Kada Salvatore Geloso, 27-godišnji pevač i gitarista hoda ulicom Francuza u Nju Orleansu, on svoj grad u budućnosti vidi u jednom od dva pravca: i dalje kao grad kontrolisanog haosa — sa glasnim barovima i uličnim muzičarima koji pružaju zvučnu podlogu slici oronulih starih, živopisnih zgrada. Ili kao ono čemu sve više naginje: mirniji, bogatiji, viši, globalniji, turističkiji i otvoreniji prema spolja.
“Hoće da ukrote Nju Orleans kao neku cirkusku životinju”, kaže Geloso za VICE News. “Platite nam da ga gledate pre nego što ga ubijemo.”
Videos by VICE
Ali kome je Nju Orleans uopšte namenjen ovih dana? To je pitanje o kom se žestoko raspravlja još od uragana Kartine i ljudskih propusta koji su dopustili da on napravi toliko štete i uništi veći deo grada — nenamerno omogućivši stanovnicima, političarima i korporacijama da ga obnavljaju prema sopstvenom liku.
Ali nedavno je ta rasprava dostigla vrhunac, jer Gradski odbor Nju Orleansa razmatra dva propisa za koje stanovnici tvrde da bi mogli drastično da izmene kulturu grada. Prvi, prepravljeni gradski propis za utvrđivanje zona, mogao bi da znači podizanje šestospratnih luksuznih stambenih zgrada duž oboda istorijskih naselja, dok će hoteli od trideset metara nicati odmah do Francuskog kvarta. Mogao bi i da ograniči rast industrije mikro pivara u Nju Orleansu, a poveća broj prodavnica seksualnih igračaka i drugog pornografskog sadržaja u Francuskom kvartu.
Drugi propis — odavno kontroverzna i trenutno zaustavljena revizija propisa o gradskoj buci — mogao bi da ograniči barovima, uličnim muzičarima ili i jednim i drugim šta se, kada i kako svira.
U gradu poznatom po istorijskoj arhitekturi i glasnoj muzici, oba propisa uzburkala su strasti zadirući u srž onoga što Nju Orleans čini jedinstvenim, tako temeljno podelivši stanovnike i mesna udruženja da se čini da se niko više ne slaže ni sa kim: neki žele više zgrada ali manje buke, neki više muzike ali manje ulične muzike, neki žele više zgrade u turističkim krajevima, ali niže u stambenim kvartovima, a neki samo žele da odlučuju o svemu. Ali nezavisno od toga koju stranu ljudi zastupaju, većina se slaže s tim da je, ni manje ni više, u pitanju budućnost grada.
“Nju Orleans ima istorijat kultura koje potiču iz njegovih kvartova”, kaže Itan Elestad, koordinator Muzičke i kulturne koalicije Nju Orleansa (MaCCNO), organizacije posvećene tome da se u raspravama koje se vode čuje glas muzičara i umetnika. “Kada se naselja menjaju, uvek postoji opasnost da će se promeniti i njihova kultura. Naravno, stvari se i razvijaju. Ali ko je taj koji ima prava da odlučuje šta je previše i šta je prebrzo?”
Najkontroverznija u ovom trenutku je najavljena revizija Opsežnog propisa za određivanje zona (CZO), glavnog dokumenta koji reguliše šta može i šta ne može da se gradi u gradu. Gotovo niko ne spori da decenijama star dokument treba da se osveži, ali čini se da niko nije ni pretpostavljao da je potrebno ovoliko truda da bi se on revidirao.
Gradska komisija za planove radi na reviziji ovog ogromnog dokumenta već više od četiri godine. Za to vreme, komisija je održala nebrojene javne sastanke kako bi saslušala mišljenje građana Nju Orleansa. Ali neki kažu da je poziv na saradnju samo šarena laža, koja je dovela do protesta, nadvikivanja i demonstrativnih napuštanja sastanaka. Jedna grupa je čak zakupila bilborde u gradu kako bi izrazila protest zbog predloga CZO-a da se poveća gornja granica visine zgrada u određenim oblastima.
“Sastančili smo i sastančili, izjašnjavali se kako želimo da živimo u ovom gradu, a oni su to potpuno ignorisali”, kaže Grečen Bomboj, dugogodišnja stanovnica gradskog kvarta Marini i sekretar Udruženje za unapređenje Fobur Marinija. “To je potpuno nepoštovanje prema građanima Nju Orleansa.”
Nekoliko grupa građana su zabrinuti da će CZO pretvoriti njihova nekad uspavana naselja u replike Francuskog kvarta, prepunog turista i mladih pijanih ljudi. To je već počelo da se dešava u Mariniju i Bajvoteru, dva naselja odmah do Francuskog kvarta. CZO bi mogao da dozvoli graditeljima da uz reku podižu kule visoke i do 23 metra— dva sprata više nego što je dozvoljeno sada — dok god nečim doprinose javnom dobru, kao što je staza koja povezuje obalu reke sa naseljima.
U nekim slučajevima, dodatna visina mogla bi da donese dostupne stanove. To je dovelo do pomalo neobičnog saveza između gradskih graditelja luksuznih zgrada i zagovarača dostupnih stanova. Oni tvrde da će se grad svakako izgraditi, pa zašto onda društvo iz toga ne bi izvuklo neku korist?
“To je privatno zemljište, na njemu će se svakako graditi — taj brod je već napustio luku”, kaže Monika Gerhart, direktorka Centra za pristupačne stanove šireg Nju Orleansa. “Ponekad strah od gušće naseljenosti zvuči samo kao paranoični poklič ‘ne u mom komšiluku!’”
Ali propis koji ograničava visinu zgrada ne bi bio toliko problematičan da kvartovi već nisu prenaseljeni pridošlicama, vikendašima, turistima i ljudima koji iznajmljuju stanove preko sajta Airbnb — u Nju Orleansu su protesti protiv Airbnb-ovaca posebno glasni. Džentrifikacija je postala naročito problematična u Nju Orleansu od vremena Katrine, a u nekim kvartovima kao što je Bajvoter i više od toga.
Oluja je raselila 400.000 ljudi sa teritorije Nju Orleansa i iz Zaliva Misisipija, od kojih su većina Afroamerikanci. Povratnici su belji i bogatiji nego pre. Crno stanovništvo je spalo na 60 odsto, sa 67 odsto od pre oluje, a vrednost domova u gradu je u nekim delovima skočila u nebesa. Bajvoter, kvart koji se najviše vezuje za džentrifikaciju grada, izgubio je 64 odsto svog stanovništva između 2000. i 2010. godine, prema podacima geografa Ričarda Kampanele sa Univerziteta u Tulejnu. Meštani tvrdi da je ionako bilo teško naći parking, hranu i spavati s mirom u ovom kraju i bez gušće naseljenosti.
“Biće to luksuzne stambene zgrade u vlasništvu ljudi iz Njujorka, Los Anđelesa, Francuske, a ionako nas već istiskuju iz naših sopstvenih restorana i klubova”, kaže Bomboj. “Prekrojili su mapu i sad očekuju od nas da to progutamo?”
Drugi su zabrinuti da će neke specijalne zone dozvoliti graditeljima da podiže hotele koji su mnogo viši od obližnjih zgrada, u nekim slučajevima preko šezdeset metara. Prema rečima Patriše Gej, direktorke Centra za očuvanje resursa, grad već ima isti broj hotelskih soba kao pre Katrine, a sprema se još, uključujući nova iznajmljivanja preko Airbnb-a, dok se u grad vratilo svega 75 odsto redovnog stanovništva.
“Pretvaramo se u turističko mesto”, kaže Gej. “A ako isterujemo ljude da bismo to postigli, to je onda problem.”
Nezadovoljstvo oko CZO-a nije jedinstveno, ali prašinu koje je podiglo izgleda da jeste. Isto može da se kaže za propis o buci u večitoj reviziji, prvobitno usvojenom 1956. godine, ali nedosledno primenjivanim tokom godina. Gradski advokat Šarodna Vilijams izjavila je da je aktuelni propis neustavan, zato što propisuje policijski čas za sviranje instrumenata, ali ne i za druge zvuke.
Novi revidirani propis bi mogao da odbaci taj policijski čas, protiv čega će se pobuniti neke grupe građana. Mogao bi i da zahteva dozvole za muzičare, iako mnogi iz MaCCNO smatraju da je ovaj propis unapred propao, jer je izdavanje dozvola za ulične muzičare u Nju Orleansu gotovo nemoguće — parade sa glasnim džez orkestrima po imenu “Drugi red” dešavaju se svake nedelje u većini naselja u Nju Orleansu. Takođe je vrlo verovatno da će se uvesti stroža ograničenja količine buke koju proizvode gradski barovi, klubovi i restorani.
“Ako ste u Omahi ili negde drugde, propis koji se odnosi na svirku uživo možda je marginalan u odnosu na sveukupno funkcionisanje grada”, kaže Met Sakakini, profesor muzike na Univerzitetu u Tulejnu. “U Nju Orleansu, muzika nije tek puka zabava i razbibriga, ona je sastavni deo čitave gradske infrastrukture.”
Šta god da se desi, zagovarači, stanovnici, muzičari i drugi kažu da će oba propisa najverovatnije razjariti nekoga. Prošle su godine i godine otkako je Gradski odbor najavio da će pokušati da revidira propise o CZO-u i buci. Neki kažu da će proći bar još par godina pre nego što se građani Nju Orleansa slože oko toga kako će u budućnosti njihov grad da izgleda, zvuči i deluje.
“Treba smisliti to tako da svako može da živi s tim”, kaže Elestad. “Ne znam hoće li svi biti srećni. Ali bar će moći da žive s tim.”
