Pitao sam stručnjaka ima li lokalne demokratije u Srbiji

Sećam se jednog televizijskog priloga sa nekog od mnogih “kamena temeljaca” po manjim mestima u Srbiji proteklih meseci koji me je ostavio bez teksta. Zapravo, bez teksta me je ostavio gospodin koji je, pred kamerom, objasnio da je jedva čekao da se sretne sa premijerom Vučićem u nadi da će mu on rešiti problem sa kanalizacijom koji ga muči više od šest meseci i koji ne uspeva da reši sa lokalnom vlašću. Mislim da je taj primer dovoljan za odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovog teksta.

Koliko juče, došlo je do verbalnog incidenta u lokalnoj skupštini u Čačku. Pre nekoliko nedelja bilo je nasilja i u Beloj Crkvi u kojoj su učestvovali i samo odbornici, a u celu priču je ušao i ministar unutrašnjih poslova. Sve to u jeku izbora, za koje se još uvek samo šuška da će ih biti. I dok se “sa druge strane” žonglira osnovnim principima demokratije i odmerava da li su izbori u ovom trenutku pogodni i za koga, mene interesuje jedno pitanje – ako do izbora dođe, šta možemo da očekujemo na lokalnom nivou?

Videos by VICE

Kao neko ko dolazi iz male sredine i kome uopšte nije čudno što se u mestima u kojima se održavaju vanredni lokalni izbori, pojavljuju crni džipovi, dolazi do nasilja, pretnji, ucena, karantina, pa čak i fizičkih sukoba u lokalnim skupštinama kada treba smeniti vlast, odlučio sam da malo ozbiljnije analiziram sliku lokalne demokratije u Srbiji. Moja analiza, na osnovnu sopstvenih iskustva sa lokalnim vlastima, svela bi se na nekoliko psovki i zaključak da “nam nema spasa.”

Zato sam pozvao Bobana Stojanovića, doktoranda na Fakultetu političkih nauka i saradnika u nastavi na tri predmeta. Kao osnivač profesionalnog udruženja Grupa za analizu i kreiranje javnih politika on je jedan od onih ljudi koji se gotovo svakodnevno naučno bave analizom političkog života Srbije, u svim njenim segmentima. Između ostalog, prošle godine je predvideo izbore 2016. Pre dve godine, objavljen je njegov rad o lokalnim demokratijama u Srbiji, što je jedan od povoda za ovaj intervju.

VICE: Zdravo, Bobane. Tvoj rad “Lokalna demokratija u Srbiji – stanje i perspektive” objavljen 2014. godine istražuje upravo to kako demokratija funkcioniše na najnižem nivou državnog uređenja. Kakva je slika lokalne demokratije u Srbiji 2016. godine?

Boban Stojanović: Ne postoji. Ako ćemo već slikovito da prikažemo – crna mrlja. Demokratija kao takva ne postoji u Srbiji. Orginalan naslov bio je “Ima li lokalne demokratije u Srbiji?”. Moja glavna hipoteza je da je nema, što mislim da sam to i dokazao. Ima više razloga. Možda najvažniji, u svetlu predstojećih izbora, je taj što mi na lokalnom nivou ne glasamo za neke, pre svega, pojednice, sugrađanine sa kojima živimo u opštini ili gradu, pa čak i gradu Beogradu, već glasamo isključivo za lidere i političke partije. Ja živim u gradskoj opštini (Zemun) koja je u prethodna dva izborna ciklusa imala vandredne lokalne izbore, potpuno odvojene od opštih. Međutim, kampanja se bazirala na republičkim temama. Po celoj opštini visili su bilbordi sa liderima političkih partija koji sa mojom opštinom nemaju nikakve veze. Ceo proces je nedemokratski, jedino demokratsko je to što ljudi glasaju. Okej, neko će reći to jeste suština demokratije, ali nešto se krije i iza toga.

Šta?

Kada glasamo na lokalnom nivou treba da glasamo pre svega za pojedince iz našeg okruženja. Sa druge strane, treba da glasamo za politike koje se tiču tog istog okruženja. Gradske opštine se brinu da mi normalno živimo. Da li će nam ulice biti čiste, da li će biti asfaltirane, da li će se đubre odneti, koliki ćemo porez platiti? Lokalne samouprave ubiraju najveći deo poreza naših zarada. To su neke stvari bez kojih običan čovek ne može da funkcioniše. Nisu u pitanju dnevnopolitičke teme, spoljna politika, ekonomske politike na nivou države, već su to neke mikroteme od kojih zavisi svako od nas. Zato bi lokalna samouprava o tome trebalo da rasparavlja, što nije slučaj gotovo nigde u Srbiji. Najgore u svemu tome je što čak ni izabrani lokalni lideri ne idu među građane, već samo među određene grupe ljudi i članove svoje partije i to je najveći problem – ne postoji komunikacija sa stanovništvom.

Kako glasamo na lokalu?

Kada glasamo na lokalnim izborima, mi glasamo za republičke lidere. To je istraživanje koje je rađeno u Beogradu gde je veći procenat stanovništva obrazovaniji, i u tom smislu demokratskiji, ako mogu tako da kažem. Rezultati su pokazali da više od pedeset odsto ljudi ne zna ko je njihov predsednik opštine. Nešto malo više od toga zna koja je partija na vlasti u opštini. Dakle, mi ni na tom nivou ne znamo ko brine o nama, a da ne govorimo o odbornicima koji treba da predstavljaju glas građana u lokalnom parlamentu. Nema personalizacije lokalne politike, nema apsolutno nikakve debate oko politike na lokalnom nivou i treća stvar je što birači svoje odluke donose isključivo na percepciji političkih partija, odsnosno lidera na republičkom nivou. Kada se to objedini dešava se da lokalne samouprave služe kao produžena ruka republičke vlasti. Na kraju, ne postoji dogovor lokalnih vlada oko politika, svi dogovori dolaze iz centrala političkih partija, što je trend od 2008. godine. U prevodu – gde god da je to moguće na lokalu treba preslikati državnu koaliciju.

Može li se u izbornom sistemu tražiti uzrok propadanja lokalne demokratije?

Mi imamo nasleđenu nedemokratsku autoritarnu političku kulturu u kojoj nam je potreban vođa. Sa druge strane, bilo bi opravdano da građani imaju lokalnog lidera koga na neki način podržavaju i koga su direktno izabrali. I to jeste jedan od glavnih problema, vi na na lokalu ne birate direktno ni predsednike opština, ni odbornike, ni gradonačelnike. Naravno, ne kažem da bi promena izbornog sistema automatski značila procvat lokalne demokratije, posebno u malim mestima gde novac igra veliku ulogu u izbornoj odluci birača. Ali ovakav izborni sistem je definitivno nešto što najviše utiče na celokupnu sliku. Postoje i mane direktnog biranja, ali od nečega mora da se krene. Da bismo uopšte mogli dalje da govorimo o demokratiji, mislim da je prva instanca od koje treba da se krene ta da mi imenom i prezimenom biramo predstavnike u lokalnim skupštinama i da svakog momenta možemo da ih “vučemo za rukav” kada imamo problem koji oni treba da reše. Građanski predstavnici treba da budu upravo to – spona između institucija i naroda i to je prva stvar od koje treba krenuti.

Lokalne samouprave su uvek dobra baza birača. I sam dolazim iz male sredine od dvadesetak hiljada stanovnika. Ono što mi je uspomena, kada su izbori u pitanju, to je da nas tada posećuju sve partije i ponavljaju istu stvar – radićemo na decentralizaciji vlasti u Srbiji! Osim što je dobra mantra za ponavljanje u kampanji, šta decentralizacija znači u praksi?

Srbija, institucionalno, nije toliko centralizovana. Veliki deo posla obavljaju lokalne samouprave. Decentralizacija upravo to i znači, prenošenje poslova sa državnog na lokalni nivo. Međutim, postoji opšti stav da bi trebalo još dosta decentralizovati stvari zbog principa da se odluke najbolje donose na nivou koji je najbliži građanima. Kod nas se odluke donose na centralno, na republičkom nivou. Postoji još jedan princip koga se političari u kampanji nisu setili, valjda nije toliko primamljiv, a to je supsidijarnost. To je obrnut proces od decentralizacije. Supsidijarna država je ona u kojoj sve nadležnosti obavlja najniži nivo upravljanja, što je kod nas opština ili mesna zajednica. Najidealnije bi bilo kada bi samo one poslove koje mesne zajednice ili opštine nisu u stanju da obavljaju, podigli na viši nivo. I to ne mora odmah da bude nivo republike, postoji i grad ili region. Decentralizacija lepo zvuči u kampanji, ali nisam siguran da svi razumeju šta to znači. Ljudi znaju da će imati prilike da odlučuju više, ili što bi Vojvođani rekli “da naši novci ostanu kod nas”.

A šta je sa novcima na lokalu? Malo, malo pa dobijemo vest iz neke od zaboravljenih opština ili gradova da je pred bankrotom.

Finansiranje se vrši kroz izvorne prihode – lokalne takse, parafiskalni namete – što bi u teoriji trebalo da bude pedeset procenata izvora sredstava. U Srbiji je to između 30 i 35 odsto. Postoje i ustupljeni prihodi – porez na dohodak i još neke takse koje se raspodeljuju između republike i lokalnih vlasti. Na kraju, postoji ono gde i nastaje najveći problem i nedostatak lokalne demokratije – reč je o transferima. Oni obuhvataju trećinu finansiranja lokalnih samouprava. Neravnopravnost u raspodeli se ogleda u tome da one lokalne samouprave koje imaju istu vlast kao na republičkom nivou prosto dobijaju od ministarstva mnogo više novca kroz transfere, što namenski za izgradnju infrastrukture, što kroz nenamenske doprinose o kojima odlučuje kako će trošiti. Sa druge strane, lokalne koalicije koje se razlikuju od državne, uglavnom dobijaju minorne transfere. I kada pogledamo šta se dešava ovih dana – otvaranja projekata, kameni temeljci, bolnice, akvaparkovi, muzeji voštanih figura – tako se kroz transfere finansiraju kampanje vladajućih partija na lokalnom nivou, i to ne samo tokom izborne kampanje već tokom celog mandata. I prosto moram opet da postavim pitanje – čemu nam služe lokalne samouprave?

Postoje i primeri lokalnih vlada koje su uspele da malo promene stvari – na primer, Inđija ili Kragujevac. Ima i lokalnih zajednica koje se oslanjaju na lokalnog lidera, kao što je slučaj sa Draganom Markovićem u Jagodini. Šta možemo da naučimo iz ovih primera?

Naravno postoje ti slučajevi, lepo si naveo Inđiju. To je, opet, uspeh jednog čoveka, koji je tada povezao svoj uspeh sa uspehom partije. Ali je uspeo da na tom nivou lokalnih politika uradi nešto zaista novo. Ima još svetlih primera nije samo Goran Ješić. Recimo, gradska opština Surčin koja godinama važi za jednu od onih koje se najbrže razvijaju. Nije bitno ko je na vlasti, već da li ti ljudi mogu da urade nešto od lokalne politike i da li je zaista sprovode. Jagodina je, ja mislim, lep grad za život. Jednom sam bio tamo i deluje da građani vole svog gradonačelnika, odnosno on nije sada gradonačelnik…

Ali jeste.

Da, ali jeste, to si lepo rekao. Pitanje uspeha Jagodine objašnjavam pozicijom Dragana Markovića u određivanju državne politike 2008. godine. Sve što je Jagodina uspela da uradi povezano je sa tim državnim projektima i njegovoj poziciji u državnoj politici, a ne sa nekim idejama lokalne politike.

Ako dođe do izbora ove godine, šta možemo da očekujemo na lokalu u atmosferi vandredne opšte kampanje na svim nivoima?

Neko pravilo komparativne prakse je da lokalni ne idu zajedno sa republičkim izborima, upravo da bi kandidati mogli da predstave lokalne politike. Mislim da bi bilo super kada bi ti izbori bili na različiti datum tokom godine. Da tokom cele godine postoje izbori u različitim lokalnim samoupravama. Problem naše mlade demokratije, posebno u uslovima vandrednih lokalnih izbora, je taj što se celokupna partijska mašinerija slije u tu jadnu jedinicu lokalne samouprave, sa raznoraznim ljudima koji verovatno prvi i poslednji put dolaze u tu opštinu ili grad. To je neki način prljavo. Vrši se pritisak na birače i to je ogroman problem. Verovatno ćemo dostići neki nivo da tek za pedeset godina shvatimo da se na lokalnim izborima biraju lokalne politike, a ne deo kolača koji će se podeliti.

U proteklih nekoliko godina održano je nekoliko vandrednih lokalnih izbora u Srbiji. Ako se setimo pojave nekakvih crnih džipova, nasilja na ulici, verbalnog pa i fizičkog nasilja u lokalnim skupština, možemo li da očekujemo još prljavije pojave na lokalu ove godine?

Imaćemo sveopštu lidersku kampanju. Mislim će manje biti tih prljavih i negativnih primera u kampanji jer prosto partijska mašinerija neće moći da se sjati u svaku opštinu ili svaki grad. Pitanje je koliko će tu pojedinci, uslovno rečeno opozicioni, moći da se predstave. Atmosfera u društvu će biti takva da će se pratiti televizija i na osnovu toga dobijati glas. Na primer, imamo region u kome je na vlasti opoziciona partija u odnosu na republičku vlast. Pitanje je koliko će DS u Vojvodini moći da ostvari rezultat bolji nego na prethodnim izborima, ali da li će se voditi neka vojvođanska kampanja to ostaje da se vidi. Moje mišljenje je da će se sve određivati isključivo na rezultatima i kampanji na republičkom nivou.

Foto via Wiki Commons/ korisnik Micki

Može li osnaživanje lokalne demokratije da pomogne Srbiji u kojoj 2016. godine javni dug iznosi 75 odsto BDP-a, a talas odlaska ljudi iz manjih mesta dobija sve veći zamah iz godine u godinu?

Iskoristiću ovde Djuijev citat koji često koristim, “demokratija počinje od kuće, a kuća je naša lokalna zajednica.” Bez toga, Srbija je demokratija u pokušaju zasnovana na procedurama, a ne na vrednostima na kojima bi demokratsko društvo trebalo da se temelji. Pitanja ekonomskog razvoja, standarda, ostanka mladih i pojedinaca – ako odgovore za to nemamo na najnižem nivou razvijenih demokratskih institucija, nećemo ih imati ni na najopštijem nivou. Pokušaj da se sa republičkog nivoa vlast nameće na lokalni, prosto ne ide. Taj proces mora da ide u suprotnom pravcu.

Bobane, hvala mnogo na razgovoru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu