Kada je predsednik FK Zamalek iz Egipta napustio kancelariju 17. avgusta 2014. godine, našao se na meti napadača koje je optužio da su pokušali da ga ubiju. Mortada Mansur je rekao vlastima da su ga napali navijači sopstvenog tima, odnosno Ultrasi, koji spadaju među najorganizovanije pristalice u državi. Sledećih nedelja uhapšeno je oko 50 Ultrasa, neki od njih su bili mučeni, a trenutno je na snazi proglas prema kojem je ta grupa, koja broji preko 10,000 pristalica, na dobrom putu da bude optužena za terorizam. Ipak, advokati, novinari i Ultrasi su mi rekli da su za takvu situaciju verovatno krive državne bezbednosne sile koje su vladale Egiptom pre revolucije. Smatraju da je potrebno mnogo više od pukih optužbi uticajnih sportskih radnika, kao i povećanje broja huligana da bi se ukinuli kao grupa.
Egipatski advokat Tarek El-Avadi brani Ultrase. “Ne postoji apsolutno nijedan dokaz za terorističke optužbe. Mansur je bio u svojoj kancelariji u tri sata, zajedno sa advokatom i televizijskim ekipama, kao da je znao šta će se desiti. Njegove povrede nisu nanate pištoljem, rekli su doktori. Mansur je tvrdio da je na njega pucano 14 puta, a policija je našla samo jednu čauru, i to iz dvocevke, 500 metara dalje, a odatle je nemoguće pogoditi metu kada se puca iz dvocevke.”
Videos by VICE
Nedavno sam posetio El-Avadijevu kancelariju, smeštenu u prašnjavim uličicama severnog Kaira. Zajedno sa doktorom Validom El-Katibom je, kao tim odbrane, jedino što stoji između tih mladih momaka i brutalnog zatvoreničkog sistema u Egiptu. Za advokata je bio previše otvoren kada mi je rekao da su optužbe potpuno nameštene: “Uhapšenih deset momaka nije uhvaćeno na licu mesta, ali su upali u njihove kuće posle toga. Kako su uopšte znali o kome se radi?”
El-Avadi je potvrdio glasine da su osobe u pritvoru bile zlostavljane, “Oni su bili mučeni u prisustvu predsednika Mansura. Priznanja su izvukli od njih pred kamerama, ali kada su momci došli na sud, sve su porekli.”
Advokat Tarek El-Awady, desno, i doktor Walid El-Kateeb, branioci Ultrasa
Kada su milioni ljudi izašli na ulice 2011. godine kako bi protestovali pod sloganom “Hleb, sloboda i društvena pravda”, odgovor Hosnija Mubaraka, diktratora Egipat čitavih 30 godina, bio je očekivano brutalan. Ljudi koje su izašle na trg Tahrir i verovali da od svoje države mogu da naprave bolje mesto za život, ubrzo su se suočile sa mecima i pendrecima jedine efikasne egipatske institucije: nemilosrdne državne bezbednosne jedinice. Još uvek traje istraga odakle je stigla naredba da se puca na ljude, da li iz samog vrha i Mubaraka, ali je poznato da su pobeda doneli ljudi sa samog dna društvene lestvice. Ultrasi su imali ključnu ulogu u preuzimanju ulica i skidanju sa vlasti diktatora jedne od najstarijih svetskih nacija.
Sada, posle četiri predsednika u tri godine, trenutno vlada osećaj da je Egipat pod komandom Abdela Fataha El-Sisija još gori nego što je bio pod Mubarakom. Vlast pokušava da eliminiše svaku grupu koja bi mogla da joj se suprotstavi. Prethodna vlada Islamskog bratstva se smatra terorističkom organizacijom, a levičari, novinari, gej zajednica i nevladine organizacije strahuju od zatvorske kazne.
El-Avadi mi je pričao o slučaju Ultrasa i optužbama sa kojima se suočavaju. Nezadovoljni nepravdom oko slučaja, Ultrasi Zamaleka su se brzo okupili i organizovali protest koji se ekspresno pretvorio u nasilje, i do sledećeg dana uhapšeno je 78 osoba. Polovina je puštena, a ostatak se pridružio novinarima i aktivistima koji štrajkuju glađu. Oni su uhapšeni po novom kontroverznom zakonu koji omogućava zatvorsku kaznu za svakog ko pribegne bilo kakvom vidu protesta. To je brže bolje iskoristio predsednik Zamaleka Mansur i podigao optužbu protiv cele grupe Ultrasa sa namerom da se proglase terorističkom organizacijom.
Ukoliko se ispostave tačnim teorije zavere koje prate pokušaj atentata, nikoga to neće iznenaditi. Mansur je važna ličnost starog režima, advokat i nepredvidivi televizijski komentator koji je bio suočen sa optužbama da je orkestirao bizarnom “Borbom kamila”, u kojoj su jahači kamila bili naoružani sabljama i njima napadali demonstrante tokom revolucije na trgu Tahrir. Tokom Mansurovog mandata na čelu Zamaleka, navijači, Beli vitezovi, nisu imali previše razloga za zadovoljstvo: 12. oktobra je rekao da su pokušali da ga poliju sonom kiselinom dok se pripremao da saopšti ime novog trenera. Ultrasi su ubrzo postavili video snimak na Fejsbuk stranu gde su rekli da su Mansura polili urinom i nazvali su ga “psom sistema.”
El-Avadi veruje da je Mansur marioneta mnogo važnijih ljudi i da pripadnici bezbednosnih jedinica polako ulaze u ritam. “Njihova strategija je, ukoliko ne možemo da ih kontrolišemo, poslaćemo ih u zatvor.”
Mnogi dele mišljenje da vlada namerno želi Ultrase u zatvoru kako bi im se osvetila za skandale koje su pravili nakon revolucije. Početkom 2012, na meču između Al Masrija iz Port Saida i Al Ahlija iz Kaira, došlo je do neviđenog masakra. Pri kraju utakmice, navijači Al Masrija su utrčali na teren, a potom i na gostujuće tribine i napali pristalice Al Ahlija noževima, kamenjem i flašama. Došlo je do pravog krvoprolića jer je veliki broj navijača izgubio život na tribinama, ali i u svlačionicama gde su se krili od napadača. Ubrzo je postavljeno pitanje zbog čega je došlo do tog masakra. Svedoci su tvrdili da uobičajenog pretresanja pre ulaska na stadion nije bilo, kao i da su kapije koje razdvajaju navijače bile otvorene. Svetla su bila ugašena a izlazi zaključani dok su ljudi pokušavali da pobegnu. Mnogi Ultrasi veruju da su na stadionu bile baltageya (plaćene bitange), kao i da su bezbednosne državne jedinice bile zadovoljne jer je sve odvijalo po njihovom planu.
Tragedija iz Port Saida je duboko usađena u identitet Al Ahlijevih Ultrasa. Sećanje na 74 poginula navijača vidi se i na posebno napravljenim majicama, kao i po zidovima Kajra koji su ispisani grafitima. Od tada, svaka važnija fudbalska utakmica zatvorena je za navijače koji mogu da se okupe i gledaju fudbal po lokalnim kafićima. Presude i smrtne kazne koje su odgovorni za taj masakr dobili izazvali su još uličnih nereda naredne godine, sa još većom dozom sumnje o zaveri, a niko ne veruje da je pravda zadovoljena u ovom slučaju.
Ultrasi u Egiptu su poznati po neredima, a najbitnija utakmica u sezoni često se smatrala jednim od najnasilnijih derbija na svetu. Da li je to dovoljno da se navijači sa Bliskog istoka smatraju teroristima?
Šta god da je motiv njihovog nasilja, napetosti se sigurno neće stišati dok vlada Egipta ne popusti bar malo. “Pokretač Ultrasa je fudbal”, rekao mi je Džejms m. Dorsi, ekspert za politiku Bliskog istoka i fudbal. “Ali pokušaj da se ukinu Ultrasi, zajedno sa suspenzijama stadiona, kao i stanje opšte represije u državi, recept je za nerede.”
Pričao sam sa dva fudbalska navijača, Ninom i Mohamedom, u jednom kafiću u Kairu gde mnogi Ultrasi puše šišu ispuštajući kolutove dima. “Nikada niko neće zaboraviti krv braće koja su ubijena pred njima, tako da je sasvim normalno što svi žele osvetu”, rekao mi je Mohamed, ali je dodao da malo njih razmišlja o potpunoj osveti. “Niko ne želi da pošalje drugog u grob. Ne želimo da se osvetimo nekome i ubijemo njegovog brata… Ali ne znamo ni šta da radimo. Nakon masakra u Port Saidu, imali smo odgovorne za to nedelo, imali smo i oružje, ali jednostavno nismo mogli da ih ubijemo. Nismo mogli da uradimo to što su oni učinili.”
Nino smatra da država okreće navijače jedne protiv drugih. “Pokušavaju da nas nateraju da budemo što nasilniji i umesto štangle da koristimo pištolje”, rekao je.
Nino je učestvovao u revoluciji u Egiptu, ali imajući u vidu trenutnu političku klimu, pokušava da se odvoji od sličnih dešavanja. Iz nemoći je udario iz sve snage po stolu za kojim smo pričali, frustiran što ne može da se suprotstavi sili mnogo jačoj i većoj od njega. “Stvar je što ne znam uopšte na koga treba da se ljutim. Na premijera, čuvare javnog reda i mira, državnu bezbednost, ljude iz Port Saida? Kako da definišem bes prema njima? Potpuno sam nemoćan. Nemam mogućnost da se suočim sa ljudima kojima želim da se osvetim.”
Kada sam ih pitao o mogućnosti da se Ultrasi Egipta ujedine protiv države, Nino je klimnuo glavom, a Mohamed mi je rekao “da su svi Ultrasi sada na istoj strani. Imamo jedan zajednički cilj, a to je da se vratimo na tribine, protivno želji Vlade.”
Vratio sam se u El-Avadijevu kancelariju i pitao da li bi Ultrasi mogli da uđu u otvoren rat sa državom. “Nadam se da se to neće desiti. Nadam se da će Vlada prestati da ih čačka, jer bi u suprotnom moglo da dođe do veoma kritične situacije, koja dovodi u pitanje nacionalnu bezbednost,” rekao mi je ovaj advokat.
