Nije dovoljno što se često ne libimo da se posvađamo sa nekim sa kim radimo, koga poznajemo, da jasno pokažemo hejt prema nekome ko nas je u životu povredio, rekao nam nešto ružno, imao loše namere ili nas je javno prozivao.
Naravno da nije dovoljno, moramo da mrzimo i nekoga koga nikada nismo upoznali. Ne, tu ne mislim na javne ličnosti, političare, glumce, voditelje, selebritije, njih ipak “poznajemo”. Nikako neću da izdvajam sebe iz ove grupe ljudi o kojoj pišem, događalo se i meni da neku osobu viđam na poslu ili u kafiću u koji često dolazim, i da me baš ta osoba strašno nervira, a da nemam pojma zašto. Ne znam ništa o njoj, ni kakva je, ni da li je dobra, zla, ali mene nervira.
Videos by VICE
Foto: hans van den berg / Flickr
Koliko puta ste rekli ili čuli da neko kaže: “Jao, koliko me ovaj nervira”. A kada vas pitaju zašto, vi nemate pojma i to sve ispratite uz jadnički argument: “Eto, tako nervira me”. Ja danas nemam puno vremena da se bavim ljudima uopšte na taj način, niti da se udubljujem previše i u one koje poznajem, a kamoli u one koje ne poznajem, ali prošlost mi je za vratom i da, priznajem da su mi neki ljudi išli neviđeno na živce bez ikakvog razloga.
Ali, tu nije kraj. Ima više uglova iz kojih ljudi posmatraju one koje ne poznaju, kad imaju vremena za to naravno – uz kafu, piće, u slobodno vreme. Nedavno sam čula i ovo: “Ne znam, meni ta osoba deluje kao da smrdi”. Nije mi bilo jasno i pitala sam: “Kako to misliš?” Pa ne znam, jednostavno tako mi deluje. Tu sam već upala u ćorsokak da dođem do nekog objašnjivog argumenta.
Pozvala sam u pomoć psihološkinju Lidiju Vasiljević da pokušam da rešim zagonetku ljudskog mozga ili bar onog dela koji ga nagoni da ne podnosi neke ljude, i da misli da oni smrde.
Povezano: Pogledajte naš kratki film Čudna ljubav
– Kada fantaziramo da su ljudi prljavi, gadni i još i osećamo da smrde, bojim se da je gnušanje prema onima koji imaju osobenosti kojih se gadimo (boja kože, izgled, odlike druge rase itd) zavladalo čulima. Ako nam neko izgleda kao da smrdi, ta činjenica govori o čitavom setu asocijacija koje povezujemo sa smradom: siromaštvo, boja kože, odeća, rasa, klasa. Ukoliko očekujemo da smrdi, moguće je čak taj smrad i osetiti, ukoliko je autosugestivnost dovoljno jaka.
Lidija kaže da takve projekcije kriju strahove od tih istih stvari, gađenje (ljutnju) što su neki ljudi svojim drugačijim izgledom, u krajnjem i mirisom, obeležili našu, poznatu (sigurnu) teritoriju. Smrad je sinonim za nešto što je loše, dakle ono što smrdi je zapravo mržnja i predrasude.
U razgovoru sa Lidijom, setila sam se i da sam nekoliko puta bila svedok i toga da su neki ljudi slučajno došli u priliku da upoznaju tu osobu koja ih nervira ili prema njoj gaje neobjašnjivi animozitet. Tada sam videla da taj osećaj nije bezazlen jer su po svaku cenu izbegavali da se upoznaju. Slučajno bi se kao javili na telefon, ili rekli da žure strašno i da moraju da idu. Sve, samo da ne dodirnu i da ne prozbore sa subjektom koji im izaziva unutrašnji nemir i nelagodu.
Foto: Craig Sunter – Thanx 2 Million ;-))/Flickr
– Kada negativno reagujemo na neke osobe, jer nas zapravo podsećaju na neke druge (važne osobe) u životu, govorimo o klasičnom transferu – prenosu emocija/reakcija. To znači da se prema nepoznatom/nepoznatoj crnokosoj, krupnoj starijoj, temperamentnoj, glasnoj osobi ponašamo upravo kao da je neka druga osoba, ona koju smo ranije upoznali i s njom imali neki odnos.Taj proces nije svestan, a često ga nije ni lako osvestiti. Na terapiji se ponekad godinama radi na tome, naročito kad su tzv. negativni transferi u pitanju – kaže Lidija.
Dakle, da ne bude zabune, čitaj – ovaj fenomen se ne odnosi na ljude o kojima smo čuli “ovo i ono”, za koje su nam prijatelji rekli da je “zla, užasna”, da je uradila “to i to”, već samo na one o kojima ne znamo apsolutno ništa. Stvarno, i ako glasno izgovorite ovo, moraćete nekoliko puta to da ponovite sebi jer je iracionalno, i onda ćete u jednoj sekundi da kažete sebi Koji sam ja moron, zašto uopšte razmišljam o toj osobi, i zašto me toliko nervira. E, pa, često nemamo ideju i često nismo samo zaludni i dokoni, već nas to osećanje preplavljuje koliko god mi racionalizovali.
– Transferna osećanja prepoznajemo po njihovoj prenaglašenosti, i iznenadnom javljanju, bez dovoljno jasnog razloga. Još komplikovanija stvar za provaliti (ukoliko ne idete na terapiju) je pojava odbacivanja ljudi koji nas podsećaju na nas same u nekim životnim fazama ili odnosima koje želimo da zaboravimo (tinejdžeri – jer nam je bilo jako teško), melanholične osobe (vuku na nas iz depresivnih faza) ili preplavljujući/glasni – jer su to delovi nas samih, koje teško prihvatamo – nastavlja Lidija.
E, sad šta o nama govori ta iracionalna potreba da reagujemo na taj način na ljude koje jebeno ne poznajemo.
Psihološkinja Lidija Vasiljević mi kaže da smo svi puni potisnutih (ili manje potisnutih) frustracija, destruktivnih emocija, neadekvatnih osećanja, emocionalnih “repova”, strahova, ambivalencija…Da hodamo kroz život kao neeksplodirane bombe, koje traže pogodno i sigurno mesto da izruče svoje sadržaje.
– Izručiti sve ovo, gore spomenuto, na nepoznate ljude, je kao pucati iz velike visine na sitne tačkice na zemlji, ili u u digitalna bića u video igricama – bezbedno je i sigurno. Ukoliko nekoga ne poznajemo, nemamo osećaj odgovornosti za te osobe, ne preispitujemo se, možemo slobodno da u njih “ubacimo” razne sadržaje, bez straha da će nas odbaciti, ili da će sa nama pokvariti odnose, jer odnosa i nema. Ovde postoji još jedan bitan faktor, a to je nedostatak kontrole. Kada nekoga ne poznajemo, ne možemo (previše) uticati na formiranje mišljenja/stava prema nama Nedostatak kontrole kod nekih osoba izaziva frustraciju i ljutnju, a kod nekih strah i nelagodnost – završava Lidija.
Možda je vreme da preispitamo naše reakcije (iz prošlosti) koje doživljavamo kada je u pitanju “koleginica sa petog”, ili onaj što stalno sedi u istom uglu kafića, ili ona što u menzi stalno jede dezert, onaj crni, ili ona crvenokosa. Ili da se zapitamo najracionalnije moguće, zašto bih ja nekoga nervirala, a ne poznaje me, a sigurno ste i sami doživeli da osetite da nervirate nekoga, a da nemate “zvaničnu potvrdu”. Možemo da nerviramo jedni druge, ali ajde barem da se usredsredimo na one koji nas stvarno i sa razlogom nerviraju, a ne da bežimo od nekoga ko ustvari može da nam bude super prijatelj ili štagod.
Animozitet prema novom i nepoznatom je ugrađen u naš sistem rezonovanja – korak po korak.Od kada postanemo svesni sebe (bar u zapadnoj kulturi) slušamo upozorenja ili nas čak i zastrašuju nekim nepoznatim stvarima,ljudima kao i grupama…doći če čika iz mraka, ukrašće te Cigani, ne pričaj s nepoznatim ljudima, drži se svojih. Koliko god ova upozorenja imala smisla na nivou izbegavanja manijaka i psihopata, sad već i na društvenim mrežama, toliko u sebi sadrže seme straha i averzije, koje će kod nekih osoba izrasti u veliku živu ogradu prema onima koje ne znamo. Odbacivanjem novih, često se učvršćuju pozicije starih članova neke grupe, potencira se specifičnost (posebnost) nas u odnosu na njih, potvrđuje se identitet. Potreba da budemo okruženi poznatima i kuliramo nepoznate je potvrda važnosti grupe koju smo izabrali, pa i svoje sopstvene važnosti. Animozitet u krajnjem slučaju kod pojedinih osoba (potpomognut nacionalizmom, lošom propagandom, stereotipima, predrasudama) prerasta u paranoju i mržnju prema svima koji nisu “kao mi”.
