Svaka nova teroristička kriza otkrila je ogromne rupe u našem poznavanju terorizma, a onda je Islamska država nabola zlatnu žilu našeg neznanja. Ovaj pokret je konačno privukao pažnju Zapada, i evo ljudi — uključujući i medije — uporno postavljaju ista izanđala pitanja:
Šta čini teroristu? Šta su uzroci radikalizacije? Zašto bi neko činio tako strašna dela?
Videos by VICE
Istraživao sam psihologiju terorista poslednjih 18 godina. Razgovarao sam sa militantnim ljudima iz Irske, Engleske, Libana, Indonezije, Pakistana, Saudijske Arabije i Sjedinjenih Država. Pričao sam sa dželatima i mučiteljima, a prošle godine sam upoznao svog prvog neuspešnog bombaša samoubicu — hrabrog mladog momka koga su indoktrinirali pakistanski Talibani i koji se u poslednjem času predao. Analizirao sam njihove izjave, proučavao sudska svedočanstva, i provodio sate i sate pregledajući njihove društvene mreže.
I kad me neko pita: “Zašto to rade?”, moj odgovor je uvek isti: Stvarno ne znam. Čak ni sami teroristi to zapravo ne znaju.
U svakom terorističkom pokretu, motivacije za regrutaciju su brojne i često se preklapaju. One variraju od osobe do osobe i čak se kod iste osobe vremenom menjaju. Znamo da ne postoji jasan teroristički profil, da je potrebno vreme da bi se postalo terorista, i da postoji postepeni proces socijalizacije.
Pročitajte: Islamska država digla u vazduh stadion u Iraku
Nekim regrutima nije stalo do velikih ideja — oni samo žele da budu deo nečega što smatraju velikom avanturom. Ne dešava im se mnogo šta u životu, ljuti su i ništa ih ne drži kod kuće.
Iako neki strani borci tačno znaju u šta se upuštaju, drugi nemaju pojma. Oni ne znaju za ružnu stranu sektaškog nasilja. Mnogi od njih ne bi mogli da gledaju snimak obezglavljivanja, a kamoli da učestvuju u njemu.
Ali oni se prijavljuju, i to u zapanjujućim brojkama. Možda misle da imaju priliku da urade nešto značajno zbog čega će biti prihvaćeni i zapamćeni. Možda su regruti Islamske države mislili da su oni ti koji će odgovoriti na zverstva režima Bašara al Asada. Na kraju krajeva, Zapad je samo pretio u prazno.
Teško je objasniti zašto bilo ko od nas radi bilo šta, a nije ništa drugačije kad zatražite od bivših terorista da objasne svoje postupke.
Ako ćemo pravo, nemamo zbog čega da pretpostavimo da su motivacioni faktori srategije “guranja ili privlačenja” za budućeg teroristu nužno drugačiji od onih kod osobe koja razmatra da služi svojoj zemlji u oružanim snagama: neki se prijavljuju dobrovoljno, drugi su regrutovani. Neki su istinski vernici koji žele da služe odbrani svoje domovine. Drugi to vide samo kao priliku za beg.
Kad neko želi da se pridruži terorističkom pokretu, on se praktično kocka. “Srećnici” pronalaze ono što su tražili. Prepuštaju grupi da upravlja njihovim postupcima — govori im šta da misle, šta da kažu, šta da rade. Mogu da se predaju ideologiji i ritualu kako to sami ne bi mogli.
Ali angažman ima svoje loše strane. Može biti iscrpljujući i traumatičan, i ne mogu svi sa njim da izađu na kraj. Jednom sam intervjuisao strelca koji mi je u neprijatne detalje ispričao kako je izgledalo kad je prvi put pogubio nekoga. Njegova okrvavljena meta se borila za život, puzala po podu dok su ostali prisutni vrištali. Trebalo mu je sedam metaka da ga ubije, a ne jedan hitac kao što je zamišljao. Realnost ga je potresla i on je na kraju napustio grupu.
Jeste, mnogi teroristi osećaju krivicu zbog onog što rade. Ali neki od njih kasno shvate da su uhvaćeni u zamku, te su primorani da kriju svoje sve veće razočaranje, iz straha da će njihove kolege posumnjati da su špijuni ili ubačeni elementi. Iz brige da ne budu osumnjičeni, oni preteruju u suprotnom smeru i postaju ekstremisti, dobrovoljno se prijavljujući za najgore zadatke — lično nadgledanje kažnjavanja i mučenja.
Motivacija je veoma komplikovano pitanje. Teško je objasniti zašto bilo ko od nas radi bilo šta, a nije ništa drugačije kad zatražite od bivših terorista da objasne svoje postupke. Najvredniji razgovori koje sam vodio bili su oni u kojima su sagovornici priznali: “Da budem iskren, ne znam ni sam.” Oni najčešće ističu čitav niz faktora umesto jedan određeni razlog.
Moramo ozbiljno da ulažemo u održivo socijalno istraživanje terorističke motivacije da bismo se udaljili od uprošćenih rasprava o radikalizaciji koje nam ne govore skoro ništa o stvarnoj regrutaciji terorista. Radikalizacija nije terorizam, a veza između ta dva je i dalje nejasna kao što je oduvek bila. Kontroverzne kontra-narativne ofanzive Stejt Departmenta, kao što je kampanja Razmisli dobro i odustani pokrenuta preko društvenih medija, samo je kap u beskrajnom moru. Još gore, zavaravamo sebe misleći da nekako možemo da rešimo problem programima deradikalizacije koji u nekim slučajevima širom sveta imaju čitav istorijat neuspeha.
_________________________________________________________________________
Pogledajte: Unutar islamske države
_________________________________________________________________________
Znamo mnogo o radikalizaciji, ali ne znamo skoro ništa o tome šta odvaja radikala od teroriste. Stoga ne možemo da pružimo praktičan savet zajednicama koje su očajne u želji da iskorene ove probleme u svom okruženju.
Ali se zato rugamo Islamskoj državi, zovemo je glupom i zlom, pa čak je i izazivamo na Tviteru. Jesu li na to danas spale mere kontraterorističke borbe? Ako jesu, to govori mnogo više o nama nego što će ikada govoriti o njima.
Možda nikad nećemo uspeti do kraja da razbijemo šifru, ali u svakom slučaju nećemo ostvariti nikakav napredak ako nastavimo da budemo opsednuti pitanjem Zašto? Ako ćemo pravo, to pitanje verovatno nema odgovora. Za početak bi bilo najbolje kad bismo uspeli da odgovorimo na pitanja koja počinju sa Kako: Kako ljudi počinju da se bave terorizmom? Kako im se dodeljuje određena uloga u okviru pokreta? Kako ih regrutni oficir pronalazi i obrnuto? I kako se uspostavlja poverenje preko interneta koje može da se završi smrću najmanje jednog od učesnika?
Kad bismo mogli da odgovorimo na sve to, počeli bismo da se bavimo mnogo pametnijim kontraterorističkim merama.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
