UPOZORENJE: ČEKA VAS PAR SPOJLERA!Kada je izašao prvi deo Trejnspotinga, imao sam pet godina. Nisam mogao tada da ga gledam, logično, ali kao da sam nesvesno proživljavao pojedine delove. Bio sam balavi klinac koji je znao da zasvinji posteljinu kao Spad, a i već su me boli ranije. Doduše, vakcinama protiv dečije paralize, malih boginja i hepatitisa B, a ne šutom horsa. Da li onda mogu da kažem da je bilo sličnosti? I imam li pravo da željno iščekujem nastavak, bar delom koliko oni koji su ga gledali "na vreme"?
Reklame
Odgledao sam taj prvi Trejnspoting petnaestak godina kasnije. Bio sam u Parizu kod drugarice i sećam se da sam malo zažmurio kod scene sa mrtvom bebom, ali sve ostalo je bilo strava. Nešto me je kočilo da kažem: "Hej, pa ovo je naš film, hajde da se razbijemo kao pičke, pustimo porno brkove, zajebavamo i bijemo sa smradovima koje zaslužuju otisak đona na slepoočnici". To nije film moje generacije, propustili smo trenutak. Jedino što smo pokupili je otkidanje na Underworld - Born Slippy kada bi je neki seronja zavrteo na sponzorisanom rejvu u zoru.Tada mi je prvi put prošlo kroz glavu da bi možda bilo okej roknuti se nečim. Ali nisam ništa uradio po tom pitanju, a to kažem iz dva razloga – majka će mi čitati ovo, a i previše se zentam. Zaista, količina opojnih sredstava koje su za ovih 25 godina ušle u moje telo može se porediti sa količinom izgovorenih psovki u TV Slagalici. Gotovo da odlazim u minus po tom pitanju.Verovatno sam mašio poentu svega. Nikada se nije radilo o drogama.Okej, nikada se nije radilo samo o drogama.
To što sam čistunski rasplaz koji ne bi posegnuo ni za mobilnim telefonom da upadne u najčistiju šolju u Norveškoj, a kamoli za gudrom u najštrokavijem toaletu u Škotskoj me nije sprečilo da vidim koliko je zajebanu stvar uradio pisac Irvin Velš. Sirova proza isporučena pred kraj dvadesetog veka koju je Deni Bojl, sa tada prilično skromnim budžetom od milion i po funti, uspeo da pretoči u kultni film. Snimali su svega sedam i po nedelja i jedna od retkih scena koja je ponavljana je ona kada Rentona udare kolima. Fan fekt je da je Noel Galager odbio da učestvuje u saundtreku, verovatno jedinom disku koji je svako imao tada na gajbi. Što mi je sa jedne strane neizmerno drago, jer nikada nisam gotivio frontmena Oejzisa.
Reklame
Ovi stariji će reći kako su nastavak čekali dvadeset godina, a ja sam shvatio koliko zapravo imam sreće. Nisam čekao, samo sam pustio da dođe. Ništa u životu nisam čekao dvadeset godina, osim možda ulaska Srbije u EU. Strpio sam se malo i odlepio kada su se iza voza pojavili Spad, Renton, Sikboj i Begbi u onom isprtku od tizera koji nam nije otkrio ništa, a opet nas nenormalno naložio.
I šta smo dobili nakon tolikog "čekanja"? Jebeno sjajan film.
Postoje dve struje sumnje koje su udarale ovaj film pre premijere. Prva je bila da li će ispuniti makar približna očekivanja nakon dvadeset godina, a drugu tenziju su stvorili svi očajni nastavci koji su nam servirani poslednjih godina (Sećate se Terminatora u kome Švarceneger udara CGI verziju samoga sebe? Sećate se tog sranja? Onda znate o čemu pričam). Ali u drugom delu Trejnspotinga su se ova dva potencijalna minusa sudarila poput nekakve hemijske reakcije i nestala u kinematografskom vorteksu. Deni Bojl je uspeo da nam servira odličan nastavak i to tačno na vreme.
Zapravo je dobro što se ovoliko čekalo za nastavak, jer, da su ga snimili samo par godina nakon originala, postoji verovatnoća da bi ispao samo neki gledljivi filmčić sa pičvajz saundtrekom, koji bi završio u kućnim VHS kolekcijama. Uostalom, Bojl je pre deset godina imao ideju o nastavku, ali mu se nijedan scenario uopšte nije dopao, pa nije ni hteo da maltretira ostatak ekipe.
Reklame
Ali scenario koji je sada pljusnuo Džon Hodž, vukući inspiraciju iz Velšovog Trejnspotinga i Porna, radi savršen posao. Dobili smo nastavak koji je dovoljno dobar, zreo, duhovit, nafilovan flešbekovima i referencama. Ali takav, da ne izgleda kao razvodnjeni omaž za treš nostalgijom. Skoro sve lokacije i likovi iz prethodnog dela su tu, uključujići i Irvina Velša kome Begbi proda kradeni televizor.UPOZORENJE: SPOJLER SLEDI!Spad je i dalje zavisnik koji pokušava da nekako balansira sa onim što bi većina nazvala "normalnim životom", Sikboj ima čitav niz interesantnih aktivnosti koje mu donose lovu, Begbi je, očekivano, u zatvoru, a Renton se vraća kući jer ga je izduvao u Amsterdamu. Svi su stariji, ali je diskutabilno da li su zreliji i ponovo imaju plan da zgrnu neku lovu i zajebu jedni druge. I da, Begbi već dvadeset godina razmišlja kako da rokne Rentona, luđi i zajebaniji nego ikad, preteći prstom i izgovarajući ono "pičko" oštrim škotskim akcentom koji vas tera da se cerekate, ali i uvlačite sve dublje u sedište, iako nije 3D projekcija.Znam da sve to može da se zaključi iz trejlera, ali toliko mogu da kažem, a da ne spojlujem previše i tako userem zabavu onima koje zanima šta jedan strejt tip ima da kaže o filmu o generaciji kojoj ne pripada i drogama koje ne uzima.Ima ljudi kojima T2 ne predstavlja nikakav epohalni kinematografski poduhvat. Znam ih. U najboljem slučaju nisu razočarani, u najgorem nije ispunio očekivanja, ne može da priđe originalu i nije dostojan nastavak. Znam one koji ga uopšte neće ni gledati kako ne bi pokvarili nešto što nazivaju "opštim utiskom" ili "lepim sećanjem".
Reklame
Ali hej, vi, nostalgičari koji ste ostavili decu kod svojih kako bi izdvojili soma dinara za biskiš i nastavak filma uz koji ste se smuvali u vreme Jugoslavije, T2 nije ni zamišljen da bude nekakav nastavak priče o grupi jebivetra iz Edinburga kojima je najvažnije da se urade i pojebu nešto usput. Mislim, okej, postoji taj neizbežni hronološki aspekt, ali ovo nije klasičan sikvel. Jebote, prošlo je dvadeset godina, sve se promenilo, ne postoji kadar sa fiksnim telefonom u filmu, pređite preko toga, molim vas.To je jebeno sjajan film. Malo je svetliji od prethodnog? Koga zabole? Juani (Mekgregor i Bremner), Robert Karlajl su barem podjednako dobri kao i u prvom delu, ali Džoni Li Miler, jebote. Ne znam da li je u pitanju fascinacija onim što radi kao Šerlok u Elementary, samo znam da sam u pojedinim delovima prestajao da pratim radnju ili titl, samo kako bih blenuo u njegovu gestikulaciju i mimiku. Bio sam u fazonu "IZAĐI IZ TOG PLATNA I UDARI MENE TIM ŠTAPOM ZA BILIJAR, SAMO DA OSETIM DA SAM ŽIV!!". Fotografija je maestralna, uloženo je mnogo više love, a sa saundtreka se ne skidam.Jednostavno ne mogu. Kao zavisnik. I sada to kažem i ne zvuči trulo.Možda moji vršnjaci neće odlepiti na ovaj film. Možda neće unedogled ponavljati Rentonov moderniji Choose life monolog ili tražiti da puste neku stvar sa saundtreka na kućnoj žurci. A možda se i niko neće pucati u venu, što bi bilo fenomenalno. Ali je ipak nemoguće.
