Ko god bio na vlasti u Srbiji, ko god bude pisao udžbenike u Srbiji, 12. mart će nesumnjivo biti jedan od najvažnijih datuma u njenoj istoriji. Tog dana, ubijen je prvi demokratski predsednik Vlade Srbije, reformator, lider Demokratske stranke i ispostaviće se u mnogome vizionar, Zoran Đinđić.
Proglašena je trodnevna žalost, a Đinđić je sahranjen uz prisustvo više stotina hiljada građana u Aleji zaslužnih građana Novog groblja, 15.marta.
UVOĐENJE VANREDNOG STANJA I POČETAK “SABLJE”
Samo nekoliko sati nakon ubistva, proglašeno je vanredno stanje na celoj teritoriji Srbije i pokrenuta najveća akcija svih bezbednosnih službi u istoriji zemlje pod nazivom “Sablja”. Privremeno su zatvoreni svi granični prelazi u zemlji i obustavljen avio saobraćaj.
U zvaničnom saopštenju Vlade republike Srbije u uvođenju vanrednog stanja u zemlji navedeno je da je to nužna mera kojom će se zločinci privesti pravdi, a država odbraniti od ove i svake slične grupe koja se usudi da nasrne na demokratske institucije države Srbije. Ono što je iznenadilo javnost je činjenica da su u tom saopštenju navedena između ostalog i imena celokupne kriminalne grupe koja je izvršila atentat.
U narednih 42 dana, milioni građana Srbije pratili su kao hipnotisani borbu države sa organizovanim kriminalom, naučili napamet imena i nadimke svih klanova i ubica, saznali da je policija zapravo znala i ko ubija poznate i nepoznate ljude po Srbiji, ko krade, ko vrši otmice tajkuna, dece poznatih ličnosti, uvozi, diluje drogu i oružje. Prosto, policija je znala sve. Prezentovana je takozvana “bela knjiga” kriminala u Srbiji po kojoj je navodno i pre ubistva premijera, “trebalo da počne” velika akcija borbe države sa kriminalom. Nažalost, ljudi iz “bele knjige” preduhitrili su sve tužioce, policajce i obaveštajce. Ubili su premijera pre nego što je on krenuo na njih.
Ipak u akciji koja je često ličila holivudski triler, pohapšena je većina izvršilaca atentata na Đinđića, a uz njih, u združenoj akciji je privedeno još 11.000 ljudi od kojih je najveći deo ubrzo oslobođen a neki su u pritvoru proveli i nekoliko godina.
Tužioci su danju i noću potpisivali naloge za privođenja, a policija, najčešće pripadici SAJ-a i Žandarmerije, hapsili su širom Srbije. Tako su sa lisicama na rukama završili brojni pripadnici Zemunskog i drugih krimi klanova, ali i sudije, novinari i folk pevačice koji su imali veze sa kriminalcima, posebno u vezi sa ubistvom premijera.
U tih 42 dana kriminala maltene nije bilo u Srbiji. Atmosfera je bila takva da su novokomponovani bogataši ostavili crne džipove i vozila sa zatamljenim staklima u svojim garažama, što iz straha od pretresa na policijskim “ček pointima”, što iz straha od pogleda običnih ljudi.
Vlast je bila u nekakvom strahu od potencijalnog prevrata, kriminalci su bili u paničnom strahu od države, a na neki čudan način, običan građanin osećao se spokojno, iako je živeo u zemlji koja je bila u dubokoj političkoj i bezbednosnoj krizi.
Kako sećanje svih nas bledi vremenom, a prošlo je već 15 godina, pitao sam svoje kolege novinare kako se oni sećaju tih “vanrednih dana”.
Aleksandar Vasović, danas novinar britanske agencije Rojters, je tada radio za Asošijejted pres.
Videos by VICE
– Kad su ubili Zorana, par dana potom, Beba Popović (šef biroa za komunikacije Vlade Srbije) je zvao urednike domaćih medija i strane dopisnike da nam kaže o čemu se ne sme ili o čemu ne bi trebalo izveštavati, što je recimo uključivalo saznanja o istrazi, o osumnjičenima i tome podobno. Moglo se videti da se urednicima domaćih medija to sve nije baš dopalo. Stranih dopisnici su radili bez ograničenja, ali istina, nismo ulazili u spekulacije, niti se bavili teorijama zavere. Javljali smo ono u šta smo sami bili 100% sigurni, kako su pravila posla nalagala. Htedoh reći, radili smo kao i inače što smo radili.
Tih prvih nekoliko dana atmosfera je bila čudna, teška, konfuzna. Sećam se policijskih kontrolnih punktova na mostovima, povremeno bi zaustavljali ponekog. Bilo je paranoje, ljudi su listom bili ubeđeni da ih prisluškuju, bilo je smešnih scena da su mi poznanici banalne stvari javljali šiframa pa bi ih zvao da ih direktno pitam šta su zaboga hteli, a oni mi opet odgovore u “šifri”.
Sistem je radio ali nikom nije bilo jasno kako će sve da izgleda bez Zorana i gde će sve da okrene.
Smatralo se da je šteta sto su Šiptar i Kum (vođe Zemunskog klana) poginuli jer su van svake sumnje imali mnogo toga da kažu islednicima, što je sve dalo osnova za manje ili više legitimne prepostavke i/ili teorije zavere da su likvidirani baš zato što su svašta znali. Nagađalo se gde je Legija jer u Kuli nije bio. Sećam se da je policija pokupila gomilu ljudi starog establišmenta; Uroša Šuvakovića – bivšeg visokog funkcionera DB-a, onda Gorana Matića i Ivana Markovića iz JUL-a, pa generala Pavkovića i onog Milorada Bracanovića (isto DB), saslušavali su one Bastu, Romića i Radonjića (takodje DB) po osnovi ubistva ćlanova SPO na Ibarskoj magistrali i mimo njih još neke po liniji atentata na Vuka Draškovica u Budvi, pa su isplivale pojedinosti što Ibarske, što Budve.
Ozbiljni policajci koji su jedva čekali da im se dozvoli da rade svoj posao pokupili su gomilu gradskih baraba, lopova i secikesa. U tri navrata sam se zatekao kada su hapsili sumnjive po kafićima… Upadnu, skoče na sumnjivog, vežu ga, odvedu i sve se desi za trenutak, a ti gledaš pa ti treba ceo minut da shvatiš šta je bilo. Zaplenjeno je silno oružje koje se okolo vuklo jos od 91. pa i od ranije.
Pokupljeni su i neki onako, slučajno, greškom, denucirale ih komšije, nisu se dopali patroli.
Malo bizarno, jednom su me zaustavili i legitimisali Žandarmi na ulazu u novobeogradski blok gde živim, sa sve automatima na gotovs ali sa – dobar dan, izvin’te, hvala i molim i doviđenja – tražili su nekog, šta li, nema ljutiš.
Sve u svemu, po gradu nikad nije bilo manje dzipova sa kratko ošišanim tipovima za volanom ili su se isti vladalli kao bele lale.
Antonela Riha, bila je urednica možda i najuticajnijeg medija u Srbiji u tokom trenutku, Radija B92.
VICE: Nela, šta je podrazumevalo to vanredno stanje? Kakav je bio tvoj svakodnevni život i rad novinara? Postojala su neka ograničenja koja podrazumeva stanje koje zakon naziva “vanrednim”?
– Vanredno stanje je proglašeno nekoliko sati posle ubistva i tada su u Vladu pozvani svi urednici medija i objavljena imena i fotografije osumnjičenih, kasnije okrivljenih. Rečeno nam je da dok traje vanredno stanje i potraga za ubicama ne objavljujemo izjave osumnjičenih, izjave njihovih advokata, članova porodice, saradnika kao ni informacije koje se odnose na istragu i poteru a koje nisu potvrđene. Takva cenzura za mene je u tom trenutku bila logična, prethodno je bilo poznato da članovi surčinskog/zemunskog klan imaju novinare sa kojima sarađuju, čak i svoj medij i potpuno sam razumela interes istrage. Kao urednica informativnog programa Radija B92 svakodnevno sam odlazila u Vladu na brifinge za novinare koje je vodio Vladimir Beba Popović na kojima je iznosio policijske podatke. Nama je to bilo važno za program, jer je bio jedini izvor koji smo mogli da koristimo kao vest. Ono što je ipak bilo upadljivo u brojnim medijima, jeste što su prenosili ne samo vesti, već i brojne komentare Vladimira Popovića koji su bili njegov lični stav. Politika B92 je bila da u vestima prenesemo sve relevantne informacije sa izvorom, a u “Kažiprstu”, tada najslušanijoj emisiji, govorimo o kontekstu događaja. Zvali smo članove Vlade, političare, javne ličnosti, pokušavali da kroz razgovore damo sliku onoga što je prethodilo ubistvu premijera kao i tok istrage i moguće političke posledice.
Dosta ljudi i danas priča kako se osećalo bezbedno u ta tri meseca, kako specijalci i oklopna vozila po gradovima Srbije nisu smetali običnim ljudima. Verovalo se da će se raskrstiti sa kriminalcima svih vrsta u zemlji? Da li se delila taj osećaj?
– U početku je primarni osećaj i nas u Radiju B92 a verujem i brojnih građana bio strah, neizvesnost. Prvih dana nismo mogli ni da pretpostavimo šta će se dalje događati. Ubice i njihovi pomagači su bili u bekstvu, niko od nas nije znao koliko je i kako organizovana ta grupa, da li je ubistvo premijera kraj ili tek početak nekog daljeg nasilja. U Vladi su tih prvih dana delovali dezorganizovano, prepadnuto, nisu ulivali poverenje da znaju ni šta se desilo niti šta će biti dalje.
Par nedelja smo imali vanredne, noćne smene što je za malobrojnu redakciju bio poseban napor, a meni kao urednici dodatni problem: koga da stavim da bude sam noću u redakciji, šta ako se nešto na ulici desi, šta ako neko upadne u Radio?
Mi nismo imali novinare koji su se bavili kriminalom kao temom, nismo znali ko su svi ti ljudi koji su hapšeni svakodnevno širom Srbije. Sećam se da mi je par meseci pre ubistva Đinđića, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović dao tzv. “Belu knjigu” u kojoj su bili navedeni svi tada poznati kriminalci i klanovi – ta knjiga je na našem desku odjednom postala „bukvar“ i preko nje smo pratili „učinak“ Sablje – precrtavali smo hapšene i pratili ko je „preostao“.
Dan po završetku “Sablje”, novinari Radija B92 su bili na terenu po Srbiji, pravili smo intervjue i reportaže kako je izgledao život u gradovima i mestima gde je bilo najviše privedenih, pričali i sa lokalnim zvaničnicima, policijom, sa građanima, pronalazili ljude koji su proveli vreme u pritvoru, odlazili u zatvore. Cilj je bio da prikažemo kakav je bio život tokom „Sablje“ i kakve je njen učinak ne samo kada je reč o istrazi ubistva već i za čišćenje kriminalaca. Sećam se da su brojni građani govorili da nikada do tada nisu „spavali mirnije“
Katarina Subašić, novinarka agencije Frans Pres:
– Mene je šok vanrednog stanja stigao tek uveče. Tog 12.3. smo valjda imali pune ruke posla, uključujući i da javimo ‘breaking news’ da Srbija uvodi vanredno stanje, ali sam ukapirala šta to konkretno znači tek kad je krenula roditeljska drama organizacije povratka dece sa nekog rođendana te večeri. Moja ćerka je bila u grupi dece koja je tokom popodneva otišla na taj rođendan na drugom kraju grada a kad je uveče trebalo da se vrate odjednom su roditelji krenuli da zovu da vidimo kako da ih pokupimo jer je policije bilo svuda i zaustavljali su sva kola pa da nekako što manji broj vozila angažujemo da svu decu vratimo kući pre policijskog časa. Policijski čas je bio u 22h ako se dobro sećam i to je bila velika novina, moj prvi, budući da ni u vreme bombardovanja to nismo imali. To je značilo da se sve završava do tog doba i bude u kući. To je brzo ukinuto ali mi smo svejedno bili u neverici da smo uopšte doživeli policijski čas pa smo se dosta zezali s tim tih dana.
Drugo iznenađenje vanrednog stanja bilo je već 13.marta kad sam krenula na posao i svuda videla pripadnike Žandarmerije u maskirnim uniformama sa oružjem i šlemovima, a neki su imali i fantomke. Vozili su se naokolo u džipovima i na prvi pogled delovali zastrašujuće, nisu komunicirali sa građanima, samo ih je bilo mnogo i svuda. Tu ću se odmah nadovezati na tvoje treće pitanje: za razliku od tenkova i vojske na ulicama 9. marta i narednih dana 1991. kad mi je to bilo zastrašujuće, ovo mi je sad ulivalo neki osećaj sigurnosti i bezbednosti. Odjednom više niko nije divljao u saobraćaju, prolazio na crveno svetlo, ostavljao crne džipove sa upaljena četiri žmigavca na sred ulice…
Ljudi su nekako postali tolerantniji i pristojniji, češće se čulo ‘molim’, ‘izvinite’ i ‘hvala’, nestali su sa ulica i iz javnog života oni bahati razulareni novobogataši koji su tu zaostali iz 1990-tih i sa njima razne turbofolk zvezde i zvezdice koje su im bile obavezni dekor. Grad je nekako drugačije disao i sećam se da sam pomislila kakav je apsurd da je Đinđić morao da pogine da bi se u Srbiju vratila pristojnost za koju se zalagao. Na žalost, trajala je samo ta tri meseca koliko i vanredno stanje.
Brzo smo se navikli na to stanje, tako da se ja ne sećam nekih posebnih ograničenja, osim što su postojala neka pravila vezana za posao, tipa sa kim se komunicira, obaveza akreditovanja za razne događaje iz bezbednosnih razloga za koje inače nismo morali ranije da se najavljujemo i tome slično. Svi smo bili osetljiviji i oprezniji nego inače, spremni da reagujemo na najmanji signal koji iskače od uobičajene situacije. Sećam se da sam na kraju sednice glavnog odbora DS dan nakon sahrane Đinđića čekala izjavu Zorana Živkovića kad je moj novi, u to vreme neviđen supersonični Simens mobilni telefon u boji sa kamerom i polifonim melodijama (preteča današnjih smart telefona), zazvonio melodijom kao sirena hitne pomoći koju sam iz zezanja namestila za pozive dece. Svi smo se ukopali u mestu i preneraženo pogledali međusobno pitajući se šta je moglo da se desi, dok ja nisam ukapirala da je to moj telefon i brže bolje ga isključila.
Vesti o hapšenju kriminalaca, razbijanju kriminalnih grupa, pronalaženju odbeglih zatvorenika, poput Dragoljuba Milanovića, svi smo dočekivali sa olakšanjem i velikom nadom da će “Sablja” biti zaista iskorišćena da se taj talog 90-tih raščisti. Ja sam, priznajem naivno, iskreno verovala da će svi završiti na sudu i dobiti zaslužene kazne. Vest da je uhapšena Ceca Ražnatović 17. marta zatekla me je u Skupštini. Tad sam zapalila svoju poslednju cigaretu. Toliko je to dobra vest bila.
“Sablju” još pamtim po šokantnim informacijama o hapšenju Zvezdana Jovanovića i ostalih, te praćenju iz minuta u minut svih detalja i toka te akcije. Mi novinari razmenjivali smo informacije, kontakte i izvore, u pokušaju da pokrijemo sve aspekte priče. Posla je bilo toliko da je retko koja redakcija uspevala sve sama da odradi. Mislim da smo tih nedelja i meseci radili 15 sati dnevno a ostatak vremena organizovali prema potrebama posla, da nešto ne promakne.
Još upečatljivije u sećanju mi je ostala filmska akcija neuspelog pokušaja hapšenja Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku, koja je trajala satima i na kraju završila njihovim ubistvom. Te smo večeri kod nas slavili sinovljen rođendan, a kako je većina prijatelja bila iz novinarskih krugova, naša dnevna soba odjednom je postala redakcija u kojoj su zvonili telefoni, jedni hvatali beleške na kolenima, drugi javljali urednicima vesti a treći pratili televizijske izveštaje između zalogaja torte i dobacivali nove detalje ostalima.
SUĐENJE I PRESUDE
Suđenje grupi koja je ubila premijera počelo je devet meseci kasnije u decembru 2003.godine i prvi put u Srbiji su saslušani i svedoci saradnici, kojih je bilo četvorica: Ljubiša Buha, zvani Čume, bivši vođa moćnog surčinskog klana iz koga je nastao zemunski klan, zatim Zoran Vukojević zvani Vuk, bivši policajac, koji je radio kao šef obezbeđenja vođa zemunskog klana, Miladin Suvajdžić, poznatiji kao Đura Mutavi, pripadnik zemunskog klana, i Dejan Milenković Bagzi koji javnosti postao poznat prilikom prvog pokušaja atentata na Đinđića, kada je kao “trgovački putnik koji loše vozi na autoputu” oslobođen odgovornosti.
Sudski postupak su pratile kontraverze, između ostalog odustajanje sudija i tužilaca koji su u njemu učestvovali, ali i zastrašivanja i ubistva svedoka. Kujo Kriještorac, svedok koji je na dan atentata u Gepratovoj ulici video i prepoznao jednog od optuženih, Vladimira Milisavljevića, ubijen je ispred ispred svoje kuće 1. marta 2004 godine, nekoliko dana nakon što je dao iskaz policiji. Pomenuti Zoran Vukojević Vuk ubijen je 3. juna 2006. na veoma brutalan način. Za njegovo ubistvo osumnjičeni su odbegli pripadnici zemunskog klana, koji su ga kidnapovali, mučili nekoliko sati, ubili vatrenim oružjem, polili benzinom i zapalili.
Milorad Ulemek Legija se nakon bekstva krio do 2.maja 2004.godine, kada se pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima predao policiji u Srbiji. Iste 2004.godine, bivši pukovnik Državne bezbednosti, Milorad Ulemek i bivši potpukovnik Crvenih beretki Zvezdan Jovanović pravosnažno su osuđeni na po 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, nakon što je Vrhovni sud odbio žalbe odbrane kao neosnovane.
Prema presudi, Legija je organizovao atentat, Jovanović je bio neposredni izvršitelj, a obojica su osuđeni i za pokušaj ubistva Milana Veruovića, koji je ranjen u atentatu, šefa obezbeđenja premijera, kao i za udruživanje radi protivustavne delatnosti. Kao motiv atentata navedeno je zaustavljanje borbe protiv organizovanog kriminala i sprečavanje otkrivanja zločina u kojima su pripadnici ove jedinice i klana bili umešani.
U procesu protiv Zemunskog klana, pravosnažno je 2007.godine, pored Legije osuđeno još 25 osoba, na ukupno 445 godina zatvora, a sud je utvrdio da su izvršili 17 ubistava, tri otmice i dva teroristička napada. Ostaće zabeleženo da je ovo najobimnija presuda u istoriji srpskog pravosuđa, ispisana na čak 1003 stranice.
UKIDANJE VANREDNOG STANJA
Vanrednog stanje u Srbiji je trajalo tačno 42 dana. Odluku o ukidanju ove odluke i vraćanja “života u normalu” saopštila je vršilac dužnosti predsednika Srbije Nataša Mićić koja je tada izjavila:
“Država je odbranjena. Srbija više nije u vanrednom stanju“, reči su kojima Mićić obratila građanima. Ona je rekla da su mere koje su preduzete u poslednja 42 dana dale rezultate, jer su neposredni izvršioci i organizatori ubistva Đinđića i mnogih drugih zločina otkriveni i većinom u zatvoru. “Danas se može reći da je zadat odlučujući udarac organizovanom kriminalu. Demontiran je Miloševićev zločinački aparat i prekinuta je spirala zločina koja je više od decenije razarala našu zemlju(…) Ova 42 dana zauvek su promenila Srbiju. Na bolje. Iz izveštaja koje je Vlada Srbije podnosila javnosti proizilazi da je policija ostvarila značajne rezultate. Na redu je pravosuđe. Nadam se da svi koji rade u pravosudnim organima osećaju da je pred njima velika šansa da povrate ugled svojoj profesiji koju su neki neodgovorni pojedinci među njima uprljali”, rekla je Mićić.
BROJ PRIVEDENIH, POVREDE LJUDSKIH PRAVA I POSLEDICE
Prema zvaničnom izveštaju MUP-a tokom “Sablje” u Srbiji je ukupno privedeno 11.665 osoba, po odredbama Uredbe o vanrednom stanju u policijskom pritvoru je zadrzano 2.697 lica, a podneto je 3.560 krivičnih prijava.
Prilikom proslave Dana policije u junu 2003, tadašnji premijer Zoran Živković obratio se slavljenicima sledećim rečima: “Akcija Sablja učinila je ono što generacije policajaca nisu. Želim da ta sablja ostane u vašim rukama i da tu sablju ne vodi dnevna politika, ni vlast, ni opozicija, nego samo zakon, poštenje, profesionalizam i patriotizam.” Istom prigodom, ukazom predsednika SCG odlikovana su 32 policajca koji su se istakli tokom akcije Sablja, vanredno je unapređeno 103 policajca, a čin policijskog general-majora dobili su Goran Radosavljević Guri, Boro Banjac i Milan Obradović.
Samo godinu i po dana posle toga, kada je vlast preuzela DSS, glavni akteri ove proslave smenjeni su i pomereni na manje značajne pozicije, baš kao i svi koji su se famozne sablje na bilo koji način dotakli. Novi ministar policije Dragan Jočić je za osam meseci svog mandata uspeo da smeni 18 načelnika sekretarijata i 15 načelnika uprava policije.
U narednih desetak godina država Srbija isplatila je već broju ljudi odštete zbog kršenja ljudskih prava, torture i držanja u pritvoru tokom akcije “Sablja”. Na primer, bivšem šefu Službe vojne bezbednosti, Aci Tomiću, sud je dosudio naknadu od 6.000.000 dinara za 100 dana provedenih u pritvoru.
