih doktorskih prstiju, nego zahvaljujući pre svega sledećoj izjavi medicinske sestre: “Sistem neće da vas prepozna, još neko ima matični broj kao i vi i sve vreme mi izbacuje ŽUTO, to se dešava ponekad i to jedino može da sredi informatičar a on ne radi posle tri.”
Bilo je tri i petnaest. Dok sam se posran vraćao kući pitao sam se šta znači da sistem izbacuje jebeno žuto i kako to neko može da ima matični broj kao i ja? Da mi nije neko ukrao ličnu kartu? Hoću li otkriti uskoro da sam vlasnik bugarske firme za prepakivanje banana u kokain? To su pitanja naspram kojih kvantne spletenosti i jaki antropički principi deluju kao zajebancija za uz pivo ispred zadruge.
Ipak, sutradan sam konačno dočekao svojih pet minuta, iako je neki matori lik bukvalno utrčao ispred mene ne mareći mnogo što je glasno pročitano moje veoma specifično prezime a ne njegovo. Ipak, pravde ima, jer dobio je zaslužen prekor od doktorke i vraćen je na klupu za rezerve, a ja sam doečkao da sednem na tu toliko željenu stolicu, posle svega dve nedelje od početka moje borbe sa birokratijom (na borbu sa bolom u ramenu sam uglavnom i zaboravio).
Uglavnom, konačno sam dočekao da me neko pita kako sam. Dobio sam upute za specijalistu, laboratoriju i rentgen i iskreno već mi je bilo bolje. Dobro, sad to što je rentgen zakazan za 10 dana od pregleda a fizijatar tek za 10. februar, to jebiga. Na kraju sam i onako po starom srpskom običaju imao nekog ko će to sve malo da ubrza u nekoj drugoj ustanovi. Možda je to greh ali barem rame prestaje da boli. A i nije reuma u pitanju, ume dijagnoza da se promaši čak i kad se plati.
Ako bih morao da naznačim najkritičnije iz cele epopeje, onda bih kao glavne nepogode koje parazitski deluju na zdravstveni sistem izdvojio pod jedan, skup užasnih, gotovo umobolnih proceduralnih baljezgarija koje te ostavljaju u potpunom beznađu. Nemoguće je pobediti duplirane matične brojeve i računar koji pokazuje žuto.
Pod dva, to je bez imalo preterivanja polovina pacijenata koji su jedna hrpa nestrpljivih, neempatičnih, egocentričnih skarednika koji svoje zdravlje brane tako što u stampedu gaze jedni preko drugih, ne poštuju nikakve procedure, termine i prave haos i redove zbog kog ispašta mnoštvo ljudi kojima stvarno treba pomoć. Na sve to, svi oni po pravilu zahtevaju tretman odojčadi, pažnju, razumevanje i šta sve ne i prvi su u redu da kukaju kako niko ništa ne radi.
Na kraju, to smo i svi mi koji zdravlje uzimamo kao nepromenljivu datost i boli nas guzica da se s vremena na vreme preventivno pregledamo ili ako ništa drugo barem otvorimo karton u trenutku kad imamo vremena a ne baš onda kad je dupe u procepu.
Ima li šta dobro? Bukvalno svako od medicinsko-administrativnog osoblja s kojim sam se susreo je bio na mestu, dovoljno ljubazan i dovoljno profesionalan. Ipak, i pored toga, zaključak je da se mora postati bezobrazno bogat i lečiti se negde dostojanstveno, jer zamisli dođeš sa šezdeset godina i sa ozbiljnom falinkom na pregled i oni ti kažu “ne može, kompjuter pokazuje žuto.”
