Čin Slobodana Praljka, koji je čašom žuči to jest kalijum cijanida okončao sebi život na sred sudnice haškog tribunala, u sred izricanja presude, tog kobnog (za Praljka) novembra 2017, odjekuje i danas, a verujem da će ga se i u godinama koje dolaze mnogi sećati. Neki jer ga smatraju simbolom čojstva i otpora „haškom kazamatu“, drugi jer je teatralnim načinom na koji je okončao svoj život generisao ogroman memetski potencijal.
Nisam siguran među koje od tih spada Sonja Butić Davidoff, autorka tj. autorica slike koja je postala viralna praktično istog trenutka kada su je fotografi ugledali na njenoj izložbi, otvorenoj juče u Gradskoj knjižnici u Zadru. Ali naginje mi na prvu grupu, s obzirom na to da je naslikala Praljkovo samoubojstvo fazon dva dana pošto se dogodilo, kao i da je uopšte počela da se bavi slikarstvom svega par godina ranije, što je doduše prilično očigledno kada se malko udubimo u njene slike. Dobro, u ovu jednu sliku koja nas zanima, jer ostale realno to baš ne zavređuju ni tematikom, a još manje tehnikom.
Videos by VICE
Autorka u ovome svojevrsnom Requiem Praljacus pre svega želi da stvori jednu narodnu viziju. Ne samo da je tehnika naivna, jednostavna, sa živim bojama i tek osnovnim tehnikama svetlosti i senke, nego je i odabrana perspektiva koja ne ostavlja sumnju: scenu ovekovečenu u hiljadama mimova vidimo iz istog ugla iz kojeg smo je gledali na televiziji (ili pre će biti na jućubu), čime autorka sugeriše da je i ona jedna od nas, da je ovo zapravo jedna narodna umetnost, da je ram slike isto što i okvir televizora – dakle pokazuje istančanu nit za populizam. Ovo je Praljak kakvog smo svi imali prilike da vidimo, ova slika ne pretenduje na neke više uvide ili perspektive rezervisane samo za umetnika i njegovu imaginaciju, kao što bi bilo da je na slici npr. Praljak kako povraća svoj želudac u bolnici ili Praljak kako u čistilištu čeka lift za odgovarajući zagrobni život.
General je uhvaćen u trenutku koji je obeležio njegov život, a koji je i razdelnica života od smrti, kada prve kapi kalijum cijanida zapljuskuju njegove drhtave usne. To je trenutak posle koga nema nazad, nabijen značenjem – istovremeno i napet do prskanja, jer gledamo jednu presudu koja nadilazi ljudske sudove, ali i krajnje relaksiran jer pruža određenu sigurnost pa tako i utehu koja dolazi iz saznanja da je presuda konačna, da je smrt neminovna i da više nema nikakvih dilema u životu, jer jebiga, nema više ni života.
Već ikoničnoj sceni generalovog ispijanja čašice otrova je pridodat detalj koji posmatraču jasno ukazuje na određenu sakralnost ovog čina: anđeo je prisutan.
Njegovo prisustvo je značajno jer nam poručuje da ovaj čin ima božansko odobrenje, i da samoubistvo ipak nije najgrešniji od svih prekršaja prema Bogu – ako se izvršava u cilju spiranja ljage sa vaskolikog hrvatstva. Heruvim, nasmejan, blagorodno izranja na desnoj strani, koja je strana dobra i pravde, strana HDZ-a i HSP-a, latere dextro, u heraldici rezervisana za simbole velike časti – kao da svojim anđeoskim osmehom potvrđuje generalov čin i umiruje sve nas uznemirene njegovom težinom (čina, ne generala). A da bi heraldička simbolika bila kompletna, anđelak ne samo da izvire iznad hrvatske šahovnice, nego nosi i crvenu ličku kapu sa značkom!
Dok je desna strana simbolična, nadrealna i sakralna, leva strana slike, ona koja pripada đavolu i svetu je realistična, ili barem u meri u kojoj je autorica to mogla da postigne, ne hajući preterano za finese kao što je razmak između očiju generalovih. Zanimljivo je da je sam Praljak prikazan otprilike 1,7 puta širi nego što je bio u stvarnosti – moglo bi se to tumačiti kao da su njegova pleća toliko velika kako bi mogla da nose teret zločina, koji je spreman da preuzme kako slučajno ne bi hrvatski narod bio kolektivno okrivljen za njih. Moglo bi se doduše to i tumačiti kao da autorica nije baš savladala napredne tehnike kao što su perspektiva i proporcija, ali prvo tumačenje je bremenitije značenjem pa ću se na njemu zaustaviti.
Težnja autorice da što stvarnijim prikaže trenutak u kome se general praktično oprostio od carstva zemaljskog je upotpunjena detaljima kao što su mikrofon, prozor, i monitor sa sve vidljivim Lenovo brendom – doduše sa jednim „n“ viška. Za šta se moramo upitati, nije li i to neka simbolička poruka? Da li je „n“ tu da nam prenese ono što slika ne može – Praljkovu izjavu pred smrt, kada je rekao da NE priznaje ovaj sud? Ili je to beše rekao Šešelj? Ne znam, teško mi je više da razlikujem haške optuženike koji su zajebali ICT, ima ih previše.
U svakom slučaju, ne smemo tako olako slučaju prepustiti dodatno „n“ u Lenovo niti ga pripisati autorskom nemaru, naročito ne na slici koja je inače tako pažljivo simbolički opremljena. Ja zato biram optimističku interpretaciju koja će pokazati sav besmisao ratova na Balkanu: dodatno „n“ stoji za „NIKAD VIŠE“, evocira time Poovog gavrana, utkivajući jednu mračnu ali u konačnici humanitarnu poruku u celu sliku – da se ovakve strašne stvari nikada više ne ponove. Ni ratovi na Balkanu, ni Haški tribunal, pa samim tim ni ovakve slike.
