Josipu Lisac od sada treba zvati da peva SVE himne

Ne mogu da krivim čitateljstvo ako nije ispratilo nedavnu inauguraciju „novog“ hrvatskog predsednika Milanovića, pošto je interesovanje za inauguracije, pa još stranih državnika, čak i ako su iz tradicionalno nam bratskih zemalja, tu negde na nivou interesovanja za nova dostignuća na polju kategorizacije fosila troglodita. Sasvim opravdano, moram dodati, jer inauguracije su užasno dosadne, uglavnom obiluju kič momentima, a vala i troše narodne pare na praznu pompu i ceremoniju u kojima se neki ljudi igraju države da bismo mi ostali poverovali da živimo u društvu u kome ćemo dobiti neku pomoć kada nam je teško.

Ali ova inauguracija je ipak bila nešto posebno, ne zato što je (lik koji tvrdi da nije) Srbin postao predsednik Hrvatske i što priča malo normalnije od Kolinde, nego zato što braćo i sestre sve gde se pojavi Josipa Lisac mora biti nešto posebno. Ako do sada niste poslušali i pogledali (posebno Kolindinu facu), sada je pravi trenutak da ispravite ovu životnu grešku i budete delom historijskog trenutka kojem smo svi imali čast da budemo nazočni. Uživajmo.

Ovo je takođe i trenutak lične pobede Josipe Lisac i na neki način kruna jedna veoma posebne karijere, jer Josipa nam je ovde pokazala kolika je autentična i nepatvorena diva i koliko je tačno zabole vaginalni mišić za to šta su standardi, šta je tradicija, a šta poštovanje nacionalnih simbola. S druge strane, ova izvedba „Lijepe naše“ je, budimo realni, isključivo na sopstvene mišiće podigla jednu inače teško prosečnu inauguraciju na nivo koji bi svaki pošten nacionalist trebalo da želi - nivo autentičnog historijskog događaja za Hrvatsku, u ravni sa Praljkovom čašom žuči.

Lično mislim da ovo nije bilo trolovanje, iako ostavljam mogućnost da jeste jer ne vidim Josipu baš u etno-nacional gasu, ali ko zna. Ne verujem da je baš rešila da se iživljava nad himnom pred kremom hrvatskog naciona i da učini da im svima bude neprijatno dok ona izvlači duboke note iz pete i pretrpava jednostavnu melodiju ukrasima dok ne pukne, ali opet, ko zna. Ona se, kao prava gospođetina, drži iznad situacije i njeni predstavnici su se oglasili samo da nam kažu da ona neće komentarisati ni inauguraciju, ni interpretaciju a ni krivičnu prijavu koju je protiv nje podneo pravnik Boško Županović.

Iako je u pitanju prijava koju je podneo građanin, postoji mogućnost da ona bude procesuirana i zvanično podneta (neće, jer zamisli tužioca koji mora da podnese krivičnu prijavu protiv nekoga ko se preziva Lisac). I moram da kažem, da kada se stavim u ulogu nekoga ko se stvarno loži na himne i nacionalne simbole i smatra sav taj gas važnim, ovo brate jeste za krivičnu prijavu i stvarno narušava ugled Hrvatske, jer kad bi neko prvi put čuo himnu u ovom izvođenju verovatno bi mu prve misli bile "šta", "koji" i "kurac". Mislim poslušajte ponovo jer morate.

Ali, s druge strane, moram da kažem da je ovo sve na neki način bilo očekivano za bilo koga ko zna makar nešto o gospođetini Lisac, to jest ko je makar jednom spustio pogled na nacionalno blago koje je njena stranica na hrvatskoj vikipediji. Jeste da hrvatska vikipedija i inače obiluje jakim prijavama i da je čuvena po kontroverzama, nacionalističkim i fašističkim orgijanjima i generalnom manjku loženja na stvari kao što su objektivnost i činjenice (dotle da je čak postojala i zvanična preporuka da se NE koristi), ali Josipina stranica je crveni rubin u zmajevoj riznici, čokoladna kuglica u frapeu, hrskavi repić na pečenom prasetu. I jasna crvena zastavica za svakog ko od nje očekuje zrnu konvencionalnosti.

Njen, da se tako izrazimo, nekonvencionalan članak na hr vikipediji ima podnaslove poput ovog.

l ovakve pasuse. Ovo je ili pisala Josipa lično ili neko ko je obožava do te mere da celiva mramor i šaš po kojoj njeno stopalo hodi.

Josipa je kako tvrdi Vikipedija već u udžbenicima iz muzičkog obrazovanja, a zahvaljujući ovom nastupu, ući će možda i udžbenike istorije. Makar u Srbiji.

Da zaključimo, Josipa je legenda i želimo da od sada peva sve himne, makar Balkanskih paradržava, jer svet će biti bolje mesto na toliko načina ako se tome svi prepustimo. I deca i odrasli će se smejati, svi ćemo videti stvari koje ne bismo poverovali da vidimo da ih upravo ne gledamo i ne slušamo, youtube će zarađivati pare od pregleda, Josipa će biti zasluženo i dalje u fokusu javnosti, a šovinistima će prskati glave od izliva reinterpretacije u mozak.

Hvala ti, Josipa, za ove male pobede, vidimo se gde Dunav ljubi nebo, što je u Beogradu, da se ne lažemo.