Fotografkinja Džil Furmanovski zabeležila je rađanje panka u Londonu i uslikala ikone poput Debi Hari, Sida Višiza i Slits-a, tek po završetku fakulteta. Za Broadly priča o novoj retrospektivi svog rada.
Debi Hari iz benda Blondie, London, 1977. Sve fotografije: Džil Furmanovski
Godina je 1976. klub je mračan i krcat. Znojava tela se tiskaju pred binom u vrtlgu piva, pišaćke i pljuvačke. Aparatom sakrivenim pod kaputom, Džil Furmanovski opaljuje dve fotke. Baterijskom lampom osvetljava prednji deo bine zaslepljujući Sida Višisa i vraća se kroz gomilu, ni ne znajući sa sigurnošću da li je fotografija uspela.
Videos by VICE
Džil Furmanovski je jedna od prvih i najpoznatijih žena fotografa, a njen opus govori za sebe. Od Boba Marlija, Ramonsa, Debi Hari i Majlsa Dejvisa do Džejmsa Brauna, Zeppelin-a i paklenog perioda kada je radila kao fotograf u legendarnom londonskom klubu Rainbow Theatre u njegovom punom hedonističkom jeku, Džilin spisak radova nema kraja.
Ovog meseca Furmanovski slavi četrdesetu godišnjicu panka kopajući po plodnom katalogu svojih radova. Ona je sastavila izložbu koja kombinuje surovu anarhiju njenih omiljenih (mnogih ranije nikada viđenih) radova sa izborom retkih memorabilija, omota albuma i isečaka iz novina.
Broadly je ukrao malo Džilinog vremena na otvaranju “Chunk of Punk” u mirnoj londonskoj Barbikan biblioteci kako bismo pričali o nekim od najsurovijih momenata koje pamti.
BROADLY: Koja je bila prva pank svirka koju si fotografisala?
Generation X u londonskom Politehničkom centru na Red Lion Square-u decembra 1976. Zapravo sam slikala Ramones par meseci ranije, u julu 1976. u Roundhouse-u, ali tada nisam znala da su pankeri!
Često si nosila kišni mantil kada bi slikala na svirkama! Koji je bio najluđi događaj koji si slikala?
– Da, jesam! Pogotovo na mestima poput Roxy-ja! Što se tiče ludosti, na pamet mi pada bend Slade. U klubu Rainbow je bilo toliko šutki i skakanja da sam mislila da će se balkon srušiti! Madness su bili ludi, njihovi fanovi bi potpuno odlepili. Kada je Clash svirao u Rainbow-u publika je otkidala sedišta i bacala ih na binu. Bilo je potpuno neizvesno šta ću dobiti dok se film ne razvije, ali tim pre!
Takođe si radila veliki broj omota albuma…
Kada se pank pojavio, moje poznavanje crno-bele fotografije i grafike se pokazalo korisnim. Dizajnirala sam omote za Step Forward Records, Deptford Fun City Records i Illegal Records—Alternative TV, The Police i takođe sam napravila fotografije za tri Buzzcocks albuma.
The Slits, 1977.
Pank scena je bila prepuna tih suludih karaktera poput Džon Lidona i Sida Višiza. Da li ti je neko bio omiljen za fotkanje?
Kada sam uslikala Sida Višisa kao što si i opisala – ukravši tu fotku uz pomoć baterijske lampe uz brzo povlačenje, to je bilo pre svega jer sam ga se stvarno plašila. Ha!
Morgan Vebster iz benda Menace je manje poznat, ali je bio odličan subjekat za fotkanje, i dve njegove fotografije su deo izložbe “Chunk of Punk”. Takođe sam volela da slikam Undertones, Debi Hari naravno, Džoa Stramera, Pola Velera. The Ramones – veoma uzbudljivi za fotkanje. Kasnija pank figura je bio Lijam Galager – on je imao taj pravi “nezainteresovan” stav.
Da li si planirala da postaneš muzički fotograf?
Sećam se kada sam početkom 70-ih išla na koncert Led Zeppelin-a i mislila kako bi bilo strava na neki način biti uključen u rok muziku, ali nisam znala kako to da uradim… Na kraju se to samo dogodilo. Moji prvi radovi sa studentskim aparatom su se preklopili sa prilikom da fotografišem u klubu Rainbow Theatre 1972. i nikada se nisam osvrtala nakon toga.
Mark Peri iz benda The Ramones, 1977.
Kako je bilo biti žena fotograf tokom 60-ih i 70-ih?
Sve u svemu, biti žena je verovatno imalo i prednosti. Bila sam manja pretnja od muških kolega dok su se muzičari nameštali u ogledalu ili tako nešto! Ali neću da kažem da mi na momente nije bilo teško kao mladoj ženi. Morala si da pregovaraš o parama sa zastrašujućim urednicima novina, o pristupu sa menadžerima bendova, sa medijskim agentima koji su obično bili teški alkosi, kao i sa roudijima koji su žene tretirali kao grupi devojke.
Sa ovim poslednjim sam se borila tako što sam oblačila široku crnu odeću i ravne cipele – to ih do neke mere odbijalo. Pank scena mi je takođe dala dosta samopouzdanja. U to vreme sam tek nekoliko nedelja bila na studijama fotografije, a radila sam sa tim velikim bendovima kao što su Led Zeppelin i Pink Floyd i zaista nisam znala kako da sa njima izađem na kraj, sve dok nisam iskusila pank scenu.
Kakav uticaj je to imalo na tvoju karijeru?
Pank mi je dao samopouzdanje. Zaista sam bila na studijama fotografije tek dve nedelje, a radila sam sa tim velikom bendovima. Prvi posao na turneji je bio sa bendom Pink Floyd kada sam imala 19 godina. Mislila sam da sam otišla u raj! Ali zapravo nisam znala kako da se izborim sa njima. Posle panka sve to se promenilo.
Kad pogledaš unazad, da li postoji neko koga nisi uspela da fotografišeš?
Ima ih nekoliko: Dejvid Bouvi u klubu Rainbow 1973. je jedan od njih. Fotkala sam ga ali je odjednom telohranitelj skočio sa bine i iščupao mi film iz aparata! Dejvid je imao svog fotografa u to vreme i to nisam bila ja. Nažalost nisam više imala prilike da ga fotkam. Još uvek čekam Boba Dilana da se javi…
Nakon 40 godina, šta je to što ljude i dalje fascinira kod pank pokreta?
Duh nepoštovanja bilo koje vrste autoriteta – kao i stav ‘možemo sami’ – u panku i dalje živi jer je tako slastan!
Izložba “Chunk of Punk” otvorena je u muzičkoj biblioteci Barbikan u Londonu do 28. aprila.
Bob Marli u hotelskoj sobi, 1978.
Džil je dizajnirala ploče za bendove kao što su Police i Buzzcocks. Instalacija: Tracy Kawalik
The Clash na svirci.
Džiline fotografije za omote ploča. Instalacija: Tracy Kawalik.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
