Ja žrtvama saopštavam vesti o užasnim zločinima

Ovaj članak je objavljen u saradnji sa Marshall Project -om.

„Ovde Džin", kažem. „Ja sam iz kancelarije tužioca. Želela bih da razgovaram sa vama o slučaju u kome ste bili žrtva. Možemo li da lično nađemo"?

„Ne, samo mi recite zašto zovete", odgovara Su*, žrtva seksualnog nasilja.

„Radije bih sa vama razgovarala lično".

„Ne, recite mi sada".

„Mislim da su ovo novosti koje biste želeli da čujete u četiri oka", kažem, blago. „Želela bih da se nađemo da pričamo o tome".

„Ne, želim da mi kažete sada".

Dolazi do pauze, dok smišljam šta da kažem.

„Apelacioni sud je odbacio presudu", jednostavno i otvoreno kažem.

„Šta to znači"?

„To znači da moramo sve ispočetka".

Čujem je kako povraća. Onda se veza prekida.

Za ovo te ne obučavaju na pravnom fakultetu. To je deo krivičnog prava koji se retko vidi, pa i prikazuje u pop kulturi. Ali kao lekar koji mora da obavesti pacijenta o nekoj užasnoj bolesti, tužilac kao ja često mora da saopšti loše vesti žrtvama, ili – kada je žrtva umrla – njihovim porodicama.

Prvi put sam čula za slučaj Su šest godina nakon njenog prvobitnog suđenja. Tada je posvedočila da se jedne večeri krajem devedesetih godina, u u Džekson Kauntiju, Misuri, vozila ka kući svoje rođake, kada se obrela u nekoj slepoj ulici. Shvativši da je zalutala, zamolila je neke muškarce koji su stajali na ulici da joj pomognu. Jedan od njih joj je prišao.
Iznenada je izvadio mesarski nož i naredio joj da ga pusti u kola. Držeći joj nož pod grlom, primorao je da ih odveze na neku zabačenu lokaciju i silovao je.
Su je hitro prijavila slučaj policiji. Zahvaljujući testu DNK, fleka od semena na njenoj odeći je otkrila njenog napadača.

Porota je osudila tog čoveka. Ali onda je apelacioni sud otkrio greške u postupku, uključujući i potencijalni prekršaj jednog porotnika (Tokom suđenja, jedan od porotnika se odvezao u kraj gde je Su zalutala, i rekao ostalim porotnicima da je tamo zapravo lako zalutati.).
Tu na scenu stupam ja, pomoćnica tužioca u jedinici za seksualne delikte. Kada je apelacioni sud doneo odluku, nasumično su mi dodelili zaduženje da žrtvi saopštim loše vesti.
Prvo sam pokušala da nađem informacije o njenim kontaktima u našim dosijeima. Poslala sam pismo, ali se vratilo neotvoreno.

Onda sam našla broj za koji sam verovala da je broj Suine majke. Kada sam ga okrenula, na moje iznenađenje, javila se žrtva lično. Kasnije sam saznala da je zbog silovanja često koristila majčino ime, da bi se sakrila od spoljašnjeg sveta.
Saopštiti najgore vesti nikada nije lako. Ipak, moja politika je da porodici žrtve kažem sve što žele da znaju.

U slučajevima ubistva, porodice često pitaju: „Da li je moj sin propatio". Pripremam se za to pitanje tako što zamislim da sam i sama izgubila neku voljenu osobu. Kako bih želela da mi tužilac saopšti tu informaciju?

Kada izveštaj sa autopsije nije jasan po pitanju bola i patnje, ispitam medicinskog stručnjaka koji ju je obavio, pre nego što se sretnem sa porodicom žrtve. Zahvalna sam kada mogu da im saopštim da je smrt bila brza – metak u srce, na primer. Majkama, koje su nestrpljive i napete, i spremaju se za najgore, najčešće lakne kada to čuju.

Kada nema sumnje da je voljena osoba propatila, pokušavam da ocenim koji je najpogodniji trenutak i najbolji način da porodica to čuje. Ali pre ili kasnije, moram da im kažem. Oni plaču. Kažu, „Ne". Ustanu i šetaju po sobi, zato što ne mogu da sede mirno.

Zatim, ima situacija kada ima nedovoljno dokaza za podnošenje krivične prijave protiv pojedinca za koga verujemo da je uzeo život nečijoj voljenoj osobi. Ponekad se „priča na ulici", ali nema svedoka koji su voljni da razgovaraju sa policijom. Tim porodicama ne preostaje ništa drugo nego da po kraju viđaju verovatnog ubicu svog sina ili ćerke. Sve što možemo da kažemo je da ćemo nastaviti da radimo na slučaju, da kod ubistva slučaj ne zastareva, i da ne bi trebalo da pokušavaju sami da se osvete. Ponekad zaćute kada to čuju.
Povremeno sretnemo članove porodice na mestu zločina, i pre nego što ih upoznamo. Očajnički želeći informacije, ne odlaze odatle, čekajući vesti o tome čije telo bi moglo da bude ispod policijskog platna. Traže tragove. Šta je njihov voljeni obukao tog jutra?

Tražili su od mene da pogledam cipele žrtve, ili da tražim neke druge znake raspoznavanja. Gledala sam jednog člana porodice kako furiozno ukucava broj u mobilni telefon, nadajući da će se žrtva javiti i odagnati njegov strah – dok nije začuo zvonjavu telefona sa zemlje.
Žrtve i njihove porodice ne traže da budu gurnute u sistem krivičnog prava. Ne pitaju se za to kuda će proces otići, osim što odgovaraju na pitanja. Pravda zavisi od dokaza i umešnosti tužilaca koji moraju ubedljivo da ih predstave.

U isto vreme, na brzinu moraju da prouče pravo. Moraju da se muče sa konceptima kao što su dozvoljeni dokazi, razumna sumnja, rekla-kazala, i ustavnim odbrambenim mehanizmima koji štite optuženog.
Nekoliko dana nakon što sam pozvala Su, žrtvu seksualnog nasilja, sastale smo se lično. Došla je u pratnji muža.

„Gospođo, podigli ste mnogo prašine u mojoj kući", rekao je on, i pre nego što je ušao na vrata moje kancelarije.

Sigurna sam da je tako, pomislila sam u sebi. Podsećala sam je na najgori dan u njenom životu. Seli smo. Su mi je rekla da je svedočila na svom suđenju svega par dana pre nego što je rodila prvo dete. Sudija je odbio molbu za odlaganje ročišta, iako je odbrani ranije odobravao odlaganja, iz manje bitnih razloga.

Vremenom sam stekla Suino povrenje i ubedila je da nastavi borbu za pravdu, tako što će svedočiti na novom suđenju.
Slučaj je okončan u hodniku sudnice. Advokat optuženog, gotovo bez daha, me je sustigao i rekao da je njegov klijent voljan da prihvati ponudu od 18 godina zatvora, u zamenu za priznanje krivice (Tužilac je prvobitno tražio kaznu od 22 godine zatvora).
Uzela sam telefon u ruke.

„Prihvatio bi 18 godina", rekla sam Su. „I sve će biti gotovo". Počela sam da pričam o detaljima pogodbe, ali ona me je ubrzo prekinula.

„Prihvatite je", rekla je. „Prihvatite je".

Po uslovima pogodbe, optuženi bi ostao registrovan kao seksualni prestupnik. A porodica će konačno imati malo mira.
Pre nego što je prekinula vezu, Su je rekla, „Obećajte mi nešto".

„Hoću".

„Nemojte više nikada da me zovete".

Džin Piters Bejker je izabrani okružni tužilac u Džekson Kauntiju, Misuri (koji obuhvata i neke delove Kanzas Sitija kao i potpredsednica nacionalnog odbora Udruženja tužilaca.

Još na VICE:

Seksi posteri i zastave: kako osuđenici uređuju ćelije

Kako izgleda kada si u bekstvu od policije

Zatvorski psiholog žali za pacijentom kog nije uspeo da spase