Da li je ćutanje stvarno zlato? Živim u urbanoj sredini, pa ne mogu ni da zamislim kako tonem u san bez zvuka sirene sa ulice ili uplakane bebe iz susedstva. Znam da ljudi koji žive u manjim mestima ili na selu spavaju bez te buke, ali mislim da ja ne bih mogla. Kako da znam da spavam ako ne čujem sirene, kako znam da nisam mrtva?
Nisam ni jedina – eksperimenti sa zvučnom izolacijom pokazali su da ljudima nedostaje buka. Anehoična komora Orfild laboratorije u Minesoti ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao „Najtiše mesto na svetu”. Mahom je koriste firme za fabričko testiranje proizvoda, ali takođe primaju i posete pod nadzorom. Stiv Orfild kaže da niko nije izdržao više od 45 minuta unutar anehoične komore. Kaže da su neki od posetilaca počeli da haluciniraju posle samo par minuta tišine.
Videos by VICE
Da bih ispitala da li je apsolutna tišina zaista nepodnošljiva, uputila sam se u drugu prostoriju istog tipa – anehoičnu komoru Tehnološkog univerziteta Danske, severno od Kopenhagena. Posetioci obično nemaju pristup ovim postrojenjima, ali institut je odlučio da za jednog reportera napravi izuzetak.
Kad sam stigla, pomoćni inženjer Jirgen Razmusen me je odveo do ove tihe, dobro osvetljene prostorije. Čim sam ušla, začulo se ništavilo – čist mir i tišina. Kao da mi je neko zapušio uši. Kad bih lupila dlanom o dlan, zvuk je bio prigušen. Kad bih pokušala nešto da kažem, kao da su mi postavljeni zidovi, pod, i plafon upijali reči.
Oplata se sastojala od krznatih šiljaka, horizontalno i vertikalno postavljenih, koji su sprečavali sve vibracije. Ništa slično nikad nisam videla. Osim toga što sam se teško orijentisala u prostoru, meka mrežasta podna površina pružala mi je utisak da lebdim.
U jedan popodne, Jirgen je zatvorio teška postavljena vrata a ja sam aktivirala štopericu. Rekao je da ga pozovem telefonom ako mi bude neprijatno i budem htela da me pusti pre vremena, jer me niko neće čuti ako budem vikala – baš me je utešio.
Posle samo par sekundi, mislila sam da ću skrenuti s uma. Da bih lakše izdržala, pokušala sam da se opustim i uživam u tišini. Pravila sam da sam astronaut u svemiru, na važnoj misiji, da šetam po mesecu. A onda mi je pažnju privuklo nešto nalik protivpožarnom alarmu iz daljine. Znala sam da je nemoguće da tako nešto čujem. Mozak je počeo da me izdaje posle samo minut-dva.
Ubrzo je fantomski alarm nestao, pa sam čula samo sopstveni puls. Počela sam da pričam sama sa sobom da ne bih poludela. Opisala sam naglas šta imam obučeno, ali to mi nije umanjilo neprijatnost.
Vrat mi je pravio neke čudne zvuke. Kad god bih okrenula glavu, činilo mi se da neko šuška kesom čipsa. Otišla sam do sredine prostorije da sredim utiske – ali to je bila najgora ideja koja mi je do tog trenutka pala na pamet. Imala sam osećaj da lebdim u ogromnom fluorescentnom rezervoaru. Bacila sam pogled na štopericu po prvi put. Prošlo je šest minuta.
Rekla sam sebi da, ako već ne mogu da ućutkam zvuke sopstvenog tela, bolje da im se pridružim. Počela sam da pevušim u ritmu raznih sitnih šumova koji su mi se priviđali, što je verovatno bio prvi znak ludila.
Dvadesetak minuta kasnije, pomislila sam da bi bilo najbolje ako bih zaspala. Pozvala sam Jirgena i zamolila ga da isključi svetla – još jedna loša ideja. Bez ikakvih vizualnih orijentira nisam znala gde se nalazim, samo sam lebdela kroz crnilo. Čekala sam da mi se oči malo priviknu na tamu, ali to se nije desilo.
Iako mi je iskreno bilo prilično grozno bez čula vida i sluha, ostala sam u komori. Oko četrdesetog minuta pokušala sam nekoliko puta da vrisnem, čisto da vidim da li će mi neko doći u pomoć, što se nije desilo.
Posle još par minuta vrtoglavice, prihvatila sam se telefona. Skener mi nije prepoznao otisak prsta jer su mi ruke bile znojave, pa nisam mogla da ga otključam. Počela je da me hvata panika. Tri puta sam unela pogrešan pin da bih ga najzad nekako otključala, a onda zamalo da ga ispustim. Tu me je stvarno obuzeo strah – umalo da mi iz ruku isklizne jedini izlaz iz tog savršeno tihe pomrčine. Pozvala sam Jirgena i tražila da me pusti – eksperiment je bio okončan.
Osetila sam se pomalo glupo kad je uključio svetla i došao po mene. Nadala sam se da ću ostati u komori nekoliko sati, da ću nekako pobediti tišinu. Ništa od toga. Kad sam izašla iz sobe, zvučalo je kao da sam na rejvu – pucketalo mi je u ušima dok sam se ponovo adaptirala na pozadinsku buku koju uglavnom blokiramo.
U komori sam provela 48 minuta. Mislim da bih duže izdržala da nisam odlučila da se isključe svetla, ali ipak, tišina je na kraju bila previše glasna za mene.
JOŠ NA VICE.COM:
Američki naučnici potvrdili su genetske modifikacije ljudskih embriona
Pravi Dosije iks: Američka vojska istraživala je astralne projekcije i hipnozu
