Ispred Novog muzeja u Njujorku, 13. septembra, okupila se gomila da baca sirova jaja na zid. Razbijala su se o belu površinu na različitim visinama, ostavljajući žute fleke od žumanaca koja su se slivala na tlo posuto ljuskama. Ovaj bučni događaj, Hiljadu jaja: za žene (2018.), organizovala je umetnica Sara Lukas. Kao što i naziv nagoveštava, jaja je trebalo da bacaju žene, ali i muškarci su mogli da učestvuju, doduše samo u dregu ili “obučeni kao džinovski falusi”, prema portparolu muzeja.
Posledice toga su i dalje vidljive. Nazovite to traćenjem jaja, ali zid – sada neka vrsta slike – savršeno odslikava interesovanja ove britanske umetnice u proteklih trideset godina: lepota i energija svakodnevnih materijala; proslava intuitivnog i zajedničkog stvaranja umetnosti; pomeranje granica društvenih očekivanja, naročito od žena; i mogućnost pronalaženja nesputanog zadovoljstva u perverznom.
Videos by VICE
Ove teme preovlađuju širom Novog muzeja, gde je na izložbi Sara Lukas: Au Naturel predstavljeno skoro 200 radova koji naglašavaju jedinstven, besraman glas Lukasove. Sa radovima iz čitave njene karijere, Au Naturel predstavlja prvu veliku izložbu njenih radova u SAD – njenu najveću do sada.
Kada uzmemo u obzir da je Lukas – koja je povezana sa Mladim britanskim umetnicima, grupom koja uključuje i Dejmiena Hersta i Trejsi Emin – odavno ikona u svojoj domovini, malo iznenađuje to što njen rad nije toliko poznat sa druge strane bare.
Kustos Margo Norton to pripisuje tome što su Amerikanci “malo više puritanci” od ljubitelja umetnosti u Evropi i UK. “Biće interesantno videti kako će američka publika reagovati na njen rad, koji je veoma iskren po pitanju seksualnosti i identiteta, i mnogih pitanja koja su gotovo tabu za razgovor”, kaže ona za VICE.
Ova iskrenost je direktna, ponekad na alarmantan način. Od kraja osamdesetih, Lukas je izvrtala i satirizovala stereotipe o rodu, jednostavnim ali urnebesnim prikazima ljudskog tela, od skulptura napravljenih od napunjenih najlon čarapa vezanih za bića napravljena od tvari nalik ljudskom mesu, do betonskog izlivka kite nasađene na slupana kola – još jedna konvencionalna mera za muškarca. Ova potonja je izložena na Au Naturel zajedno sa novom skulpturom sa kolima koju je Lukas izradila za ovu izložbu, stari Jaguar koji je isekla na pola. Prednji deo je posut cigaretama – simbol podlosti u njenom radu koji se stalno ponavlja – dok je zadnji izgoreo u plamenu.
Lukas je možda najpoznatija po svojim radovima za koje koristi kvarljivu hranu kao eksplicitne seksualne simbole, da bi preispitala tradicionalne opise ženskog tela i shvatanje mačko muškarca. Instalacija Au Naturel (1994), koja je ovoj izložbi dala ime, sadrži savijeni madrac, na kome se nalazi krastavac okružen sa dve narandže, pored para dinja i kofe za vodu. Ovaj komični prikaz para ljubavnika, sveden na jeftinu robu, je nepogrešiv. U sličnom stilu, Dva pržena jaja i kebab – sa ovom masnom hranom postavljenom na sto – na grub način predstavlja isuviše rasprostranjenu objektifikaciju ženskog tela. A na jednom od mnogih autoportreta Lukasove, na kojima sedi raširenih nogu i prgavo zuri u objektiv, ona pozira sa dva jaja na oko na grudima.
Pišući u katalogu izložbe, feministička istoričarka umetnosti Linda Nohin sažeto opisuje utisak ove vizuelne dosetke: “Kao i u mnogim drugim njenim radovima, ženstvenost i muževnost su predstavljeni kao maskarada, kao konstrukcija, umesto kao suština.”
Dva pržena jaja i kebab vas dočekuju u uglu na drugom spratu muzeja, gde izložba zvanično počinje (Lukas je napravila još jedan novi, uzvišeni rad za foaje – par čizama visokih 5 metara, izlivenih u betonu). Uparen je sa ključnim radovima sa izložbe Penis zakucan za tablu, prve samostalne izložbe Lukasove, 1992, u prostoru koji su vodili umetnici, pod nazivom City Racing. Centralni rad se sastoji od uvećanih stranica sada ugašenog britanskog tabloida, sastavljenih u kolaž da bi se istakla mizoginija i licemerje njegovih naslova i fotografija.
Lukas je počela da radi sa novinama i drugim gotovim materijalima uglavnom iz pogodnosti. Kao mlada studentkinja na Goldsmitu (gde je upoznala mnoge druge Mlade britanske umetnike), nije imala mnogo novca. Roditeljski dom je napustila sa 16 godina, počela je da živi po skvotovima i prihvatala povremene poslove da bi se izdržavala. Okoreli inovator, koristila je sve što joj je bilo pri ruci da bi stvarala, bilo da je u pitanju hrana, stari nameštaj, ili helanke i WC šolje. Uz bezobrazan humor, transformisala je ove svakodnevne predmete u nepatvorena bića, udahnjujući im opipljivu energiju.
“Na Goldsmitu sam želela da uverim sebe – da bukvalno uverim sebe nečime što sam napravila”, rekla je Lukas. “Kao da ta stvar može da ima svoju vrednost, čak i zaseban život, nezavisan od mene, nešto transcendentno i puno energije. Misao da se bude ’iskren prema materijalu’ je postala bitna.”
Razumevši da je ovo srž njene prakse, Novi muzej redovno postavlja sveže namirnice u skladu sa vizijom Lukasove. Za Dva pržena jaja i kebab, novi kebab svakodnevno pristiže iz obliženjeg restorana, a sveža jaja se prže svakog jutra.
Jedan od svakodnevnih materijala na koji je Lukas fiksirana već decenijama jesu najlon čarape. Ovaj materijal dobija uznemirujući tuđinski duh u serijalu Zeka na snukeru (1997), koji je prvi put prikazan u galeriji Sejdi Kol, koja je agent i dobra prijateljica Lukasove. Lukas puni čarape paperjastim materijalom nalik pamuku i postavlja ih na stolice oko stola za snuker, ili na njega. Podsećajući na pohabane figure nalik zečevima, stvorenja u najlonu mlitavo sede na stolicama, izgledajući pohabano, možda zlostavljana od strane odavno otišlih nitkova.
Lukas veliki deo svojih radova opisuje kao slučajne, i upravo ju je jedan odbačeni zeka u čarapama neočekivano inspirisao da 2009. počne da radi na svom tekućem serijalu NUDS. Ove skulpture, postavljene na postoljima od betonskih blokova, ispunile su treći sprat muzeja (“Susrećete se gotovo sa čitavom šumom NUDS-a”, kaže Norton). Lukas je isprva punila čarape mekanim materijalima i savijala ih u oblike koji su podsećali na zagrljaj dvoje ljudi. Onda je počela da ih izliva u bronzi, pretvarajući ih u čvrste, svetlucave, poželjnije predmete.
U zavisnosti od “NUD-a”, određeni segmenti ovih skulptura mogu da podsete na grudi, penise i druge seksualizovane delove ljudskog tela. To je uvrnuto, zbunjujuće predstavljanje tela, i može da bude neprijatno gledati ga. Ali namera Lukasove nije toliko da šokira posmatrača, koliko da on jednostavno nađe radost u njenim kreacijama, koje joj decenijama prave društvo. “Lepo se ismejemo zajedno”, rekla je jednom za svoja umetnička dela.
Nemoguće je na Au Naturel ne smatrati aktuelnom izložbom, kada uzmemo u obzir današnji trenutak kulturološkog preispitivanja. Zapažanja Lukasove jednostavno odjekuju kao duhovito istraživanje rodnih normi u veoma neveselom trenutku za žene. Uznemiravajuće je znati da se glasovi mnogih žena, iz brojnih razloga, i dalje ućutkuju. Demontirajući sva očekivanja, impuls Lukasove da bude glasna i bezobrazna je izuzetna poslastica. Kao što Norton to kaže, “Njen bezobrazluk je itekako potreban.”
Naznaka: VICE Media je medijski partner izložbe Sarah Lucas: Au Naturel u Novom Muzeju.
