Nekad i sad: Slike dece iz rumunskih sirotišta devedesetih godina

Deo serijala “Mesec izgubljenog detinjstva“

Dvanaestogodišnjeg Danijela Hostika su 1995. poslali u bolnicu, gde mu je izvađen zdrav bubreg. Niko iz sirotišta nije odobrio ovu hiruršku proceduru – dečak je bio žrtva trgovine organima. Danijel danas živi u iznajmljenoj kući na selu. Dugi niz godina je radio u sirotištu u kom je i odrastao, koje je s vremenom pretvoreno u centar za pomoć invalidima. Posao je izgubio 2014. godine. Fotografija: Elizabet Blančet.

Članak je prvobitno objavljen na VICE Romania

Nikolaje Čaušesku bio je prvi i poslednji predsednik Socijalističke republike Rumunije, ali „diktator” je prikladniji naziv za vođu ove nekadašnje totalitarne države. Iako se dešava da ga poneka priča opiše kao divnog čoveka koji je ljudima delio stanove za koje su morali krvavo da rade celog života, koji je beskrajnim redovima naučio Rumune strpljenju, Čaušesku i njegove ideje su uništile nekoliko generacija odraslih pod komunističkim režimom.

Na primer, Uredba #770 koja je stupila na zakon 1966. i važila sve do 1989, ukinula je ženama pravo na abortus da bi unapredila prirodni priraštaj Rumunije. Pod ovim zakonom, približno deset hiljada žena (nezvanična i verovatno konzervativna procena) umrlo je od posledica ilegalnih abortusa. Isti propisi doneli su na svet dva miliona dece, kasnije poznate pod nazivom „Generacija uredbe“, a mnoga od njih završila su u sirotištima.

Preporučujemo: “Ove stare fotografije pokazuju živopisnu stranu komunizma”

Početkom kapitalističkog doba koje je usledilo, ova priča privukla je pažnju zapadnih medija koji su iznenada počeli da se bave rumunskim sirotištima. Godinama su slali novinare ovamo, a možda najpoznatija reportaža koja je užasnula Zapad potiče iz 1990. godine kada je izvesna nemačka televizija posetila Čigid, takozvani kamp za hendikepiranu decu.

Čigid, kamp za hendikepiranu decu, u očima strane štampe

Fotograf Elizabet Blančet došla je u novu Rumuniju 1993. godine, kao deo talasa stranih novinara u potrazi za senzacijom. Elizabet je preko svoje NVO stigla do sirotiša u selu Poprikani. Često se vraćala u Rumuniju sve do 2006, kada je odlučila da izvede projekat koji bi uključio svu decu lišenu roditelja, ljubavi, i nade koju je tokom godina upoznala.

Ovu decu Elizabet je od malih nogu poznavala i fotografisala, a dve decenije kasnije uradila je novu seriju fotografija i izložila stare kraj novih, kao deo projekta Čaušeskovi siročići, dvadeset godina kasnije.

Pitali smo Elizabet kakav je bio život devedesetih godina, i kako je upoznala rumunsku siročad.

VICE: Kako ste došli na ideju za ovaj „duplirani” projekat?

Elizabet Blančet: Sa prijateljem sam tokom devedesetih osnovala neprofitnu organizaciju Action Orphelins. Odlazili smo u sirotište u mestu po imenu Poprikani kraj Jašija tri do četiri puta godišnje od 1993. do 1998. Cilj nam je bio da stvorimo bolje uslove za decu bez roditelja: spavaće sobe, topla voda, tuševi. Čak smo plaćali ljudima da pronađu svoju rodbinu u sličnim institucijama. Tokom tih godina, uradile sam brojne portrete ove nezbrinute dece, uglavnom zato što sam ih sa vremenom zavolela. Fotografije su mahom bile crno-bele, na filmu, jer digitalne kamere još nisu postojale.

– Kasnije sam radila za Time Out, i zajedno sa urednicima odlučila da uradim jednu pozitivnu priču o Rumuniji, koja je bila pred stupanjem u EU. Trebalo je da ispratimo osobu koja dolazi u UK u potrazi za poslom. Setila sam se svojih rumunskih veza i obratila Danu, koji je pre dve decenije radio u sirotištu u Poprikaniju. Tada sam saznala da je još uvek na istom poslu.

Bliznakinje su 1997. imale po 13 godina. B. je 2006. u Italiji bila primorana na prostituciju. Uhapšena je i deportovana u Rumuniju, gde je njena sestra A. još uvek živela. Zajedno su se preselile u Švedsku 2009. godine da bi radile kao dadilje. Danas su udate za državljane Švajcarske, gde obe i žive.

Kako je protekao ponovni susret?

– Emotivno. Te 2006., prošlo je već sedam-osam godina od kako smo se poslednji put videli. Dan mi je pokazao rečnik koji sam mu davno poklonila; još uvek ga je nosoi sa sobom. Setili smo se kako sam mu pomogla da se obrazuje – studirao je agronomiju – što me je podstaklo da otkrijem šta se u međuvremenu desilo sa ostalom decom. Neke od njih sam srela na lokalu, i bilo je emocija na obe strane. Nekadašnja deca su mi pre više godina bila bitan deo života. Odlučila sam da pronađem i ostale, pa sam počela redom da ih fotografišem kao odrasle.

Od fotoreportera do detektiva. Kako ste ih našli?

– U tom pogledu mu je Dan posebno pomogao. Tražili smo ih jednog po jednog, a svako je znao za nekog od ostalih. Ta deca iz sirotišta su međusobno održala kontakte tokom godina. Čak i ona koja nisu, znala su nekog ko je znao nekog drugog.

Kako ste doživeli onaj prvi susret sa njima, u sirotištu?

– Teško mi je palo. Imala sam sreće da odrastem privilegovano na Zapadu, pa me je šokiralo koliko su zapostavljeno ta deca rasla. Domovi su bili užasno prljavi, osećala se mokraća u vazduhu. Često je više njih moralo da spava u jednom krevetu. Neke su zlostavljala starija deca iz istog sirotišta. Bilo je baš mučno.

Karmen Bobočel je 1995. imala deset godina, a prošle godine je preminula. Poslali su je na lečenje u Jaši zbog upale pluća, ali nije preživela. Na slici je Dan kraj njenog groba.

Bili ste stranac u donedavno komunističkoj zemlji. Kako su deca reagovala kad su čula da ste iz inostranstva?

– Bilo im je drago da upoznaju nekog spolja. Kad smo kasnije pričali, rekli su mi da su te posete za njih bile kratak predah od svakodnevnog života. Na primer, organizovali smo im rođendanske proslave. To niko ranije nije radio za njih. Setili su se i kako sam ih vodila na izlet u Karpate.

Kako su vam ostale u sećanju tadašnje rumunske institucije?

– Odnos između tih institucija je bio komplikovan. Zaposleni često nisu bili spremni na saradnju, nisu hteli da se mešaju. Bilo je dosta međusobne zavisti, jer su neke institucije bile bolje plaćene od drugih. Nije bilo lako pokrenuti stvari, sve je bilo izuzetno politizovano. Ali bar me niko nikad nije optužio da sam htela da zaradim na toj deci.

Georgi „Dodo” Stingaču (u sredini) je 1995. imao pet godina. Na drugoj slici (2011.) je dvadesetogodišnji građevinski radnik. Jedno vreme je radio za svog oca u blizini Jašija, ali nisu se dobro slagali.

Kakve su bile reakcije na ovaj projekat?

– Izuzetno pozitivne. Ljude su dirnule priče o deci i fotografije iz dva različita perioda. Mislim da je ovo posebno važno za današnje generacije koje možda i ne znaju dovoljnno o Čaušeskovom režimu i životima na koji je on vršio uticaj. Mislim da smo tim putem uspeli da skrenemo pažnju na tadašnju zaluđenost vlasti prirodnim priraštajem. Ovim pružamo priliku kako strancima tako i Rumunima da se prisete ove mračne prošlosti.

Kako mislite da će ljudi potekli iz tih sirotišta reagovati?

– Možda bi im pomoglo da osete brigu koja se proteže preko decenija, ne na širokom planu, ali ovako u malim grupama.

Prva fotografija je snimljena 1995., u Poprikani sirotištu. Adriana Lika imala je 12 godina. Druga je snimljena u Jašiju 2008., u domu koji je delila sa ostalim siročićima. Danas ona živi u malom stanu sa troje dece. Nezaposlena je, pa se oslanja na socijalnu pomoć.

Corina Darabană je 1997. imala jedanaest godina. Oktobrra 2011. snimljena je u svom domu nedaleko od Jašija, majka troje dece.

Na prvoj slici (1997.) su blizanci Danijela i Danijel. Danas Danijela radi u fabrici tekstila i izdaje kuću u Jašiju. Nedavno su brat i sestra otkrili da su poreklom iz porodice koja je imala još devetoro dece.

Dragoš je 1993. imao osam godina. Druga slika, iz 2011., je Manastir Sihla u Bukovini. Vernik od malih nogu, Dragoš se zamonašio sa 19 godina, a od 2005. živi u Sihli gde pomaže u kuhinji. „Srećan sam tamo,” rekao je u razgovoru sa Elizabet. „Tu i pripadam.”

Joana (druga s desna) je 1993. imala dvanaest godina. Na drugoj fotografiji, snimljenoj 2011., vide se njen muž Mirel i troje od četvoro dece. Žive sa Mirelovom porodicom, a on radi na građevini u Francuskoj i dolazi kući dva-tri puta godišnje.

Liliana Kondrea (prva s leva) je 1997. imala šesnaest godina. Danas ima troje dece i živi sa tazbinom u Poprikaniju.

M. je 1997. imala dvanaest godina. Od 2009. živi u Švajcarskoj, gde čuva decu. U Poprikani dolazi preko leta, na odmor.

Marijan Juverdeanu (gore) je 1997. imao šesnaest godina. Na drugoj fotografiji nalazi u društvu prijatelja iz sirotišta u baru u Poprikaniju. Danas radi kao čistač u Jaši tržnom centru, i deli stan sa kolegama.

Radu Esanu (prvi s leva) je 1993. imao petnaest godina. Druga slika snimljena je u Škotskoj 2007. godine, gde je radio na farmi po tri meseca svakog leta, sve do 2013. Oženio je Andreu 2008., a dete im se rodilo 2009. Žive u Botošanima. Studirao je agronomiju, ali nije uspeo da nađe posao u struci.

Ramona Stănikă je 1997. imala dvanaest godina. Druga fotogragija je snimljena 2009., ispred sirotišta gde je svratila da poseti Dana i ostale prijatelje. Radi u pekari u mestu nedaleko od Jašija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu