​’To te transformiše’: Maorkinje pričaju o svojim svetim tetovažama na bradi

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Broadly

Kada je Novi Zeland u devetnaestom veku kolonizovan, drevni maorski običaj moko kauae – ili svete tetovaže na ženskim licima – je počeo da nestaje. Sada ova umetnička forma ponovo oživljava. Evo šta znači udariti na lice pečat svog identiteta.

Za novozelandske Maorkinje se moko kauae, ili tradicionalna tetovaža na bradi žene, smatra za fizičku manifestaciju njihovog istinskog idenititeta. Veruje se da svaka Maorkinja nosi moko iznutra, blizu srca; kada je spremna, majstor za tetoviranje ga samo izvodi na površinu.

Prošlog meseca je Nanaia Mahuta postala prva poslanica parlamenta na svetu koja ima moko kauae. Ova četrdesetšestogodišnjakinja je ušla u istoriju ne samo zbog odluke da svoj maorski identitet nosi na licu u političkoj areni, već i zbog toga što oživljava stari maorski običaj da se žene tetoviraju.

„U životu sam imala čitav niz prekretnica, i osećala sam da je ispravno da ih obeležim nečim što je pozitivan iskaz o mom identitetu", kaže Nanaia (ispod) za Broadly. „Ko sam, odakle sam, i kakav doprinos želim da nastavim da pružam. Kada sam se istetovirala, osećala sam se neverovatno mirno. Osećala sam se kao da je uvek bila tu".

Nanainin moko je obeležio godišnjicu smrti njenog oca, a dizajn tetovaže uključuje tradicionalne krivulje njenog plemena, Ngati Maniapoto. Ali istetovirala je moko i da bi inspirisala svoju trogodišnju ćerku. „Kao mlada Maorkinja, želela sam da moja ćerka shvati da joj je sve pod prstima; samo treba da pruži ruke i to zgrabi".

Nanaino prvo pojavljivanje u parlamentu nakon što se istetovirala je bilo emotivno. „Ostale Maorkinje su bile veoma ponosne", kaže ona. „Bilo je zanimljivo. Ljudi su me gledali drugačije. To je kulturno obeležje, i jasno pokazuje da dok sedim u poslaničkoj klupi predstavljam određeni način razmišljanja".

Maorski običaj tetoviranja lica i tela je poznat kao ta moko. Ovaj drevni vid umetnosti potiče sa zapada Polinezije. Zamršene šare se crtaju po koži alatkom koja se zove uhi; onda se u proreze nanosi mastilo. Ta moko pokazuje porodično nasleđe i društveni status istetoviranog – veruje se da onaj koji se tetovira odlazi u duhovnu sferu gde se susreće sa svojim precima, i vraća se kao nova osoba.

Za Maorkinje je moko bio ispit zrelosti, kada od devojčica postaju žene, piše istoričar Majkl King u svojoj kapitalnoj knjizi Moko.

Ali od 1840, nakon naleta engleskih naseljenika, Maori su proterani sa svojih teritorija i počela je njihova asimilacija. Donešeni su kolonijalni zakoni kojima su van zakona stavljene tohunge, ili maorski magovi, a decu su u školama šibali kada progovore maorski jezik. Do sedamdesetih godina je moko gotovo potpuno izumro. Samo ga je nekoliko starica imalo, a u drugim slučajevima su tetovaže na licu imale negativne konotacije; usvojene od strane razočaranih urbanih Maora, postale su simbol bandi i kriminala.

Stvari su počele da se menjaju osamdesetih godina, kada se pojavila inicijativa da se oživi maorski jezik i kultura, i tokom proteklih nekoliko godina je došlo do oživljavanja ovog drevnog običaja, i među starijim, i među mlađim Maorkinjama. Majstora ta moka Pip Hartli, 33 godine, je jedna od pripadnica nove generacije Maora koji nastavljaju ovu umetničku tradiciju. Kada je napunila 18 godina, počela je da putuje u zabačene regione zemlje da bi naučila drevni zanat, posle čega je u Oklendu ove godine otvorila svoj salon za tetoviranje, Karanga Ink.

Proces izrade moka je intenzivno ličan, kaže Pip za Broadly. „Ja više volim da crtam odmah na osobi, zato što onda razmenjujemo vairuau, energiju. Radim po konturama njihovih tela, i prevodim njihovu priču, i za mnogo ljudi, to je transformativno iskustvo. Svaki put kada ga ugledaju, to ih podseti šta su postigle, i da im leđa čuvaju njihovi tupuni (preci)".

Kada je žena spremna za svoj moko kauae, oseti unutarnji poziv, kaže Pip. „Time definitivno predstavljaju svoju kulturu i posvećuju joj se, i pojačavaju vezu sa svojim precima. Ima ljudi koji će možda podići obrvu kada to vide, koji možda neće razumeti, ali mislim da su te vahine (žene) spremne na to – da budu sigurne u sebe. Ja jedva čekam da se istetoviram".

Tkalja Džud Hoani je prošle godine istetovirala moko da bi definisala sebe. „Imam jedno od oniih lica koja bi mogla da potiču iz raznih kultura", kaže ona za Broadly, „i ja sam time želela da dam iskaz o tome ko sam u odnosu na ovu zemlju. Dvadeset godina sam razmišljala o tome".

Džud (ispod) je to prvo iznela svom pokojnom mužu. „On je rekao, 'Ne želim da to učiniš'. Ja sam njemu rekla, 'To se tebe ne tiče, i uopšte ne učestvuješ u donošenju te odluke, i to moraš da razumeš". Njen rođak, poznati moko umetnik Gordon Toi, ju je stalno zadirkivao, i govorio joj, „Čeka te stolica za mojim stolom".

Kada je Džudin stariji brat umro usled otkazivanja bubrega, ona je donela odluku. „Bilo smo veoma, veoma bliski. U to vreme je Gordon nekako ponovo ušao u moj život, i ja sam rekla, 'Pa, spremna sam da sednem za tvoj sto'".

Džud kaže da samo tetoviranje, koje je trajalo pola sata, običnim aparatom za tetoviranje, nije bilo bolno. „Više je bilo neprijatno. Dao mi je krišku pomorandže da zagrizem, i to je bilo to". Dizajn na njenoj bradi je stilizovana ruru, ili sova. Prema maorskoj tradiciji, ruru je kaitiaki (čuvar) brade. Njen moko takođe sadrži krivulje njenog plemena, Ngapuhi.

Otkako je istetovirala moko, Džud kaže da su počeli više da je primećuju. „Mnogo mojih sugrađana koji mi se nikada nisu obratili su počeli da razgovaraju sa mnom. Počeli su da me primećuju, gledaju me, gledaju moje lice, gledaju me u oči".

„Pre neki dan sam razgovarala sa jednom svojom prijateljicom koja je pakeha (bela Novozelanđanka) i ima sedamdeset i nešto godina", dodaje Džud. „Rekla mi je da sve manje voli da izlazi u grad, zato što je prodavci ignorišu. Rekla je: 'Sigurna sam da je to zbog mojih godina'. Meni se to ne događa otkako imam moko. Nisam nevidljiva".

Četrdesetosmogodišnja Benita Tahuri (ispod) je više od pola svog života razmišljala o o tome da istetovira moko, što je otprilike bio prosečan vremenski period kod svih ženama sa kojima je Broadly razgovarao. „Uvek sam u sebi znala da to želim, i kada sam prošla kroz mnoge promene i izazove u životu, i posle mnogo razmišljanja, znala sam da je ispravno da to učinim", kaže ona.

„Za mene je to manifestacija isceljenja, razmišljanja, sticanja moć i identiteta. To nije bilo svesno razmišljanje – fizička manifestacija moko kauaea je kraj putovanja".

„Mnogi misle da ne može svako to da učini, da mora to da zasluži", objašnjava Benita. „Ali ja verujem da ti to pravo pripada rođenjem, kada si Maor. Niko ne može da te spreči, ako ti misliš da je to dobro za tebe. To je nešto što je bilo normalno, a postalo je nenormalno. Morali smo da se borimo da vratimo toliko mnogo stvari, i ne bi trebalo da postavljamo prepreke".

Benita pripada plemenima Ngati Kahungunu i Tuhoe. Odrasla je u gradiću Vairoa, na severnom ostrvu Novog Zelanda. U lokalnom pabu važi nepisano pravilo: zadnji deo bara je za Maore, a prednji za pakehe (belce). Niko ne govori maorski u javnosti. Ona se preselila u veliki grad i poslala svoju decu u maorsku školu, i sada njene ćerke Hani (23) i Anahera (25) imaju svoje mokoe.

„Želela sam da im moko bude normalna stvar", objašnjava njihova majka. „Za mene je to više bio proces, ali za njih je to jednostavno bilo nešto što su uradile. I tada to postaje posebno. Znate, ne možete tek tako da ga sklonite, kao kada obučete majicu i sakrijete tetovažu. Ovo je tu za ceo život. U pitanju je posvećenost sebi i svom identitetu.

„On govori, 'Ponosna sam na to, i ovo je ono što ja jesam'".

Dok joj je igla prodirala u kožu, Drina Paratene je osećala samo mir. „Mentalno sam se pripremala", kaže ova pedesetdvogodišnjakinja (na slici ispod). „Izgovarale smo karakie (molitve) pre nego što smo počele. Očekivala sam visok nivo bola, ali uopšte ga nisam osetila".

Dok je ležala na podu u svojoj kući, Drini je moko tetovirala umetnica Pip Hartli. Pip je koristila tradicionalnu alatku, uhi, koja je u pretkolonijalno doba izrađivana od kosti, umakana u pigment, a zatim se njome sekla koža. Pipa za svoj uhi koristi igle, ručno umačući mastilo u kožu, tradicionalnom tehnikom.

„Želela sam da koristim uhi zato što nas to povezuje sa precima i njihovim iskustvima", kaže Drina, profesorka maorskog jezika. „Pomislila sam, 'U redu, verovatno će biti gore', ali ležala sam tamo šest sati i uopšte me nije bolelo".

Drina je pripadala političkom pokretu Kohanga Reo, koji se početkom osamdesetih godina borio za revitalizaciju maorskog jezika. „Želela sam da budem deo ženske grupe koja ima moko kauae da bismo oživele ovaj tikanga (običaj) i da bismo ga normalizovale u našem društvu", kaže ona. Drinin moko simbolizuje tri vrednosti za koje ona veruje da su od ključnog značaja za smislen život: prva je tika, ili poštenje i integritet; druga je pono, ili vera u viši duhovni poredak; i treća je aroha, što znači ljubav.

„Želela sam da svojoj deci i svojim unucima usadim te vrednosti", kaže ona. „Kada vide moj moko kauae, on ima poruku, a to je da treba imati svrhu u životu".

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram