Sve fotografije Janus Engel
Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Danska
Zaista volim da tripujem. Volim da ne znam gde mi je dupe a gde glava. Ali, iako nema boljeg osećaja od ležanja u travi i disanja u skladu sa svetom oko vas, uzimanja halucinogenih droga ima svoje očigledno loše strane. Mogu imati opasne posledice ako se koriste u pogrešnim dozama ili okolnostima, uglavnom su ilegalne, a biti na tripu može da vam oduzme sate i sate dragocenog vremena.
Videos by VICE
Zato, kada sam čuo da možete da halucinirate samo koristeći lampu i cilindar – preko sistema koji se zove “Mašina za snove” – nisam oklevao da ga isprobam. Mašina funkcioniše po istom principu kao kad ste u automobilu ili vozu okrenuti ka prozoru dok lagano tonete u san. Kad se sunce spusti nisko na nebu, sijajući između drveća dok prolazite, odbljesci svetla će vam treperiti po spuštenim kapcima. Ti repetitivni, brzi blještaji stvaraju šare na unutrašnjoj strani vaših kapaka i upravo to iskustvo je inspirisalo britanskog slikara, pisca i audio pesnika Briona Gajsina da izumi Mašinu za snove.
Gajsin je napravio ovu jednostavnu svetlosnu instalaciju 1959. godine zajedno sa inženjerom Ijanom Somervilom – koji je, poput, Gajsina, bio pripadnik generacije Bitnika. Mašina za snove je šuplji cilindar sa matematički postavljenim prorezima na njemu i snažnim svetlom koje sija iznutra, okrećući se na gramofonu. Kad gledate u njega zatvorenih očiju, stroboskopsko treperenje trebalo bi kod vas da izazove halucinacije.
Svetlo se iz cilindra emituje na frekvenciji od 8 do 13 herca, što oponaša tzv. alfa talase u mozgu. Te moždane talase imamo neposredno pre nego što zaspimo, kad sanjarimo ili meditiramo. Umetnici i naučnici su vekovima povezivali ovo mentalno stanje sa kreativnošću – verovatno najviše od svih nadrealisti poput Salvadora Dalija.
Uputstvo kako napraviti Mašinu za snove lako možete naći na internetu – sve što vam treba je veliki komad čvrstog kartona, skalpel, lenjir, olovka, stari gramofon, jaka sijalica i strpljenje. Mnogo strpljenja.
U vreme kad je izmišljena Mašina za snove, većina gramofona okretala se pri brzini od 78 obrtaja, ali takav nije lako pronaći danas. Ja nisam uspeo, tako da sam prvo morao da preračunam neke mere i formulu za mesta na kojima treba da se buše rupe u cilindru prilagodim gramofonu sa brzinom od 45 obrtaja.
Na internetu sam još pronašao i vodič kako preinačiti Mašinu za snove od gramofona sa brzinom od 78 obrtaja u gramofon sa brzinom od 45 obrtaja. Stranicu je napravio Francuz koji je demonstrirao kako konvertovati prvobitne brojke, ali jednom kad je predstavio formulu, ostatak računanja prepustio je meni. Kako je čovek pravilno istakao, čitava svrha mašine je da proširi vidike ljudi, tako da bi bilo suviše lako da nam na pladnju servira sve dimenzije rupa u cilindru.
Preostao mi je jednočasovni mentalni napor, da se preznojavam nad papirom na kvadratiće sa digitronom, pokušavajući da se setim davno zaboravljenih časova iz matematike. Proveo sam ostatak čitave noći mereći i crtajući beskrajne ukrštene linije na kartonu. Sledeći korak bio je iseći sve rupe skalpelom, što mi je oduzelo veći deo naredne noći. Kad je cilindar bio konačno gotov, prefarbao sam ga sprejom – iz čisto estetskih razloga. Čim sam postavio čitavu stvar na gramofon, spustio sam svetiljku sa kuke na tavanici. I tada je konačno moja Mašina za snove bila spremna da se pusti u rad.
Pozvao sam neke prijatelje koji dele moju fascinaciju svetom psihodelije i proveli smo četvrtak veče slušajući islandski tehno dok smo zatvorenih očiju zurili direktno u stroboskopsku sijalicu od 100 vati.
Moji prijatelji Kristofer i Katrina bili su prvi koji su je isprobali i, iako je poenta Mašine za snove individualno iskustvo – koje je nemoguće podeliti sa drugima – bili su prilično ubedljivi dok su mi prenosili svoja iskustva.
“Vidim krstove i svastike – uglavnom crvene i plave, pretvaraju se u mađentu”, rekao je Kristofer zatvorenih očiju. “U središtu mog vida nalazi se snažan izvor svetla, jarko sunce, kreće se sa jedne strane na drugu. Kao da gledam u 3D bez 3D naočara. Oh, sada su to trouglovi. Moji kapci vibriraju – osećam se kao da sam u očima muve.”
Katrina je sedela kraj njega, ali, iako su iz istog ugla gledali u isto treperenje, bilo je očigledno da njen i Kristoferov mozak gledaju u neku drugu vrstu magije: “Vidim plamenove. Organske i crvene. Vrlo je agresivno. Moram da dišem duboko da bih mogla da nastavim”, rekla je ona duboko dišući.
Čak i sa zatvorenim očima, iskustvo je umelo da bude veoma vizualno: “Vidim kako šuma postaje sunce u svim duginim bojama. Svetlo dopire iz centra”, nastavila je ona. “Osećam se kao da sam unutar suncokreta – sve me obavija. Mogu da vidim čak i svetlo iza sebe. Gotovo da mi je previše.”
Posle oko 15 minuta, Katrini je bila potrebna pauza. Njeno mesto kraj Kristofera zauzeo je Erik, a uskoro se i Mads ugurao među njih. Nakon što su se neko vreme prepuštali svetlu, Erik je uzviknuo: “Auh, sad se svuda vide tačkice!”
Zamolio sam drugare koji su sedeli na podu da mi malo detaljnije opišu šta vide. Kristofer se naslonio na komodu da mu svetlo ne bi direktno udaralo u oči, ali je i dalje žmurio i ostao u tripu. “Zvezdano nebo se spušta ka meni”, rekao je. “Kao stari Vindouzov skrinsejver. Stvarno je prijatno kad skreneš pogled a nastaviš da žmuriš. U glavi mi pada sneg.”
Momci su počeli da isprobavaju različite stvari – da se pomeraju, snažnije zatvaraju oči – i vrlo brzo shvatili da to menja doživljaj. “Kad se nasloniš pozadi i spustiš pogled ka dnu svojih kapaka, nastane ludilo”, rekao je Erik. “Za mene je sve plavo – duboka tama”, dodao je Mads. “Kad podignem šaku između zatvorenih očiju i svetla, mogu da vidim sopstvenu šaku kroz kapke.”
I ostali su isprobali i uzbuđeno potvrdili. “Kad jače zatvoriš oči, imaš osećaj kao da gledaš kroz neku membranu, a kad popustiš pritisak, sve poludi u eksploziji boja. Sve postane kao crtanofilmski kaleidoskop”, rekao je Kristofer i ponovo se naslonio nazad. Posle gotovo pola sata, on je morao na pauzu – bio je potpuno ošamućen. Preporučuje se da ostanete na svetlu najmanje deset minuta da bi vas radilo, ali triput toliko je prilično žestoko iskustvo. Erik i Mads su ostali na podu, očarani.
“Sad je kao prelepi zalazak sunca”, rekao je Erik sa osmehom. “Kad podignem ruku ispred sebe, pojavi se beli šum, kao kad televizor ništa ne emituje. Ali ova tama ima dubinu, postoji nekoliko dimenzija. I tu su mala bela svetla.”
Seo sam do njih sa svojom devojkom Rozom. Bilo je teško skoncentrisati se zato što su ostali završili i trtljali o svom iskustvu. Neko je smotao džoint dok su ostali pustili neku drugu muziku. Nakon nekoliko minuta crvenog koje se lagano pretapa u zeleno, odustao sam, otvorio oči i pogledao svoje prijatelje.
Mašina za snove je vizuelno iskustvo, koje je, paradoksalno, zamišljeno da se doživi zatvorenih očiju. Ako imate strpljenja, može predstavljati ludački doživljaj – ali vas neće ubaciti u stanje euforije. Neće dovesti do transcendencije vaše duše niti preobraziti svet oko vas. Ali to ne znači da je čitavo iskustvo manje lepo ili vredno. Mogu samo da vam preporučim da napravite svoju mašinu – šta god da se desi, imaćete lep abažur, a i imaćete priliku da vežbate malo matematiku.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
