Kako izgleda kada odrastaš kao trans muškarac na Balkanu

Borba za osnovna ljudska prava i dalje traje širom sveta, a izuzetak nisu ni transrodne osobe, koje se na Balkanu za svoju slobodu još uvek često bore sa vetrenjačama. Poslednjih nekoliko godina stvari su se promenile na bolje, ali o dalje mnoge trans osobe imaju problema sa dostupnošću medicinskih procedura, osudom okoline i pretnjama nasiljem.

Ipak, iskustvo Maida, dvadesetpetogodišnjeg transrodnog muškarca iz Bosne i Hercegovine, pokazuje da je moguće proći kroz sve to sa očuvanim dostojanstvom i uz razumevanje i podršku. Zato smo ga zamolili da svoj put kroz život i proces tranzicije ispriča za VICE.

VICE: Gde si odrastao, koliko si otprilike godina imao kada si prvi put shvatio da si transrodna osoba?

Maid: Rođen sam i odrastao sam u Bosni i Hercegovini, ali poslednje četiri godine, živim u Austriji. Sa početkom puberteta mi je bilo već kristalno jasno da mi se telo razvija suprotno od onog kako sam ja osećao da treba. Prije toga mislim da nisam ni bio svjestan, a i svakako sam bio nedovoljno upućen i informisan o samom pojmu transrodnosti. To je bilo sa nekih petnaest godina recimo, kada sam konačno mogao da uprem prstom u problem i kažem – ja sam muškarac, a ne devojčica.

Sećam se jednog simpatičnog momenta iz osnovne škole: dečaci iz razreda su išli na fudbalsko takmičenje, međutim, falio im je jedan igrač. Tada je professor predložio da krenem ja, jer sam ionako izgledao kao dečak, te niko ne bi provalio. Tako je i bilo i sećam se da sam se osećao baš lepo i na neki način je moj identitet validiran.

Gde živis sada i možeš li da povučeš paralelu u odnosu prema LGBT populaciji i konkretno prema trans osobama u sredini u kojoj živiš i u sredini u kojoj si odrastao?

Trenutno živim u Austriji, u Gracu. Student sam na akademiji umjetnosti u Gracu, smjer-muzikologija. Mogu reći da se dosta lakše nositi sa procesom tranzicije u zemljama koje su šireg shvatanja, nego što je to slučaj na Balkanu. Ljudi dosta otvorenije gledaju na svijet i nije ih briga ko si, šta si i odakle si, već je bitan tvoj kvalitet kao osobe i tvoja sposobnost da obaviš posao za koji si zadužen.

Nekako je sve jednostavnije, mnogo je manje ogovaranja, podmetanja nogu i širenja neistina, što je slučaj kod nas. Jako sam lepo prihvaćen od strane kolega na fakultetu, sada smo jako dobri prijatelji i nemam nikakvih problema. Na početku sam bio jako iznenadjen činjenicom da su već znali o pojmu transrodnosti kad sam došao, te im moja tranzicija nije predstavljala neko veliko čudo, kao što je to na Balkanu. Oni su veliki deo mog života, raduju se svakom mom koraku, koliko i ja.

Od momenta kada si rekao svojoj porodici da se definitivno osećaš kao muškarac ida ćeš ući u process tranzicije, kako su te prihvatili?

Od samog početka porodica je bila podrška, ali su na početku bili i preplašeni, od okruženja i toga šta će ljudi reći, što je donekle i normalno kada dolazite iz male i konzervativne sredine gdje svako svakoga poznaje i zna sve o svakome. Bilo je i teških momenata, na primer sećam se maturske večeri.

Pod pritiskom okoline sam morao da obučem haljinu. Osećao sam se kao u oklopu, baš lose. Imali smo matursku šetnju gradom, da stvar bude još gora. Cela moja porodica je bila prisutna, a ja sam se osećao bedno. Bilo je teško i njima, a i meni. Videli su da se ne osećam dobro i da se nešto dešava. Na sreću, nije dugo trajalo, a kasnije sam se presvukao u pantalone i košulju i tako proveo ostatak večeri.

Kako ti je tekla tranzicija, kako si se uopste informisao o samom procesu I u kojoj si sad fazi?

Tranzicija mi je dobrim delom protekla toliko “glatko”, skoro da uopšte nisam ni osjetio da sam u tranziciji. Vjerovatno to ima veze i sa sredinom u kojoj sam prolazio kroz tranziciju, ali svakako mislim da i to kako se postaviš prema ljudima I kako ti sam nosiš svoj identitet - igra veliku ulogu. Ja sam se od samog početka postavio baš otvoreno prema svima, pa mi je i autovanje i prilagođavanje na mušku rodnu ulogu proteklo sasvim u redu. Mislim da su i ljudi oko mene donekle I očekivali sve što se dešava, jer većina ih je bila mišljenja da je bilo i vreme ili da je bilo vrlo očiito od rajranijeg detinjstva. Obzirom da ne postoji mnogo relevantnih izvora podataka, kao ni ljudi spremnih da pričaju o svojim iskustvima, većinom sam se informisao preko interneta ili od prijatelja koji su to već sve prošli ili prolaze.

Nekoliko godina sam na hormonskoj terapiji – terapiji testosteronom, a nedavno sam imao i operaciju odstranjivanja grudi – mastektomiju, nakon koje se osećam mnogo bolje i zadovoljnije po pitanju svog tela. Do sada sam sve ove procese, od psihijatra do hirurgije obavljao upravo u Beogradu, budući da u Bosni ne postoje stručnjaci koji se bave zdravljem transrodnih osoba.

Takođe sam bio prinuđen da sve procedure platim iz svog džepa, kao i da najmanje jednom mesečno dolazim u Srbiju, što nije bilo ni malo lako, obzirom da sam student i da pored studija imam tek honoraran posao. Trenutno sam u završnoj fazi tranzicije, čekam posljednju operaciju - faloplastiku, za koju se nadam da će se realizovati vrlo uskoro. Pre nekoliko dana sam dobio i izvod iz matične knjige rođenih sa promenjenim imenom, tako da je to još jedna mala, ali značajna pobeda za mene.

Pomenuo si da si nedavno imao operaciju; kako ti je tekao oporavak od operacije, sa kakvim izazovima si se susretao u tom periodu?

Oporavak od operacije je protekao zaista odlično, bez ikakvih problema ili posljedica. U bolnici sam proveo svega nekoliko dana, nakon toga sam bio još nekoliko dana u apartmanu u Beogradu i onda sam od hirurga dobio zeleno svetlo da otputujem kući. Izazovni deo je bio mirovanje, kao i steznik oko grudi koji se nosi oko dva meseca I znatno ograničava pokrete ruku. Moram da pohvalim svoje kolege na poslu, koji su bili maksimalno susretljivi prilikom mog oporavka i jako su me pazili i štedeli dok se nisam potpuno oporavio i vratio u punu snagu.

U kom momentu si počeo da se osećaš dobro/bolje po pitanju sebe, svog tela i svog identiteta?

Od momenta kada sam primio prvu dozu testosterona, postao sam najsretniji čovjek na svijetu. Svaki naredni dan je samo bio ljepši od prethodnog. I naravno uz sve to, momenat kada ljudi počnu da te percipiraju onako kako ti sam sebe vidiš, odnosno momenat kada su ljudi počeli da me percipiraju kao mušku osobu - te da mi se obraćaju u muškom rodu, to se zove sreća.

Koji deo tranzicije te je učinio najsrećnijim?

Promjene po pitanju mog fizičkog izgleda nakon početka hormonske terapije svakako, ali i osjećaj da su me svi iz moje okoline prihvatili, pogotovo porodica, mi je donio ogromnu sreću, pored svih ostalih stvari. Znati da imaš prave ljude oko sebe, je zaista veliki uspjeh.

Šta ti je bio najteži deo tranzicije?

Najteži dio tranzicije su mi bile administrativne stvari: promjena dokumenata, sakupljanje dokumenta, predavanje za nove iskaznice. Problem je što u Bosni ne postoje jasni zakoni i procedure za ovu vrstu promene ličnih podataka I niko ne zna šta tačno treba da radi, pa je sve to potrajalo, a i potrošilo mi je, čini mi se, više energije neko kompletna tranzicija pre toga. Drugi problem je bio što sam deo svih tih stvari radio na daljinu, iz Austrije, a i pandemija je doprinela da sve bude još izazovnije i dugotrajnije.

Šta voliš da te ljudi pitaju, a šta ne? I zašto?

Iskreno volim kada vidim da neko ima želju da se informiše o rodnim identitetima i transrodnosti i trudi se da te poštuje kao ličnost, iako nije dovoljno upućen i edukovan. Rado odgovaram na pitanja vezana za svoj identitet, spoznaju, proces tranzicije. Ono što ne volim jeste kad me pitaju pitanja o genitalijama (osim u svrhe lečenja). Smatram da su to privatne i intimne stvari i da je nekulturno pitati nepoznatu osobu takva pitanja, bila ona transrodna ili ne.

Da li misliš da je Bosna konzervativna sredina za transrodne ljude?

Iskreno mislim da je nažalost, još uvijek konzervativna. Iako se u poslednjih par godina sve dosta pokrenulo prema naprijed, najviše zahvaljujući našim LGBT aktivistima i većoj zainteresovanosti medija za probleme transrodnih osoba,, i dalje se na Balkanu, odnosno u Bosni i Hercegovini sve dosta sporije kreće i odvija, ali se ipak kreće prema naprijed, što je za svaku pohvalu.

Šta bi promenio po pitanju toka tranzicije transrodnih osoba na Balkanu i zašto?

Što se konretno tiče Bosne i Hercegovine, tu bi definitivno trebalo da postoji vise stručnog i medicniskog osoblja koje je senzibilisano za rad sa trans osobama, odnosno bar neki kadar koji zna da radi sa nama.

Volio bih i da se roditelji transrodnih osoba više uključe u aktivizam, pričaju jedni sa drugima, pomažu svojoj djeci i edukuju zajedno sa svojom djecom. Sve to bi doprinelo većem razumevanju transrodnih osoba u očima opšte populacije.

Šta bi voleo da znaju mladi trans momci iz Bosne i okoline, što ti nisi znao na početku, a voleo bi da jesi?

Volio bih da znaju da nisu sami i da postoje ljudi koji će govoriti u ime svih koji ne smiju ili ne žele. I ja sam na početku mislio da sam sam na svijetu, dok nisam zapravo počeo istrazivati i video koliko nas u stvari ima, kao i da postoje organizacije koje će se vrlo rado odazvati pozivu za pomoć i informisati vas o svemu.

Gde vidiš sebe za 6 godina?

U narednih šest godina vidim sebe kao stabilnog, situiranog, porodičnog i uspješnog čovjeka. Planiram da stvaram i snimam svoje pjesme, da se dalje edukujem. Osnovni cilj mi je da budem sretan, još sretniji nego što sam sad.