Članak je prvobitno objavljen na VICE Germany.
Evo jedne malo poznate činjenica: hrišćani i jevreji u Nemačkoj plaćaju izmeću osam i devet procenata poreza na dohodak za crkvu – ili sinagogu – svakog meseca. Ova praksa, poznata kao Kirchensteue („crkveni porez“ na nemačkom) ili Kultussteuer („porez na bogosluženje“), omogućava da vernici pomažu finansiranje verskih institucija u kojima su kršteni i u kojima su registrovani kao deca. To uključuje katoličke i protestantske crkve i jevrejske sinagoge, dok su pravoslavni hrišćani, budisti, muslimani i neke druge grupe izuzete.
Videos by VICE
Samo da vam pružimo kontekst: to znači da će neko ko zarađuje prosečnu berlinsku platu na mesečnom nivou od nešto više od 3.500 evra pre poreza na kraju platiti više od 46 evra crkvenog poreza. Iznos se računa na osnovu vašeg poreza na dohodak, odnosno poreza na prihod i platu koju povlačite na kraju meseca, koji u Nemačkoj može da varira između 14 i 45 procenata. U ovom primeru, tokom godinu dana, vi ćete „donirati“ 550 evra za uslugu koju možda čak ni ne koristite.
U 2020. godini, katolička i protestantska crkva u Nemačkoj prikupile su 12 milijardi evra od ovog sitniša, 800 miliona evra manje nego prethodne godine. To je zato što više Nemaca nego ikada odlučuju da napuste crkvu, delom u pokušaju da izbegne porez koji je u nekom obliku sadržan u nemačkom zakonu od 1919. godine. Samo 2019 je preko pola miliona ljudi napustilo crkvu, a broj onih koji plaćaju crkveni porez drastično je opao i za katoličku i za protestantsku denominaciju. Izveštaj za 2021. otkrio je da je još jedna trećina nemačkih vernika razmišljala o napuštanju vere i prošle godine.
Jedna od tih bivših pristalica je Andrea, 26, koja je napustila protestantsku crkvu 2020. godine. Donela je odluku tokom Božića koji je provela sa porodicom u Giterslou, malom gradu u zapadnoj Nemačkoj. Andreina baka ju je pitala kada je poslednji put posetila crkvu. Istina je da nije kročila u crkvu još od školskog izleta 2014. godine. „Činjenica da je prošlo toliko vremena nije joj prijala“, kaže Andrea. „Rekla mi je da će se moliti za mene. Tada sam donela odluku da u potpunosti napustim crkvu.“
Andrea je već godinama razmatrala odluku, od kad se odselila u Hamburg zbog studija, ali nikada nije mogla da istraje. „Delom zbog lenjosti, delom zbog neznanja, i delom jer nisam želela da razočaram baku“, rekla je.
Karsten Frerk, humanista i stručnjak za crkvene finansije, objašnjava da nemački hrišćani u teoriji treba da plate porez tek kada zvanično postanu članovi crkve, nakon potvrde. Međutim, u praksi, porez se oduzima od plate na kraju meseca svakom ko je kršten.
Postoje, naravno, i drugi razlozi zbog kojih sve više i više Nemaca odlučuje da napusti crkvu. U Nemačkoj, kao i u drugim zemljama, Katoličku crkvu potresli su mnogi skandali. U junu 2021., kardinal Rajnhard Marks, jedan od najviših sveštenika u zemlji, ponudio je ostavku – koju je papa odbio – kao odgovor na izveštaj o otkriću da je Nemačka katolička crkva zataškala najmanje 3.677 slučajeva zlostavljanja dece između 1946. i 2014. godine. U avgustu iste godine, naciju su šokirali jezivi detalji višedecenijskog slučaja seksualnog zlostavljanja maloletnika koji se dogodio 1960-ih i 1970-ih u kući koju je vodila Katolička crkva u blizini Minhena.
Crkveni zvaničnici na visokim pozicijama često pokušavaju da prikriju stvari vansudskim nagodbama. Ali kada je reč o nadoknadi, nemački ogranak Katoličke crkve je iznenađujuće škrt. U protekle tri godine nadbiskupija Kelna potrošila je oko 2,8 miliona evra na medijske advokate i konsultante za komunikacije, ali tek nešto više od polovine te sume na decu koja su preživela zlostavljanje.
Novac poreskih obveznika crkva rasipa i na druge načine. Godine 2013., biskup Franc-Piter Tebarc-van Elst postao je ozloglašen zahvaljujući otkrićima o razuzdanoj potrošnji. Inspirisan papinim pozlaćenim rezidencijama, nemački biskup je potrošio preko 31 milion evra na renoviranje svoje kuće. Da: 31 milion.
Dok mnoge crkve nameću neki oblik poreza vernicima, nemački sistem je donekle strog. Na primer, Italija i Španija zahtevaju od ljudi da doniraju deo godišnjeg prihoda – 0,8 i 0,7 odsto godišnje – na platu od 3.500 evra pre oporezivanja, dobija se iznos od oko 24,5 do 28 evra mesečno, u poređenju sa 46 evra u Nemačkoj. Osim toga, poreski obveznici mogu da odaberu da li će poslati novac crkvi ili sekularnoj organizaciji (poput istraživačkog instituta), bez obzira na versku pripadnost. Ali i druge zemlje u Evropi zahtevaju od vernika da plaćaju porez na bogosluženje, kao što su Austrija, Švajcarska, Finska, Švedska i Danska.
Frerk se poziva na Francusku kao primer zemlje sa drugačijim pristupom plaćanju desetine. Tamo, kaže, ne postoji crkveni porez, već dan kada ljudi doniraju svojoj crkvi. „To promoviše crkveni sistem“, kaže Frerk. Pastori bi se često pozvali na večeru kod porodica u svojoj verskoj zajednici, i pridružili bi im se za trpezom. „U takvoj situaciji su svi na dobitku; porodica se oseća počastvovano jer im se pastor pridružuje i izgovara molitvu“, objašnjava Frerk. Zauzvrat, crkva dobija skromnu finansijsku pomoć.
Srećom, napuštanje crkve u Nemačkoj – makar u zvaničnom, pravnom smislu – prilično je jednostavno. Sve što treba da uradite jeste da imate više od 14 godina i da posedujete važeći pasoš ili ličnu kartu. Međutim, proces nije sasvim bez komplikacija, jer svaka nemačka država ima malo drugačija pravila i propise koji pokrivaju proces samo-isključenja. U Berlinu, Brandenburgu, Severnoj Rajni-Vestfaliji i Tiringiji, na primer, morate da posetite pravi sud. Na drugim mestima vam je dovoljna poseta opštini. Neke države traže da platite naknadu, druge vam dozvoljavaju da napustite crkvu besplatno. Nijedna država, međutim, ne zahteva od vas da se zvanično izjasnite o razlozima iza odluke.
Da bi napustila crkvu, Andrea je morala da uzme slobodan dan i da prethodno zakaže sastanak u lokalnom sudu. “Činjenica da sam morala da se pojavim lično me je iznervirala”, rekla je. „Naravno, na kraju je prošlo brzo, ali sam imala osećaj da je proces dodatno otežan. Na kraju krajeva, mogu da otkažem pretplatu za novine poštom.“
Nakon što platite nadoknadu, dobićete poštom potvrdu o odlasku. Morate da čuvate potvrdu na bezbednom mestu – to vam je krajnji, neopoziv dokaz da ste legalno napustili crkvu. Ukoliko, iz nekog razloga, poreska uprava od vas zahteva da ponovo počnete da plaćate crkvene poreze, ovaj dokument bi trebalo da obezbedi dokaz da vas puste na miru.
Činjenica da crkva dobija obaveštenje, doduše, može izazvati glavobolje. Andrea je dobila pismo od pastora iz bivše parohije, koji je želeo da čuje razloge za njen odlazak, smetajući joj i podbadajući je kao ljubomorni bivši. Pismo je takođe obavestilo Andreu da se oglušila o svoje dužnosti kao hrišćanke.
Ipak, ne zali zbog toga što se odrekla pripadnosti Crkvi. Novac koji je odlazio na to sada ide u njen penzioni fond. „Čini mi se da je razumnije“, kaže Andrea, „nego da nagađam o ispunjenom životu posle smrti“.
