​Pogled u striptiz klubove Atlante

Sve fotografije: Ivar Wigan

Fotografe retko pozivaju da se u striptiz klubu late kamere, ili da ovekoveče privatna okupljanja Bloods-a. Ali izuzetak je Ivar Vigan, možda zbog svog tihog škotskog šarma.

Viganova serija fotografija pod naslovom The Gods slavi kulturu i zajednicu formiranu oko hip-hop muzike na jugu Amerike. Mahom snimljeni u Atlanti, Nju Orleansu, i Majamiju, Viganove slike su filmski provokativne, snimljene iz perspektive bliskog poznavaoca i poštovaoca.

Rođeni Škotlanđanin, Vigan je odrastao u Londonu. Njegov nezasiti pristup fotografiji podseća me na čuveni citat Suzan Zontag u kom kaže: „Fotograf je naoružani izvidnik koji samotno krstari urbanim paklom, voajer koji u šetnji otkriva ekstremne obline gradskog pejzaža. Ovaj vrač posmatrač, empatski gurman, kibicer besposličar ceo svet doživljava živopisnim.”

The Gods je tematski srodna sa Viganovim prethodnim delima u kojima je istražio afrička plemena, jamajkanske plesne sale, i puteve američkog juga. Ova serija je na izložbi u Little Big Man galeriji u centru Los Anđelesa do 19. juna.

VICE: Kako to da si toliki deo The Gods snimio u strip klubovima?

Ivan Vigan: Tematski se serija vrti oko gangster rep sveta, a striptiz klubovi su mesto okupljanja za pripadnike ove kulture – nešto nalik na hram. Mnogo toga se dešava u klubovima. Tamo svi izlaze, tamo debituju novi rep albumi, tamo se može naći svaki popularan hip-hop di džej. Što se tiče žena iz tog okruženja, najviši im je cilj da nastupe u jednom od tih klubova kao igračice. Na primer, stanovnici Atlante sa poštovanjem gledaju na Magic Dancer striptizete jer te devojke zarađuju daleko više od lokalnog proseka. Obično imaju samo 21 ili 22 godine, ali bez problema zarađuju i po 5,000 dolara za jedno veče. Voze skupa kola, sve što ide uz to. Mnoge devojčice jedva čekaju 19. Rođendan kad mogu da dobiju dozvolu za striptiz. Muškarci se otimaju oko zvezda među striptizetama, privilegija je biti viđen u njihovom društvu.

Zanimljivo, jer sa druge strane čak i u seksualno pozitivnim okruženjima kao što je Njujork, još uvek postoji stigma kad su u pitanju žene koje se skidaju za novac – čak i one koje tvrde da uživaju u svom poslu.

– Da, u Atlanti se na posao striptizete nipošto ne gleda negativno, a to je naravno velika razlika u odnosu na ostatak sveta. Ja sam odrastao u Engleskoj gde striptiz klubovi važe za užasno prljava mesta, gde starci odlaze u potrazi za sterilnim erotskim iskustvom. Ali u Atlanti ne važi ništa slično. Svi živi idu u striptiz klubove, i parovi, i pastori, devojke u grupama, navijači dođu da isprate košarkaške i fudbalske utakmice, izlazi se na večeru – svi klubovi služe i hranu. Krajem večeri se atmosfera stvarno zagreje, svi plešu, sve počne da liči na pravi noćni klub. Dakle, nije ono gde tipovi u kaputima samo vise oko bine i deluju zlokobno. Igračice su prelepe i ambiciozne mlade žene. Sve je to praktično endemično za Jug. Ima takvih klubova i u Nju Orleansu, Džeksonvilu, Memfisu, malo i u Majamiju. Samo na teritoriji Atlante postoji preko 65 striptiz klubova.

Subjekte često prikazuješ u herojskom, skoro božanskom svetlu. Svesno ili ne?

– Svesno, naravno. Bavim se uzdizanjem ikonografije uličara. Neko drugi bi možda snimio isti materijal sasvim drugačije – u negativnom svetlu, osuđujući ih, možda politički svesno. Ali ja se trudim da ljude uzdignem, da pravim lepe slike koje svi vole da vide.

Da li je to poreklo naslova serijala?

– Ne baš, Gods je žargonski naziv za veterane ulice, za ljude koji su odrobijali svoje, stara škola. Klinci često za starije kolege kažu da su „bogovi”

Šta te u ovim američkim kulturama privlači za razliku od, na primer, sličnih zajednica iz rodne Škotske?

– Mislim da mnogi umetnici traže da žive u egzotičnom stilu i situacijama, da bi obrisali sve ono konvencionalno sa čim su odrasli, da vide svet iz nove i sveže vizure.

Strip klubovi retko dozvoljavaju gostima da uđu sa kamerama, a isto važi i za kriminalne grupe. Kako si uspeo da izdejstvuješ pristup?

– Dugo sam živeo u Atlanti. Kad sam došao, nikog nisam znao. Otišao sam tamo jer sam čuo za tu klupsku scenu, i još sa aerodroma sam tražio od taksiste da me odveze u najjeftiniji motel. Odatle sam učio o gradu, razvijao prijateljstva, ugrađivao se. Više god godinu dana sam proveo tamo, ali prva dva-tri meseca nisam ništa slikao, nisam čak ni vadio kameru iz torbe. Samo sam se vozio gradom i trudio se da ga fizički pojmim, izlazio sam iz kola i pričao sa ljudima iz kraja.

– Kad sam najzad odredio u kojim bi klubovima hteo da radim, počeo sam da idem tamo svake večeri dok nisam upoznao sve igračice, sve ljude iz obezbeđenja i uprave. Odnosi sa ljudima su ključna stvar. Tu sam već bio deo te scene. Nosio sam iPad sa sobom i svima pokazivao svoje radove – slike su te koje ruše prepreke, preko njih su me upoznali.

Da li je projekat portretska ili dokumentarna fotografija, ili i jedno i drugo?

– Ne znam, ne razmišljam na taj način. Ima tu portreta, svakako. Ali kad sam upoznao Bloods-e… mislim, takva prilika se retko dobije pa nisam pokušavao da iskontrolišem situaciju, samo sam beležio to što se dešava. U tom smislu je dokumentarne prirode. Ali nisam se baš trudio da uhvatim apsolutno sve, i crno i belo. Više je bilo u stilu „Evo kako ja doživljavam ovaj svet. Evo jednog isečka po mom izboru.”

– Volim da tražim trenutke svetla u oluji, jer taj svet jeste dramatičan. U neku ruku sam kao svadbeni fotograf – upadnem sa strane i trudim se da budem deo cele zabave, da se krećem kroz zvanice i sve ih upoznam, da im pružim nešto zauzvrat, slike koje im se dopadaju i koje bi hteli da zadrže. Ja ostavim ljudima printove kad god mogu. Ima par kadrova u serijalu, oni širi i grupni, koje nisam mogao da dostavim svakoj snimljenoj osobi, ali uglavnom sam uspeo da im dam primerak slike i uglavnom su im se dopali.

Da li ti se čini da bela publika bolje reaguje na fotografije crnačke kulture ako ih pravi beli fotograf?

– Ne bih rekao. Mi u Britaniji ne klasifikujemo umetnike po etničkoj pripadnosti, pa mi takva pitanja uvek deluju čudno, kao da sama po sebi zahtevaju društvene podele. Rasna pitanja su za mene nezgodna jer Britanija bitno drugačije gleda na celu stvar, a društvo je daleko više integrisano od američkog. Na mnogim događajima sam snimao rame uz rame sa njujorškim fotografom Vejnom Lorensom, koji je karipskog porekla. Dobri smo prijatelji, često jedan drugom komentarišemo radove. On je verovatno najpoznatiji fotograf afričkog porekla u Americi, daleko uspešniji od mene, sa bezbroj nagrada i priznanja. U to smislu sam daleko ispod nivoa umetnika iz prethodne integracije. Vejn na Instagram profilu sebe opisuje samo kao „čoveka”. Tako i ja gledam na stvari. Ne bih rekao da je recepcija fotografija u bilo kom smislu zavisna od naše boje kože.

Šta za tebe kao belog čoveka znači prilika da prikažeš etničku grupu koja obično nema kontrolu nad sopstvenom percepcijom u javnosti?

– Društvene mreže imaju sve veću ulogu u javnosti, pa u tom smislu svi imamo bolju kontrolu nad svojim likom.

Gde je granica između divljenja i fetiša? Dokumentacije i eksploatacije? Da li ta pitanja opterećuju tebe ili tvoj rad?

– Fetišizacija bi sugerisala neki erotski kontekst, koji ja u ovoj seriji zaista ne vidim. Ne mislim da je fotografija eksploativne prirode ako joj je namera da ovekoveči lepotu u pozitivnom svetlu. Zar se može nešto lepše pokloniti ljudima od njihove slike u najboljem izdanju, u najboljim godinama života?

Ljudi tvoje fotografije često porede sa Nanom Goldin, iako su njene mnogo mračnije.

– Volim to što Nan radi. Sreo sam je u Parizu iste godine kad sam počeo sa ovim projektom i kupio jedan njen print, koji i danas držim iznad kreveta. Meni je ona oduvek bila inspiracija, iako snima iz vrlo tmurne perspektive, bavi se turbulentnim i mračnim temama. Iako moje slike nekad deluju oštro, zaista ne vidim tu tamu. Meni su one više pozitivne i vesele. To je suštinska razlika. Na primer, jedna od Naninih najpoznatijih je prikaz AIDS pacijenta na samrti kako drži za ruku svog dečka. Moćna fotografija, ja je izuzetno poštujem, ali ne bih nikad mogao tako nešto da napravim jer to nije moja umetnička svrha. Moja svrha je da nađem stvari vredne divljenja i veselja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu