Adam je umro prerano. Napunio je 21. samo pet meseci ranije, ali imao je srce starca. Bar su mi tako objasnili oni retki doktori kojima njegova bolest nije bila potpuna nepoznanica. Zove se papilarna fibroelastoma, a meni se dlanovi znoje i sad kad je vidim na ekranu. Ovaj redak poremećaj izaziva rast benignih tumora na unutrašnjoj strani srčanog ventila, gde ga otkriju tek patolozi. Kod dvadesetogodišnjaka se to prosto ne javlja.
Adam se žalio da ga nešto probada u grudima par nedelja pre smrti, ali nijedan razuman doktor ne bi pomislio da mlad čovek može da pati od tako retkog oboljenja, niti bi ga poslali na rutinsko skeniranje srca koje bi moglo da ustanovi o čemu se radi. Mislili su da ima astmu, pa su ga otpustili iz bolnice sa pumpicom. Tri dana kasnije, bio je mrtav. Iz bolnice to nisu ni znali, pa su mu zakazali kontrolu i o terminu obavestili njegovu mamu.
Videos by VICE
Kao da sam i ja umro sa njim – tako sam razmišljao nekih pola godine posle tragedije. Jedna stvar je kad vam umre bliska osoba, ali sa bratom se stvarno sve izgubi. Jedva da sam mogao da jedem i spavam; ništa nisam želeo da radim. Mesecima sam se gušio u anksioznosti i depresiji. Često bi mi se učinilo da ga vidim na ulici. Kad god bi me nešto zabolelo, bio bih ubeđen da je to kraj.
Papilarna fibroestaloma je retka bolest, nisam imao nikakvih osnova da umislim da će i mene pogoditi kao što je mog mlađeg brata. Ne verujem u sudbinu, ali ipak sam zaključio da je meni suđeno da krenem njegovim stopama. Mogao sam jednostavno da odem na ehokardiogram – sonogram srca – i oslobodim se strahova. Adam nikad nije imao prilike da tu kontrolu obavi, a i ja sam se odvažio tek nekoliko godina kasnije.
Anksioznost me je oduvek pratila – ne u smislu treme, kao „da li će svi da mi se smeju“, već ona ozbiljnija varijanta: „šta ako danas umrem“. Celog života se borim protiv toga, ali nekako sam naučio da kontrolišem svoje napade panike. Imao sam običaj da nekontrolisano guglam simptome, kompulzivno opipavam telo u potrazi za kvrgama, i ponekad zovem svoje partnere da bih se uverio da me nisu slučajno zarazili sidom. (Voleo bih da je bar to poslednje šala, ali nije.)
Cela moja familija brine. Svi mi, bez izuzetka. Ne znam da li je genetska stvar ili posledica generacijske jevrejske traume, ali često nas hvata panika vezana za zdravlje ili za stanje u kom se svet nalazi. Poslednjih par meseci života, Adam je imao ruku u povezu – istegao je mišić kad je ljutito bacio teg jer mu devojka nije odgovorila na poruku. Mogao je odmah da se obrati lekaru, ali nije. Adam je brinuo kao i ostatak porodice ali umeo je vešto da zanemari svoj bol, bio on stvaran ili ne. Nekoliko nedelja – ali bukvalno – išao je okolo sa iščašenim ramenom.
„Ma, upala mišića od gitare.“
„Mora da sam spavao na toj strani.“
Jednom je tražio da mu gazim po leđima kako bih mu pomogao da „razmrda“ misteriozni istegnuti mišić. Tek kad je bol postao nepodnošljiv, priznao je da ga muči od kako je bacio teg, što je najzad odvelo do lekara i ruke u povezu.
Adam je bio tvrdoglav. Očigledno. Znao je da se ne može svaki bol ignorisati kad je nešto počelo da ga probada u grudima. Ispravnu dijagnozu nije dobio za života, a poslednjih nekoliko dana živeo je ubeđen da mu je srce u redu. Sve to zato što doktorima nije palo na pamet da ga pošalju na skener.
Ne znam ni sam koliko puta sam izguglao „papilarna fibroelastoma“, „ehokardiogram“, i „kardiolozi u mojoj okolini“. Ne znam ni sam koliko puta sam zakazao pregled na koji ipak nisam otišao. Ne znam koliko mi je puta mašta od obične upale mišića napravila benigni tumor na srcu. A ne znam ni šta me je najzad nateralo da kažem jebeš sve ovo i odvučem se do doktora. Iz dva puta, nekako sam uspeo da odradim taj ehokardiogram koji mi je spasao život i razum.
Zamalo da uspem još iz prvog puta. Našao sam ordinaciju, zakazao termin, seo na voz, a onda počeo da sabotiram samog sebe. Počelo je tako što sam kasno krenuo od kuće, što mi se inače nikad ne dešava zahvaljujući upotrebi Google Maps servisa. Ne sećam se tačno zašto sam kasnio, ali pretpostavljam da sam predugo birao savršen par pantalona ili cipela koji će impresionirati kardiologa. Onda je još i voz kasnio – ne da je išao sporo, nego se vukao kao rover na Marsu. To bar nije bilo do mene. Ali onda me je na stanici presrela jedna starija gospođa.
„Izvinite“, pitala je, „znate li gde se nalazi Zlatni osmeh?“
„Gde je šta?”
„Zlatni osmeh.”
“Žao mi je,” rekao sam, „Ne znam gde je to.”
„Tu vam je negde između nosa i brade.“ Nasmešio sam se. Nije me muvala – prikupljala je dobrovoljne priloge za pomoć ugroženim životinjama. Ja već dajem pare u ASPCA, ali sam ipak zastao da porazgovaram sa ovom gospođom iako sam već bio u cajtnotu. Pola sata kasnije, pristao sam da doniram još novca i ispunio formular dužine povećeg rečnika. Onda sam još morao da „samo na trenutak“ razmenim par reči sa njenim menadžerom kako bih potvrdio identitet. Ljudi s razlogom beže od aktivista na ulici. Već sam 40 minuta kasnio kod kardiologa, a nisam bio ni blizu ordinacije.
Dva bloka i tri avenije dalje, najzad sam stigao sa sat vremena zakašnjenja. Nisam bio siguran da li uopšte vredi ulaziti, ali ušao sam i saznao da je doktor već sa sledećim pacijentom. I to je priča o neuspelom pokušaju da uradim ehokardiogram.
Čini mi se da mnogo ljudi očekuje „znak“ koji će ih poterati kod lekara bez odlaganja. Ja sam ga čekao mesecima, tražio razlog da nadjačam strah i ponovo zakažem skeniranje, ali ništa slično se nije pojavilo. Na kraju sam se nekako sam ubedio.
Sad još da opišem ukratko ehokardiogram: to je najlakše zamisliti kao ultrazvuk srca. Namažu ti grudi nekakvim providnim gelom, prevuku neku spravicu koja podseća na daljinski upravljač iz devedesetih godina, i tako dobiju uvid u veličinu, oblik, i kapacitet srca. Stvarno je fascinantno, ali takođe i zastrašujuće ako čovek ne zna šta ga čeka. Ja sam imao neku predstavu kad sam se skidao pred tehničarkom.
„Nadam se će uspeti, grudi su mi strašno dlakave“, rekao sam u pokušaju da animiram ženu koja će mi ispitati srce. Nije se nasmejala.
Procedura dosta traje. Ležiš mirno nekoliko minuta, onda se okreneš na jednu stranu, pa na drugu, pa sedneš, pa opet legneš – muka živa. Najgore od svega bilo je to što ni u jednom trenutku nisam osetio nikakvo olakšanje. Kad ti doktor stavi stetoskop na grudi a ti se nakašlješ, on kaže „mhm…“ ili „dobro…“ kako bi ti saopštio da je sve u najboljem redu. Kod ehokardiograma samo sedite i ćutite, dok ti pokušavaš da amaterski rastumačiš sve što izlazi na ekranu, a tišinu remeti samo mehaničko pištanje i zujanje. Ne znam kako se tehničari inače ponašaju tokom ove procedure, ali izraz lica kod ove moje nije se nimalo promenio. Tišina, duboka koncentracija, kao da pokušava da rastumači mapu – samo što je meni od te mape bukvalno zavisio život.
Obrisala je gel, rekla mi da se obučem, i izašla iz sobe. Istog trenutka, znao sam da je sve gotovo. Sigurno je otišla po doktora da mi on saopšti kobne vesti. Naravno, ispostavilo se da nisam bio u pravu: još sam živ. Doktor mi je objasnio da je sve u redu.
„Što se tiče vašeg brata“, rekao je uverljivo saosećajnim glasom, „teško je reći šta se tačno desilo, ali to se retko dešava – zaista retko.“ Klimao sam glavom i zakopčavao dugmad na košulji.
„Slobodno dođite opet na eho kad god poželite, ali trenutno stvarno nema razloga za brigu.“ Rukovali smo se, platio sam svoju participaciju, i otišao kući.
Osim što čekaju da im se ukaže znak, mislim da se ljudi takođe nadaju trenutku prosvetljenja. Meni su se takvi trenuci ranije dešavali, ali ne i u vozu dok sam se vraćao od kardiologa. Osećao sam mir, ali i tugu. Tugu zbog brata, zbog toga što on nije imao sreće da mu doktor sa sigurnošću kaže da mu je sa srcem sve u redu. Tugu zbog činjenice da sam za sebe taj trenutak nepotrebno odlagao pet godina.
