​Zašto je u Švedskoj otvorena prva klinika na svetu za silovane muškarce

Prošle nedelje, u Švedskoj je objavljeno da se otvara prvi krizni centar za silovane muškarce – prvi na svetu koji prihvata samo muškarce. Razgovarali smo sa medicinskim stručnjacima zašto je muškarcima koji su silovani potrebna posebna klinika.

Centar će biti u bolnici u Sodersjukhusetu, u urgentnom centru u severnom regionu, u kojoj već radi non-stop klinika za seksualno napadnute žene i devojke. Po Rasmusu Jonlundu, predstavniku za štampu Liberalne partije, koja je na čelu ove inicijative, ova klinika će biti prva takve vrste na svetu. Kao i klinika za žene, centar za tretman muškaraca će raditi besplatno, 24 časa dnevno, 365 dana u godini.

U bolnici su u junu objavili svoje planove da otvore kliniku samo za muškarce. U izjavama koje je objavio VICE News, doktori su akcenat stavili na činjenicu da je silovanje muškaraca „ekstremni tabu" i u Švedskoj, i širom sveta.

Tretman i procedure na muškoj klinici neće se znatno razlikovati od onih na klinici za žene i devojke. „Postojeća klinika za ženske žrtve silovanja dobila je širi mandat i zadatke", kaže za Brodli Ana Starbrink, sekretar za zdravstvo stokholmskog okruga. „Pošto je to u suštini ista klinika, osnovna organizacija i metode ne bi trebalo da budu drugačije. Diskutovalo se o tome kako organizovati mušku kliniku, ali mi i stručnjaci iz bolnice smo zaključili da je to najbolje rešenje. Sada ista klinika može da pruža valjanu zdravstvenu negu, sa poštovanjem i profesionalizmom, bez obzira na pol ili polni identitet pacijenta".

Prema Starbrinkovoj, Liberalna partija je „stavila akcenat na, i unapredila tretman muškaraca koji su žrtve silovanja i seksualnih napada" u sklopu svog programa na izborima 2010. Iako će tretman muških i ženskih žrtava biti sličan – mada, kao što ističe Starbrinkova „sa svim pacijentima treba postupati s poštovanjem i individualno, u skladu sa njihovim potrebama, poreklom i preduslovima – za diskusiju o silovanju muškaraca je potreban drugačiji paket strategija od onih koje se koriste za diskusiju o seksualnim napadima na žene. 2010. CDC je uvrstio pojam „biti nateran na izvršenje penetracije na nekome" u definiciju seksualnog nasilja. Ali kao što Hana Rosin kaže u Slejtu, „Biti nateran na penetraciju je nezgrapna fraza. To je nešto što mi svi instiktivno ne vezujemo za seksualni napad".

I zaista, FBI je tek 2012. promenio svoju zvaničnu definiciju „nasilnog silovanja" od „seksualnog opštenja sa ženom na silu i protiv njene volje" u „penetraciju, ma koliko neznatnu, u vaginu, anus ili bilo koji deo tela, ili oralnu penetraciju polnog organa druge osobe, bez pristanka žrtve". Uprkos rasprostranjenom mišljenju da muškarci predstavljaju relativno mali procenat žrtava seksualnog nasilja, rezultati nacionalnog istraživanja žrtava zločina 2013. su pokazali statistike koje su šokirale mnoge: od 40 hiljada domaćinstava koja su anketirana povodom silovanja i seksualnih napada, 38% žrtava su bili muškarci. Kada su rezultati istraživanja objavljeni, Lara Stempl, istraživač projekta UCLA o zdravlju i ljudskim pravima, rekla je Rosinovoj da su iskustva muških i ženskih žrtava seksualnog nasilja „mnogo sličnija nego što bi iko očekivao".

„Bilo ko, muško ili žensko, ko je doživeo seksualni napad, po definiciji mora da se uhvati u koštac sa svojom ranjivošću", kaže Piter Polard, predstavnik za štampu „1 u 6", organizacije koje je posvećena povećanju svesti i podrške muškim žrtvama seksualnih napada. „Za muškarce je taj proces komplikovan zbog široko prihvaćenih normi, po kojima dečake od malena uče da nije društveno bezbedno za muškarce da pokazuju ranjivost, strah ili tugu. Tako da kod muškaraca sam čin traženja pomoći inicijalno može da izazove strah od povećanja, a ne smanjenja ranjivosti".

Kada je reč o tretmanu muških žrtava, stručnjaci ističu da klinika mora da reaguje na njihove individualne potrebe i da bi muškarcima moglo da bude posebno teško da zatraže pomoć, zbog tabua vezanih za seksualne napade na muškarce. „Muškarci ponekad osete potrebu da se postave na način koji dokazuje njihovu nepobedivost, pre nego što prihvate pomoć. To može da se manifestuje kroz bes, nasilnost ili pridavanje manje važnosti vidljivim povredama", nastavlja Polard. „Pružalac usluge, naročito na odeljenju za urgentne slučajeve, mora da bude spreman na različite strategije prihvatanja stanja stvari koje bi muškarac mogao da primeni, i da se ne upeca i ne reaguje na takve vidove odbrane".

„Prilikom savetovanja muškaraca koji su silovani, od suštinske je važnosti da se razgovara o strahovima od toga da su zbog toga što su silovani manje muškarci nego ostali, i biti veoma pažljiv pri izboru reči koje bi mogle da ih uplaše i nateraju da odu", kaže dr Džim Hoper, istraživač, terapeut i klinički psiholog specijalizovan za psihološke traume, koji povremeno predaje na Medicinskom fakultetu na Harvardu. „Na primer, etikete identiteta, kao što su 'žrtva' i 'preživeli' neke muškarce mogu da nateraju da pobegnu u suportnom pravcu. Oni moraju da budu tretirani sa najvećim mogućim saosećanjem i poštovanjem. Tokom napada im je oduzeta moć i bili su tretirani kao objekat, pa je veoma važno postupati s njima tako da uvide da imaju moć izbora".

Kada smo ga upitali da li bi švedska klinika mogla da podstakne osnivanje sličnih ustanova u SAD, Polard je takođe pažljivo primetio da je jedan od najtežih aspekata lečenja muških žrtava stigma. „Bilo bi divno obezbediti sredstva u SAD za muškarce koji su bili žrtve seksualnog napada", kaže Polard. „Ali mislim da bi zapravo veći izazov bio naći osoblje koje bi radilo u centru koji je vidljivo identifikovan kao klinika za muškarce koji su žrtve seksualnog napada".

Hoper se slaže. „Švedska klinika se možda nalazi u bolničkom okruženju, ali realnost je da će veoma malo muškaraca doći odmah nakon što su doživeli nešto kao što je seksualni napad", kaže on. „Velika većina ljudi će u kliniku doći posle više dana, nedelja, meseci, pa čak i godina nakon napada".

Iako kaže da će Švedska „prirediti dobrodošlicu stručnjacima i političarima koji budu zainteresovani da dođu u posetu i upoznaju se sa saznanjima i iskustvima koje smo stekli" nakon osnivanja ove ustanove, Starbrinkova je realna kada govori o uticaju klinike na smanjenje seksualnih napada – barem u početku. „Ne znam da li klinika kao takva može da sprečava zločine i napade", kaže ona, „ali možemo žrtvama da olakšamo patnju, pružamo im i fizičku i psihološku negu, i pomognemo im da potraže pravnu pomoć".

„Silovanje je sramota – za žrtve", nastavlja ona. „To je ono što moramo da izmenimo. Samo počinioca treba da bude sramota".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu