S klimatskim promenama reke postaju najvažnije nacionalno blago Srbije. Ovi ljudi se bore da ih sačuvaju.

Vreme je za buđenje. Povodom Globalnog dana klimatske akcije, VICE je danas posvećen samo pričama o očuvanju klime i prirode. Klikni ovde da upoznaš mlade koji predvode borbu protiv klimatskih promena širom sveta i saznaš kako možeš i ti da se uključiš u akciju.

Andrijana Spasov, aktivistkinja neformalnog pokreta Odbranimo reke Stare Planine, kaže da je već nakon što je ugledala prvu fotografiju na kojoj je bilo gradilište mini hidroelektrane u Rakiti shvatila da su reke nešto za šta će se boriti od sada pa dokle treba.

“Bila sam zgranuta“, kaže nam. “Poželela sam da odem u Rakitu i da i sama vidim, što sam i uradila. Nakon toga sam krenula da istražujem i otkrila da na teritoriji opštine Dimitrovgrad postoji 12 lokacija za MHE derivacionog tipa i da su dve od njih na rečici koja protiče kroz selo odakle su moji koreni i uliva se u Jermu i dve na jednoj drugoj rečici koja protiče kroz susedno selo i takođe se uliva u Jermu. Ja te rečice dobro znam”, objašnjava Andrijana.

“One često većim delom godine presuše. Pitala sam se sa kojim ciljem bi neko te rečice stavio u cevi. Shvatila sam da mora nešto da se preduzme i da mora što više ljudi da se uključi u akciju. I tako sam krenula da animiram ljude što putem mreža, što uživo”, kaže ona.

Andrijana je jedna od ljudi koji su uklonili cevi u Rakiti, nakon što investitor nije postupio po rešenju republičke inspekcije Ministarstva za zaštitu životne sredine.

Mnogi koji su na društvenim mrežama ispratili borbu aktivista na Staroj Planini možda ne vide razlog ovako radikalnoj akciji. Ipak, kako osnivač pokreta Odbranimo reke Stare Planine, Aleksandar Jovanović Ćuta, kaže za VICE - u pitanju je obaveza da sačuvaš reku uz koju si prohodao.

“Tri godine ratnog puta ORSP su priča o tome da je moguće,” kaže Ćuta. “Moguće je sačuvati svoje prirodne resurse, svoju planinu, svoju vodu, svoje ljude, moguće je sačuvati sebe. Mi smo naše reke branili fizički i institucionalno. Mi smo reke vraćali u korita - u Toplom Dolu preko sto dana i noći proveli na barikadama da bi na kraju došlo do teškog fizičkog sukoba sa obezbeđenjem investitora gde je bilo sedmoro teško povređenih”, priča on.

Vrednost ovih reka, za koje se aktivisti u Srbiji bore, nije zanemarljiva ni na međunarodnom nivou. Ulrih Ajhelman, aktivista iza sajta riverwatch.eu kaže za VICE. “Naši nalazi u Srbiji slični su sa rezultatima naših istraživanja širom Balkana - imate puno reka koje su i dalje netaknute, ali postoji i jako veliki broj planiranih projekata na izgradnji MHE. Srbija ima najveći broj MHE planiranih za izgradnju na Balkanu,” kaže on i dodaje da se on aktivno bori za reke na Balkanu od kada je njegova organizacija počela svoju “Blue Heart” kampanju, još 2012. godine.

“Dopadaju mi se aktivisti u Srbiji,” kaže on. “Odlučni su, ne odustaju - i u pitanju je prikladna reakcija na brutalnost investitora. Investitori su ovde agresori - često nemaju ni legalne dozvole, ne informišu lokalne zajednice na način na koji bi to trebalo… Aktivizam je ispravna reakcija na to”, kaže Ajhelman.

Dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu profesor dr Ratko Ristić za VICE kaže da su istraživanja koje je on sa svojim saradnicima obavio pokazala da tokom procesa izgradnje objekata MHE dolazi do uništavanja originalne forme korita, zajedno sa supstratom koji predstavlja životno stanište lokalnih biljnih i životinjskih vrsta, na deonicama dužine i do nekoliko kilometara. “Potencijal malih vodotokova na kojima se mogu graditi MHE iznosi oko 4,7% ukupne proizvodnje električne energije u Srbiji”, kaže on. Ipak, realni raspon zapravo pretpostavlja da je pre reč o 2 do 3,5% ukupne proizvodnje električne energije u Srbiji.

“Koncept MHE je upitan i u kontekstu činjenice da je Srbija najsiromašnija zemlja Balkana kada su u pitanju autohtone površinske vode. Realizacija koncepta MHE u punom obimu značila bi da je zacevljeno više od 2.200 km vodotokova u brdsko-planinskim oblastima, fragmentirana, degradirana ili uništena vredna staništa u potočnim koritima, što bi imalo nepovratne, teške posledice za opstanak i brojnost populacija već ugroženih i retkih životinjskih i biljnih vrsta,” kaže profesor Ristić.

“Srbija se nalazi u delu jugoistočne Evrope koji je ekstremno ugrožen tekućim i prognoziranim klimatskim promenama i kao takav identifikovan na globalnom nivou. Apsurdno je da tako nešto finansijski podržava čitavo društvo, nametnutom obavezom da sva domaćinstva plaćaju naknadu za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, o čemu građani nisu ni imali priliku da se izjasne,” zaključuje on.

Sa njegovim stavom saglasni su i drugi dekani i direktori instituta Univerziteta u Beogradu, ali i Prirodnomatematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Ajhelman objašnjava i da se ovakva politika izgradnji MHE ne uklapa sa propisima i procedurama EU. “U Srbiji se ne proverava kakav bi uticaj na okolinu imali ovi projekti, ne postoji javna rasprava i javno dostupni podaci,” kaže on za VICE.

U Srbiji i ostalim državama Balkana u pitanju je mešavina korupcije i najveće privatizacije vodenih dobara u Evropi, kako objašnjava Ajhelman. “Kada se govori o privatizaciji vodenih dobara, govorimo i o privatizaciji izvora vode za piće, ali je veći problem nastanak MHE. Vode i reke su javno dobro, tu su za sve - i ljude koji je koriste, i živi svet. Ipak, kada investitor kupi reku, ona, ali i novac teku samo za njega.”

Stvar je jednostavna. Kompanijama je ovde lakše da ostvare profit i nije važno da li su zapadne, arapske, kineske ili ruske. Mnoge zapadne kompanije uključene u to - u Evropi ne mogu da ne poštuju pravila i pošto moraju da čuvaju vodu, zarađuju manje para. “Kada dođu na Balkan, ponašaju se kao dinosaurusi. Samo žele da naprave novac, ništa ih drugo ne zanima. Pričaju lepo, ali se ponašaju ružno. To je moje iskustvo. Na primer, Erste Bank gradi u Nacionalnom parku, na Kopaoniku, a u svojoj državi to ne bi radili,” kaže Ajhelman.

“Ljudi u administraciji na nacionalnom nivou ne odgovaraju na zahteve i ne reaguju, i time pokazuju nepoštovanje,” zaključuje on.

“Za protekle tri godine održali smo preko dvadeset protesta, od kojih su najzačanjiji oni u Pirotu na kome je bilo 4.500 ljudi, i u Beogradu prošle godine na Svetog Savu, kada je došlo 7.000 ljudi,” kaže Ćuta iz Odbranimo reke Stare Planine za VICE, a Andrijana dodaje da su dokazali da je mukotrpnom borbom moguće ostvariti cilj. “Mislim da je upravo ta borba, koja je digla masu na noge, bila okidač za mnoge ekološke proteste i borbe koje su se desile proteklih meseci”, kaže ona. Ipak, često ima utisak da to nije dovoljno

“Treba još ljudi da se probudi. I dalje mi mnogi kažu: "Šta ti tu možeš, to je kriminal, oni će na kraju uraditi to što su zamislili, a tebi će tvoja borba ići na štetu." Mogu i hoću. Strah je najjače oruđe za upravljanje ljudima. Vreme je da skinemo te okove i da svi zajedno pokažemo da se i te kako pitamo za sve što se dešava u našoj zemlji,” objašnjava ona.

“Mnogo je jezivih mesta u Srbiji kada je reč o životnoj sredini,” kaže Ćuta. “Trovanje vazduha, kaspaljenje šuma, isušivanje planinskih rečica… Ipak, svedoci smo opšte pobune protiv ekokalipse u kojoj živimo. Srbija se nalazi pred ekološkim ustankom. U to sam duboko uveren”, zaključuje.

Andrijana Spasov kaže da je jedini put da se angažuje što više običnih ljudi, jer od institucija i nadležnih, sudeći prema dosadašnjem toku priče, ne treba očekivati akciju, iako je reč o jednom od osnovnih državnih interesa.

“Građani moraju da se trgnu iz apatije i straha. Znam da je teško, ali je moguće. Mogu da nam pomognu tako što će se detaljno informisati o problemu, širiti priču i navoditi druge da se aktiviraju,” objašnjava Andrijana. “Na Staroj planini su reke odbranjene za narednih 15 godina. Nadam se da će za to vreme tu i u okolini stasati novi ljudi, koji će biti vaspitani u duhu očuvanja prirode i zainteresovanosti za nauku i razvoj sela u Srbiji. Za borbu je ključno da se održi život na selima,” kaže ona. “Po Srbiji se rađaju nova žarišta borbe protiv MHE.”

S tim ciljem, pokrenuta je akcija osnivanja Naučno-nastavnog centra Nova Stara planina. “On bi trebalo da služi očuvanju vatre koja se raširila i zdravog duha u ljudima, upravo onog koji može da podigne temelj zdravog društva,“ objašnjava Andrijana, a Ćuta dodaje da će to biti mesto u kome će stvarati projekte za zaštitu prirode.

“Cilj nam je da vratimo ljude na selo i razvijamo turizam”, kaže Ćuta. “Nastavno naučni centar sa planinarskim domom biće prostor u kome će studenti, profesori, istraživači, umetnici zajedno sa svima nama čuvati Staru planinu za generacije koje dolaze.”

U pitanju je trka s vremenom, iako nam se možda ne čini tako na prvi pogled. Dok su klimatske promene teže očigledne, reku je moguće uništiti u veoma kratkom roku, što ostavlja vidljive i katastrofalne posledice na ekosistem, prvo u okolini reke, ali postepeno i šire.

“Jasno je da ovo nije problem koji se može rešiti nekom kratkoročnom kampanjom”; kaže Ajhelman. Ali, da li su ljudi na Balkanu spremni na maraton? Na Staroj planini ova borba je trajala dugo. “Kako bismo pobedili, moramo biti spremni na dugu trku,” smatra Ajhelman.

Objašnjava i da je najuspešnija taktika uvek bila kombinacija pravne borbe i aktivizma na terenu. “To pokazuje i istorija,” kaže on. “U Austriji je sredinom osamdesetih otpočela izgradnja velike brane na Dunavu. Ljudi su uspeli iu tome da se ova gradnja obustavi. Kasnije su u Mađarskoj ljudi sprečili izgradnju brane koja je bila trećinu gotova. Postoje mnogi slučajevi ovog tipa i mi pokušavamo da pomognemo oko taktike.”

“Ljudi imaju tendenciju da misle da će internacionalna zajednica rešiti njihove probleme,“ nastavlja on. “Mi im samo možemo pomoći da sami reše te probleme. Već trideset godina se borim za reke i borbu smo izgubili samo kada su ljudi previše nade polagali na pomoć spolja.”

Ipak, on kaže da veruje u aktiviste u Srbiji. “Mislim da imaju pravi stav. Uvek ih navodim kao primer za ostatak Evrope. Mi smo se odaljili od naših prirodnih resursa. Više ih ne branimo. A ljudi ovde, kao na Staroj Planini treba da budu uzor za ostatak Evrope”, zaključuje Ajhelman.

Očekivano, svi, jer ovo se tiče svih nas. Andrijana kaže da za sada vidi sebe kao nekoga ko održava vatru. “S obzirom na to da sam po struci istoričar, imam obavezu da razvijam kritičko mišljenje i ubeđenje kod mladih da su važni i da se pitaju za sve što se oko njih dešava. Neko ih je ubedio da su nebitni. Zato i napuštaju zemlju i idu tamo gde se njihovo znanje i stavovi poštuju. Naše je da pokušamo da ih navedemo da se bore za svoje. Ovde. U svojoj zemlji,” kaže ona. “Pozivam sve ljude u Srbiji, koji su okrenuti nauci i istraživanjima u svim sferama života na Zemlji, da nam se pridruže.”

Profesor Ristić je u svom istraživanju zaključio da masovna izgradnja MHE, osim što uništava životinjske i biljne vrste, pritom ozbiljno ugrožavajući životnu sredinu u Srbiji, ne predstavlja značajan nacionalni interes. “Mini hidroelektrane imaju male energetske efekte na širu zajednicu,” kaže on, “a donose nesrazmerno velku ekološku štetu, dok materijalnu korist obezbeđuju jedino investitorima i korisnicima MHE, proizvođačima i isporučiocima opreme”.

Iz ovog razloga, Ulrih Ajhelman predlaže započinjanje javne rasprave i stvaranje prostora gde će ljudi moći da razmenjuju mišljenja i argumente. “Ipak, vlasti to ne žele”, kaže on i dodaje da postoji momenat za pisanje peticija, ali postoji i vreme za akciju. “Kada izgradnja otpočne, vreme je i za miran protest. To vidim i u Srbiji i u BiH, to je moja nada, to je prava stvar za učiniti. Ljudi su spremni da pokažu da su odlučni”.

“Trebaju nam naučnici, da pronađu argumente za sve nas, pa čak i za naše advokate. Trebaju nam muzičari,” zaključuje on. “Započeli smo novi projekat Artists for Balkan Rivers - trebaju nam njihovi glasovi da pevaju za reke i protiv brana. To je neophodno da bi se dotakla srca ljudi. Argumenti su za mozak, a muzika za srce.”

Sve ovo mora se usmeriti ka vlastima i investitorima. Kada investitori ne bi mogli da zarađuju od toga, ne bi ulagali u MHE. “Novac uvek nalazi način da uništi prirodu. Prema mom iskustvu, dokle god ljudi mogu da zarade novac, a da unište prirodu ili ugroze nekoga, oni će to raditi. Novac uvek nađe put. Najvažnija stvar je zaustavljanje izgradnji na netaknutim rekama.”

Sa time se slaže i Ćuta. “Ne postoji naša borba,” zaključuje on. “Postoji borba za vazduh i vodu svakog od nas pojedinačno ili kao deo iskrenih ekoloških pokreta ili inicijativa pre svega na lokalu. Živimo u vremenu u kome ako hoćeš da imaš svoju reku moraćeš da se boriš za nju. To isto važi za šumu, vazduh i zemlju.”